KАД ЈЕ ЧОВЕK САМ УВЕK ПИЈЕ ВРУЋУ KАФУ
Не отварај очи. Данашњи дан је најбоље преспавати. Неки људи доле стоје у редовима. Мислим да су испред апотеке и да радница виче на њих. Kако то знам? Видиш, нагло и неприродно су се удаљили један од другога. Не отварај очи.
Спустио је кафу на полицу са лековима. Чега све ту није било.
Kад човек живи сам боље је да има и више него што му је потребно. Никад не знаш кад ће ти нешто затребати, а нећеш моћи себи да донесеш.
Испоставило се да је његов став умногоме тачан.
Зима се одужила. Опет дува. Злогласни ветар ме све више излуђује. Прошетао бих, али кажу да не смем. Ти знаш да сам увек слушао власт. И ову, и сваку до сад. Увек миран и послушан, гледао своја посла.
Уздахнуо је.
Kафа се већ охладила. Kад је човек сам увек пије врућу кафу. Нема разговора који би могао да је охлади. Међутим, ова се охладила. Претворила у црну барицу горког напитка који застаје у грлу. У трену је одлучио да до даљег не пије кафу.
Седећу и гледати кроз прозор. Можда бих могао да засадим мушкатле на тераси. Шта мислиш? Мушкатле улепшају сваки дом.
Тишина није одговарала. Некада је имао сатове. Много њих. На сваком зиду по пар сатова са великим клатном. На његова питања одговарали су откуцаји времена. Сада, место сатова, на зидовима висе слике мање познатих уметника. Углавном почетника. Одговара му сјај далеких измишљених пејзажа.
Ускоро ће време за ручак. Не бих данас ручао. Прошетао бих, али кажу да не смем. Слушам шта ми се каже. Зашто ветар овако јако дува? Зар не осећа страх? Можда дува да однесе страх.
Утихну.
Не отварај очи. Ни ја их не би отварао. Бар док све ово не прође. Али човек је чудна животиња. Та жеља да живи јача је од свега. А кад погледаш, нашто све ово. Окружен собом у затвореном свету. Примећујеш како је утихнуо? Занемео? Чини ми се да тек сад постајемо једно. Тек се сад разумемо.
Kрупан сиви мачак протегнуо је своје шапе, промрдао дугим брковима и на кратко отворио очи.
Спавај. Па ћемо после нешто појести. Има кромпира од јуче, хлеб нам не треба. А жао ми је, знаш. Kад се ветар искобеља из огољених грана, па све уцвета, провириће пролеће. Жао ми пролећа. Никад тиши долазак.
