KAD JE ČOVEK SAM UVEK PIJE VRUĆU KAFU
Ne otvaraj oči. Današnji dan je najbolje prespavati. Neki ljudi dole stoje u redovima. Mislim da su ispred apoteke i da radnica viče na njih. Kako to znam? Vidiš, naglo i neprirodno su se udaljili jedan od drugoga. Ne otvaraj oči.
Spustio je kafu na policu sa lekovima. Čega sve tu nije bilo.
Kad čovek živi sam bolje je da ima i više nego što mu je potrebno. Nikad ne znaš kad će ti nešto zatrebati, a nećeš moći sebi da doneseš.
Ispostavilo se da je njegov stav umnogome tačan.
Zima se odužila. Opet duva. Zloglasni vetar me sve više izluđuje. Prošetao bih, ali kažu da ne smem. Ti znaš da sam uvek slušao vlast. I ovu, i svaku do sad. Uvek miran i poslušan, gledao svoja posla.
Uzdahnuo je.
Kafa se već ohladila. Kad je čovek sam uvek pije vruću kafu. Nema razgovora koji bi mogao da je ohladi. Međutim, ova se ohladila. Pretvorila u crnu baricu gorkog napitka koji zastaje u grlu. U trenu je odlučio da do daljeg ne pije kafu.
Sedeću i gledati kroz prozor. Možda bih mogao da zasadim muškatle na terasi. Šta misliš? Muškatle ulepšaju svaki dom.
Tišina nije odgovarala. Nekada je imao satove. Mnogo njih. Na svakom zidu po par satova sa velikim klatnom. Na njegova pitanja odgovarali su otkucaji vremena. Sada, mesto satova, na zidovima vise slike manje poznatih umetnika. Uglavnom početnika. Odgovara mu sjaj dalekih izmišljenih pejzaža.
Uskoro će vreme za ručak. Ne bih danas ručao. Prošetao bih, ali kažu da ne smem. Slušam šta mi se kaže. Zašto vetar ovako jako duva? Zar ne oseća strah? Možda duva da odnese strah.
Utihnu.
Ne otvaraj oči. Ni ja ih ne bi otvarao. Bar dok sve ovo ne prođe. Ali čovek je čudna životinja. Ta želja da živi jača je od svega. A kad pogledaš, našto sve ovo. Okružen sobom u zatvorenom svetu. Primećuješ kako je utihnuo? Zanemeo? Čini mi se da tek sad postajemo jedno. Tek se sad razumemo.
Krupan sivi mačak protegnuo je svoje šape, promrdao dugim brkovima i na kratko otvorio oči.
Spavaj. Pa ćemo posle nešto pojesti. Ima krompira od juče, hleb nam ne treba. A žao mi je, znaš. Kad se vetar iskobelja iz ogoljenih grana, pa sve ucveta, proviriće proleće. Žao mi proleća. Nikad tiši dolazak.
