detalj slike: KRK Art dizajn

Čas svetlosti

           Pogovor posthumno objavljene knjige Nenada Radoša Priče od kamena i sna 

      (Čigoja, Beograd, 2021)

„Došlo mi je da idem / i ja idem kao lud – unutra u mene.

Vetar mi je gudalo. Ja sam violina. Vetar svira na meni.

U E žicu kad plačem. U E žicu kad pevam. U E žicu kad

sanjam, jer ja nemam drugu žicu, osim E.“

Miroslav Antić

Gordana Jež Lazić

Drugo, dopunjeno izdanje Priča od kamena i sna kao usud ili „znak pored puta“ pojavljuje se godinu dana nakon usnuća svoga tvorca. Kao što je profesor Nanad Radoš i živeo, antićevskom „E žicom“ u nemuštom dosluhu s Nebom, tako su i dva izdanja Priča od kamena i sna spojila njegovo zemaljsko i nebesko postojanje. Nije slučajno čovek reči, „jezički čistunac“, kako ga književna scena pamti, uvodnu priču svoje zbirke, Manastir,  započeo aluzijom: „U početku beše svetlost“. Time je eksplicitno objasnio da je čistota njegovog jezika ništa drugo do bistrina nebeske svetlosti, i da je celokupno njegovo književno delo suštinski provodnik te svetlosti, kroz njegovu dušu stvaralački, a u duše čitalaca misionarski. Poput reči Mudrog Starca: „Molitva je najčvršća u miru, u lepoti, u tajanstvenosti“.Ovu priču najpre je objavila Politika, a potom još desetak časopisa, među njima i nemački list Feniks.Manastir i motivacionim ciklusom spaja prvo, znatno kraće (devetnaest  pripovedaka) i drugo, obimno izdanje Priča od kamena i sna (sedamdeset četiri priče).

Iz osnovnog motivacionog kruga, i jedinog aršina svetu i vremenu koje svedoči – vera-ljubav-nada, granaju se motivi: zmije, koja „nije najpodmukliji čovekov neprijatelj“, naprotiv; voza i pruge, kao alegorije prolaznosti i osmišljavanja života; rata i ognjišta, te personificiranog, živog Mosta, kao jedinog simbola ličnog i kolektivnog opstanka. U pripovedačkom dijapazonu od pripovetke do kratke priče i esejističkog, meditativnog zapisa; od psihološke do satirične, humorističke, komediografske i fantastične priče, gotovo bajke, ponikle na bogatom folklornom mitološkom nasleđu, prof. Nenad Radoš pripoveda sedamdeset četiri naslova ove knjige. Samo jedan je ponovljen, priča Manastir ima i svoju kratku verziju, kao okosnica autorove poetike i „sedmi stub“ od snova u njegovoj duhovno-emotivnoj gravitaciji.

Upravo iz slike Bogomajke iz Manastira („Hoće li ga blagim očima pogledati Majka sa Detetom?“) granaju se motivi majke, deteta, očiju, porodice i ognjišta u bogat tematski kolorit. Duhovno-religijski spektar tako gravitira od zaštitničke uloge ikone krsne slave, preko prvorođenog naslednika uoči Božića, Božidara, zatim Majkine Dušice, dečaka koji svojim anđeoskim pogledom zaustavlja streljanje seljana, ilindanske posete očevu grobu, do eseja o kosovskim božurima. Tematika rata i izbeglištva je prisutna kroz različite periode stradanja na ovim prostorima, od Drugog svetskog rata do građanskog rata 90-ih, ali u onom blagorodnom ćopićevskom stilu, patriotsko-pacifističkom. Profesor Nenad Radoš je uvek i iznad svega hrišćansko-etički utemeljen pripovedač i svoj literarni svet, i kada je najteže,  gradi između dveju osnovnih poruka – praštanja i nade. Kada sestra iz izbegličke kolone u Jastuku od kamena bratu donosi kamen rodne kuće, on i nju i sebe uteši rečima: „Imamo od čega započeti novu kuću“.

Profesor Radoš bez mnogo monologa, unutrašnjih monologa i solilokvija, štaviše bez opisa portreta, uspeva da pronikne u duše svojih junaka, čak i kada je njegov junak pas (Sasvim običan život). Ima u njegovom pripovedačkom postupku i one ćopićevske majstorski izvedene „nedovršenosti koju će dovršiti čitaoci“. Tako će, u pripoveci Putovanje, majčine reči „nesrećo jedna“ kao eho odzvanjati u sećanju dečaka, ali i čitaocu nagovestiti sijaset nesreća koje mu život neumitno nosi od tog trenutka odvajanja od zavičaja, poput odvajanja ploda oraha od kore. Ima u tom jecaju dečaka nečeg od onog plača Gilgameša kada mu Enkidu otkriva duboku tugu tajne života.

Od tuge i neizrecivo bolnih ljudskih sudbina „samih, povređenih i poniženih“, predstavljenih kroz lik nesrećne žene u pripoveci Ćilim, preko tihe bosanske sete koja atmosferom sevdalinke provejava u pričama o Višegradu i Mostaru, profesor Radoš i te kako šeretski ume da nas nasmeje u anegdotskim i humorističkim pričama: U prolazu, Sarajevo je Sarajevo, Pešački prelaz, Rodna godina, Inkarnacija. Upravo u tom šeretskom maniru profesor Radoš uspeo je da sagradi i samo njemu svojstven duhovito-diplomatski način opstanka u svetu na razmeđi dva milenijuma. Iz takvog suočavanja sa svetom i nastaju njegove satirične pripovetke: Eh, moj Života, Pokretna oprema, Ubijena priča, Plač moje priče. Ali analizu tog sveta, sve manje empatičnog, dao je u fantastičnom Susretu sa Maksom, onim Andrićevim Maksom Levenfeldom iz 1920. Maks, sada već uveliko onostrano biće, govori o mržnji i ravnodušnosti kao pošastima kraja 20. veka, nasuprot čistoj ljubavi, koja je gore. Sasvim je izvesno da će ova pripovetka postati radoševska preteča duhovnog 21. veka sto godina posle.  A ljubav muškarca i žene, onu duboku, sudbinsku, smestio je u antitezu dveju priča različitog ishoda Momak, jabuka i mesečina i San mladog vodeničara, kao sa namerom da podseti da je ljubav jedina stvar na svetu za koju se treba i vredi boriti, uvek i uprkos svemu.

I ne bi profesor Nenad Radoš bio onakav kakvim ga pamtimo da nije napisao Priču, priču o starom seoskom uči i njegovom učeniku. „...Još uvek vidim sebe kao uču, kako bi me deca iz milošte zvala. Jedna takva škola okrečena u belo, sa velikim dvorištem, postoji u selu Štavica, pored Ibarske magistrale. Ako me neko vozi kolima, zamolim ga da nakratko zastanemo da čujem dečju graju. Od onih koji ovo znaju dobijem poruku, kad tuda prolaze: Pozdrav iz tvoje škole“, rekao je profesor Nenad Radoš u intervjuu koji mi je pre dve godine dao. I ovde, ovog puta, napuštam prostor književne kritike. Duboko verujem da je svaka priča profesora Radoša nastala u vremenskom okviru, koji on u jednoj priči naziva Do samoće i natrag i da je baš taj mikrosvet bio samo njegov tajni prostor između svetova, na svetlosnoj antićevskoj žici E.

PODELITE OVAJ TEKST NA: