детаљ слике: КРК Арт дизајн

Час светлости

           Поговор постхумно објављене књиге Ненада Радоша Приче од камена и сна 

      (Чигоја, Београд, 2021)

„Дошло ми је да идем / и ја идем као луд – унутра у мене.

Ветар ми је гудало. Ја сам виолина. Ветар свира на мени.

У Е жицу кад плачем. У Е жицу кад певам. У Е жицу кад

сањам, јер ја немам другу жицу, осим Е.“

Мирослав Антић

Гордана Јеж Лазић

Друго, допуњено издање Прича од камена и сна као усуд или „знак поред пута“ појављује се годину дана након уснућа свога творца. Као што је професор Нанад Радош и живео, антићевском „Е жицом“ у немуштом дослуху с Небом, тако су и два издања Прича од камена и сна спојила његово земаљско и небеско постојање. Није случајно човек речи, „језички чистунац“, како га књижевна сцена памти, уводну причу своје збирке, Манастир,  започео алузијом: „У почетку беше светлост“. Тиме је експлицитно објаснио да је чистота његовог језика ништа друго до бистрина небеске светлости, и да је целокупно његово књижевно дело суштински проводник те светлости, кроз његову душу стваралачки, а у душе читалаца мисионарски. Попут речи Мудрог Старца: „Молитва је најчвршћа у миру, у лепоти, у тајанствености“.Ову причу најпре је објавила Политика, а потом још десетак часописа, међу њима и немачки лист Феникс.Манастир и мотивационим циклусом спаја прво, знатно краће (деветнаест  приповедака) и друго, обимно издање Прича од камена и сна (седамдесет четири приче).

Из основног мотивационог круга, и јединог аршина свету и времену које сведочи – вера-љубав-нада, гранају се мотиви: змије, која „није најподмуклији човеков непријатељ“, напротив; воза и пруге, као алегорије пролазности и осмишљавања живота; рата и огњишта, те персонифицираног, живог Моста, као јединог симбола личног и колективног опстанка. У приповедачком дијапазону од приповетке до кратке приче и есејистичког, медитативног записа; од психолошке до сатиричне, хумористичке, комедиографске и фантастичне приче, готово бајке, поникле на богатом фолклорном митолошком наслеђу, проф. Ненад Радош приповеда седамдесет четири наслова ове књиге. Само један је поновљен, прича Манастир има и своју кратку верзију, као окосница ауторове поетике и „седми стуб“ од снова у његовој духовно-емотивној гравитацији.

Управо из слике Богомајке из Манастира („Хоће ли га благим очима погледати Мајка са Дететом?“) гранају се мотиви мајке, детета, очију, породице и огњишта у богат тематски колорит. Духовно-религијски спектар тако гравитира од заштитничке улоге иконе крсне славе, преко прворођеног наследника уочи Божића, Божидара, затим Мајкине Душице, дечака који својим анђеоским погледом зауставља стрељање сељана, илинданске посете очеву гробу, до есеја о косовским божурима. Тематика рата и избеглиштва је присутна кроз различите периоде страдања на овим просторима, од Другог светског рата до грађанског рата 90-их, али у оном благородном ћопићевском стилу, патриотско-пацифистичком. Професор Ненад Радош је увек и изнад свега хришћанско-етички утемељен приповедач и свој литерарни свет, и када је најтеже,  гради између двеју основних порука – праштања и наде. Када сестра из избегличке колоне у Јастуку од камена брату доноси камен родне куће, он и њу и себе утеши речима: „Имамо од чега започети нову кућу“.

Професор Радош без много монолога, унутрашњих монолога и солилоквија, штавише без описа портрета, успева да проникне у душе својих јунака, чак и када је његов јунак пас (Сасвим обичан живот). Има у његовом приповедачком поступку и оне ћопићевске мајсторски изведене „недовршености коју ће довршити читаоци“. Тако ће, у приповеци Путовање, мајчине речи „несрећо једна“ као ехо одзвањати у сећању дечака, али и читаоцу наговестити сијасет несрећа које му живот неумитно носи од тог тренутка одвајања од завичаја, попут одвајања плода ораха од коре. Има у том јецају дечака нечег од оног плача Гилгамеша када му Енкиду открива дубоку тугу тајне живота.

Од туге и неизрециво болних људских судбина „самих, повређених и понижених“, представљених кроз лик несрећне жене у приповеци Ћилим, преко тихе босанске сете која атмосфером севдалинке провејава у причама о Вишеграду и Мостару, професор Радош и те како шеретски уме да нас насмеје у анегдотским и хумористичким причама: У пролазу, Сарајево је Сарајево, Пешачки прелаз, Родна година, Инкарнација. Управо у том шеретском маниру професор Радош успео је да сагради и само њему својствен духовито-дипломатски начин опстанка у свету на размеђи два миленијума. Из таквог суочавања са светом и настају његове сатиричне приповетке: Ех, мој Живота, Покретна опрема, Убијена прича, Плач моје приче. Али анализу тог света, све мање емпатичног, дао је у фантастичном Сусрету са Максом, оним Андрићевим Максом Левенфелдом из 1920. Макс, сада већ увелико онострано биће, говори о мржњи и равнодушности као пошастима краја 20. века, насупрот чистој љубави, која је горе. Сасвим је извесно да ће ова приповетка постати радошевска претеча духовног 21. века сто година после.  А љубав мушкарца и жене, ону дубоку, судбинску, сместио је у антитезу двеју прича различитог исхода Момак, јабука и месечина и Сан младог воденичара, као са намером да подсети да је љубав једина ствар на свету за коју се треба и вреди борити, увек и упркос свему.

И не би професор Ненад Радош био онакав каквим га памтимо да није написао Причу, причу о старом сеоском учи и његовом ученику. „...Још увек видим себе као учу, како би ме деца из милоште звала. Једна таква школа окречена у бело, са великим двориштем, постоји у селу Штавица, поред Ибарске магистрале. Ако ме неко вози колима, замолим га да накратко застанемо да чујем дечју грају. Од оних који ово знају добијем поруку, кад туда пролазе: Поздрав из твоје школе“, рекао је професор Ненад Радош у интервјуу који ми је пре две године дао. И овде, овог пута, напуштам простор књижевне критике. Дубоко верујем да је свака прича професора Радоша настала у временском оквиру, који он у једној причи назива До самоће и натраг и да је баш тај микросвет био само његов тајни простор између светова, на светлосној антићевској жици Е.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: