|
|
|
 | Александра Ђорђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Први део може те прочитати ОВДЕ
Транс - oкопнели снег 2
...У Сретеновом свету ништа није било као што се чинило. Видео је и чуо све оно што друга деца и ја нисмо – мрак у срцима других, шиштање у њиховом гласу и злоћудне израслине на њиховим леђима – и све је то до детаља умео да опише и нацрта, што се најмање допадало тати Горану, који је говорио да га је мајка упропастила. Један од оне ретке деце која се роде стармала, мудра, неприлагођена средини у којој одрастају, био је осетљив на све патње овог света и трн у оку васпитачицама и свима који нису разумели његову оригиналност. Носио је искру туге у очима, која је тихо титрала чак и у моментима кад смо били највеселији.Тада нисам имала слуха за његове страхове и немире, али сада разумем трзање његовог сићушног тела на сваки тутањ, грмљавину или повишен глас. Сада ми је јасно да је то био њему својствен начин да разреши са собом и људима и преради стварност.Имали смо две васпитачице – Ружу, високу и танку, и – Љубицу, онижу и једру. Сви смо се плашили Руже. Она је као брзи Гонзалес у облаку дима и прашине растеривала духове, раздвајала завађене и односила тајне метлом и лопатом. Било је немогуће затећи је спокојну, на једном месту. Са шпицастим носом уроњеним у шољицу кафе, коју попије у три цуга, марширала је у круговима бдијући над нама. Цупкала је ногом, па обилазила око нас претећим кораком адмирала и настављала свечани марш ходником до кухиње и назад. Једно је сигурно, никада није мировала и стога јој никада ништа није промакло.Љубицу смо волели. Она је била за миловање: топла као млеко и мека као мамин пољубац. У њено смо крило трком одлагали тугу: огуљено колено, украдени пољубац, истргнуту играчку. Дужност се у њеном оку топила као филмска трака на пламену. „Ништа, злато, може да се деси“ – упијали смо жељно бежећи од Ружиног – „Срамота, велико дете, па пиша у гаће!“ „Ајде, постројите се сви!“ – марширала је Ружа испред нас хватајући као клештима мале одметнике који би се усудили да истрче из реда. Моје очи су је неуморно пратиле горе-доле и спуштале се бојажљиво кад би ме погледала својим левим, упадљиво мањим оком.“„Дакле, дечице, која су то правила лепог понашања?“, сталожено и стрпљиво би поновила своје питање Љубица, чекајући да се сва деца дозову себи.„Ајде, ајде, чули сте питање“, пљеснула би рукама Ружица и тргнула неразумне, који су се и даље опирали дисциплини...
Роман ТРАНС можете потражити ОВДЕ!
Наставиће се...
|
