Drugi deo možete pročitati OVDE
OKOPNELI SNEG (3)
... Jedna po jedna ruka počele su da se dižu uvis. Sve lepo vaspitana i obučena deca – predškolci – kojima smo se tog dana pridružili na gostovanju lutkarskog pozorišta u ustanovi. Izdeklamovali smo pravila kao dečju pesmicu, mi, veliki mali ljudi, ponosni na svoje godine i prava. Kao petogodišnjaci, smatrali smo se i smatrali su nas dovoljno zrelim da pratimo polučasovnu predstavu. Nakon što smo dokazali znanje, disciplinu i strpljenje, tamnoplavi pliš i pozornica zašuštaše, šapat i iluzija se spojiše, a mi, mala četa odmetnika na ćilimu mašte, omeđeni nevidljivim ali jasnim granicama improvizovanog amfiteatra, utonusmo u zimski predeo. Još se sećam priče, mada ne i završetka, o devojčici od snega. Dva džempera, crveni i plavi, ruka u ruci i dve suze, majke i oca koji žude za detetom. Nakon lutanja, stradanja, bajanja i podizanja iz pepela, napravili su je od snega, baš onakvu kakvu su želeli. Sutradan je devojčica oživela. I zavoleli su je, baš takvu kakvu su je dobili – belu, hladnu i rumenu; ali nažalost nepostojanu. Otac nije mogao da veruje svojim očima. Otrčao je svojoj ženi da joj objavi radosnu vest. Majka nije mogla da veruje svojim ušima. Slavili su je, opevali, pleli joj džempere i skupljali sneg. U najvećem zanosu… sneg na pozornici se presijavao… baš kad je iluzija bila toliko jaka da su nam oči zastale… oči koje su do tada letele, a usta se po inerciji otvorila, neko od dece je prekršio sveto pravilo ćutanja i uzviknuo – Pička ti materina! Muž i žena više nisu bili živi za nas, sneg se otopio, veštački sneg… Četiri velike senke su nas opkolile. Glumac je nastavio: „Hteo sam da ti kažem… Pička ti materina!“ – ubacio se opet neko iz publike, ovaj put odvažnije, glasom koji nije nalikovao dečjem. „Vaspitačice, neko govori ružne reči“ – zazvonio je piskavi dečji glasić. Najpre smo se suzdržali, ali videvši vaspitačice uzrujane, kako trče s jednog kraja na drugi u paralelnoj predstavi koja se odigravala neposredno pred našim očima, brzo smo se opustili; jedan kraj je potegnuo drugi, jedno dete podstaklo drugo i više nije bilo povratka. Psovka se ponavljala sve glasnije i smelije. Smeh je zaprštao. Više se nije čuo samo jedan glas, već mnogo, iako je onaj jedan i dalje nadjačavao ostale… Vaspitačice su upalile svetla, podigle Sretena, koji se nalazio u nekoj vrsti transa, i nestale sa njim niz dugački hodnik. Neko vreme ne samo da nismo govorili o njemu, već ga nismo ni videli. Ljubica je otišla u penziju i ostavila prazninu za sobom. Druge, mlađe i okretnije su pokušale da je popune pesmom i igrom, ali naše tvrdoglave glave i ranjiva srca su nastavila da tuguju neko vreme, sve dok život nije obukao novo ruho...
Nastaviće se...
