СКУПЉАЊЕ ПРАЗНИНЕ
Обиље празнине, извирало је из дана у дан. Мартинова чула била су натопљена и испуњена, био је потпуно свој, у призорима, укусима, мирисима, додирима, звуцима... претворен у све чему се препустио. Могао је у (не)миру постојања уживати. Могао је загазити у блато, живо блато и бесконачно и бескрајно ...
И ум је поклекао, савладале су га смутње сопствености, предао се призорима постојања . Жеље су угашене, и сасвим мирно, тешких ципела, може остављати трагове.
Могао би да испусти реч или више њих. Поглед би могао натопити призорима из заборава. Могао би... окренути леђа вртлогу. Могао би... Али испред је нејасно питање и непостојећи одговор. Испред је празнином обучена кривудава поворка, која се мимоилази, судара, не види, не додирује, а постоји !
Не, неће помислити на камен који се ниже уз брдо, ни на копље мача забијено у земљу пред страшилом. То су промашаји. Узалудне играрије и ...
Низаће кораке, остављаће отиске, испуниће непотпуну празнину и...
Неће се жалити на олако изговорене капи у облицима слова, које чине неречи. Неће ни узети за зло мноштво пута отрцане звуке које је упио у мисао или поглед.
Потрошиће дозвољено време, убедиће себе да све је ... Угасиће изгорелу свећу и покрити поглед.
Сутра ? И ...
