SKUPLjANjE PRAZNINE
Obilje praznine, izviralo je iz dana u dan. Martinova čula bila su natopljena i ispunjena, bio je potpuno svoj, u prizorima, ukusima, mirisima, dodirima, zvucima... pretvoren u sve čemu se prepustio. Mogao je u (ne)miru postojanja uživati. Mogao je zagaziti u blato, živo blato i beskonačno i beskrajno ...
I um je poklekao, savladale su ga smutnje sopstvenosti, predao se prizorima postojanja . Želje su ugašene, i sasvim mirno, teških cipela, može ostavljati tragove.
Mogao bi da ispusti reč ili više njih. Pogled bi mogao natopiti prizorima iz zaborava. Mogao bi... okrenuti leđa vrtlogu. Mogao bi... Ali ispred je nejasno pitanje i nepostojeći odgovor. Ispred je prazninom obučena krivudava povorka, koja se mimoilazi, sudara, ne vidi, ne dodiruje, a postoji !
Ne, neće pomisliti na kamen koji se niže uz brdo, ni na koplje mača zabijeno u zemlju pred strašilom. To su promašaji. Uzaludne igrarije i ...
Nizaće korake, ostavljaće otiske, ispuniće nepotpunu prazninu i...
Neće se žaliti na olako izgovorene kapi u oblicima slova, koje čine nereči. Neće ni uzeti za zlo mnoštvo puta otrcane zvuke koje je upio u misao ili pogled.
Potrošiće dozvoljeno vreme, ubediće sebe da sve je ... Ugasiće izgorelu sveću i pokriti pogled.
Sutra ? I ...
