detalj slike: KRK Art dizajn

Treći deo možete pročitati OVDE

OKOPNELI SNEG (4)

Naš prvi pravi susret je bio mnogo više od reči – prepoznavanje. Bilo je to jednog prolećnog dana kada su se Marija i Lela, dve zločeste i umišljene devojčice urotile protiv njega bez ikakvog vidljivog razloga. Danima pre toga su pripremale teren. Vukle su ga za nežnu, plavu kosu, koja mu je u to vreme u loknama nejednako padala na čelo i preko ušiju, podmetale mu nogu i pratile ga udružene tajanstvenim, zlokobnim smehom gde god bi se uputio.      

Stao je pred mene neočekivano važan. Pramen kose mu je pokrio oči. Gledao je u mene i kroz mene i video u meni ono što nikada niko drugi nije, ili ja volim da uobražavam (pomerajući usne, snalazeći se sa rečima koliko i on sa lego kockama u tom momentu). Dve kule se stropoštaše na pod smanjivši distancu između nas na šapat i dodir. Prsti su mi se lepili jedni za druge. Šarala sam očima oko njega smeštajući ga u ram, opirući se sili njegovog upornog pogleda, koji me je gotovo fizički otrgao od igre. Pogledala sam u majmuna izduženih udova poput razvučene žvakaće gume, kog je držao u rukama ispred sebe. Ćuti on, ćutim i ja, i tišina kao da je produbila svest o nama, o dvojstvu, o tome kako pripadamo jedno drugom. Počeo je da ispušta neartikulisane zvuke, tobože da oponaša majmuna. Naciljao je glavom i pogledom u mene, okrenuo mi leđa pognut i odlučan kao gorila što doziva svoju ženku, dajući znak i nastavljajući dalje, siguran u njenu lojalnost. Shvatila sam njegovo stidljivo, ne sasvim svesno udvaranje kao poziv i dok se godina obrnula oko nas, sa puno snega i uspavanki kraj vatre smederevca, Sreten je postao deo mene, slika u vatri mladog srca koje bi svaki put pred spavanje nekoliko puta zatreperelo. Na samo sećanje na tu besmislenu akciju u grudi mi navre nedefinisana toplina. Osećam da sam u nekolicini retkih momenata oslobođena i beskonačna kao čisto postojanje i zaokupi me mir.

Marija je bila devojčica svesna svoje neprikosnovenosti i nije praštala slabost ni na jeziku ni u delima. Sreten joj je svojom nenametljivošću smetao. Nije je primećivao, nije učestvovao u njenim nestašlucima, čak ni mišlju, nije trčao za njom i povodio se njenim rečima. Podmetala mu je nogu, kinjila ga, ćuškala i gurkala, a zatim je Lelu imenovala svojom zamenicom i ona je preuzela nečasne poslove. Sve je uzelo maha. Iako se ranije nisam fizički obračunavala sa drugom decom (od koje sam na svoju veliku sreću za skoro glavu bila viša), Mariji sam izvukla dugu kiku sa sve crvenom mašnom, a na Lelu izručila porciju besa i rukama i nogama. Sreten je ćutke posmatrao, i, ako se dobro sećam, suzbijao osmeh zadovoljstva, koji mu je još samo u očima bio vidljiv. Uhvatili smo se za ruke. Dve drugarice su, razjarene, zasule vaspitačice neutešnim plačem, a onda ispričale svoju verziju događaja. Ne zna se kako je ona tačno glasila, ali naše dve majke su nakon ispovesti i očitane bukvice bile pozvane na saslušanje. I ako se išta dobro iz toga izrodilo, onda je to njihovo prijateljstvo.

Nastaviće se...

PODELITE OVAJ TEKST NA: