detalj slike: KRK Art dizajn

Motel ispod Juhor planine

U Paraćin sam došao radi konvencije naučne, epske i sve druge fantastike, tzv. PARAĆONA, koji se tek upisao na mapu srpske fantastike, sa nadom da će na istoj ostati i narednih godina. Sa zadovoljstvom sam prihvatio poziv organizatora da promovišem svoju aktuelnu zbirku priča i da najavim novi roman. Usput ću se obavestiti i o najnovijem stvaralaštvu mojih kolega i oslušnuti puls publike,  možda i nabaviti koju knjigu ili strip. No svakako me je privlačila ideja da posetu konvenciji iskoristim i za posetu Juhor planini.

Juhor.

Za mene je Juhor  predstavljao misteriju, tajnu, centar magijskog i drevnog kod nas i oduvek me je čudila njegova skrajnutost, kako u javnosti i turističkoj ponudi, tako i u fantastičnoj prozi. Kao da je ta planina dremala skriveno, u tišini, daleko od očiju i ušiju ljudi, što nikako nije moglo biti, jer na geografskoj karti sam jasno video da dominira Pomoravljem, da se nalazi u centralnom delu zemlje, relativno blizu gradova Paraćina i Jagodine. Tim više me je čudila ta skrajnutost, kao da je neka nevidljiva sila štitila planinu od javnosti, od radoznalih pogleda pa čak i od pogleda ljubitelja fantastike i horora. Naravno, mogla je biti u pitanju i naša poslovična aljkavost i nemarnost prema svemu, a posebno prema prirodnom i kulturnom nasleđu. Ipak me je bunilo zašto je ne tako daleki Rtanj uživao kultni status u srpskoj javnosti, dok je Juhor gotovo zaboravljen čekao retke posetioce. Kao da je postojala neka zavera ćutanja. Šta god bilo u pitanju, obična nemarnost ili nešto mistično, želeo sam da proverim. A volim i prirodu-kažu da je pogled sa najvišeg vrha Juhora, Velikog Vetrena, prelep, da kao na dlanu vidite Pomoravlje i pola Srbije. Nadao sam se da će mi vazduh, šume i mistika Juhora možda pomoći da pokrenem roman sa mrtve tačke, sa koje se mesecima nije micao. Ali je bilo i nekih drugih motiva. Onih pravih, skrivenih, o kojima se ne priča, a ipak ću pričati. Porodičnih.

Otac. Kako zvuči grubo, tvrdo, ozbiljno ta reč. Kao gruba kora stoletnog drveta, kao kamen, stena išibana suncem i vetrovima. Koliko god se trudio, nisam mogao nikada i nikako da povežem tu reč sa nežnošću, ljubavlju, pažnjom, bilo čime pozitivnim. Nisam ga ni zapamtio, ali ono što sam znao iz priča bilo je više nego dovoljno. Za njega se nije vezivala ni jedna lepa reč. Samo zlo. Nasilje. Poroci. Nisam mogao da povežem te reči sa svojim postojanjem, sa nekim ko je doprineo mom nastanku, a znao sam da su istinite. Za očevu smrt sam skoro saznao. Čudna je bila ta mešavina osećanja koja su mi se javila. Možda sam s jedne strane odahnuo-ta zlokobna, mračna, teška senka konačno se sklonila od mene. Zauvek. Iako je nikad nisam upoznao, uvek me je pritiskala i lebdela mi negde u podsvesti. S druge strane osećao sam da se sve završilo nekako nedorečeno, bez reči, objašnjenja, kajanja, nekajanja, bilo čega. Ne znam šta sam očekivao od boravka na Juhoru po tom pitanju, možda me je prosto vuklo nesvesno a ne samo želja da budem malo sam sa svojim mislima na planini.

Stigao sam u sredu veče u Paraćin, gde sam zanoćio kod poznanika, ljubitelja fantastike. Konvencija je počinjala u petak, u četrnaest časova, dok je promocija moje zbirke bila zakazana za devetnaest časova. Planirao sam da četvrtak provedem na Juhoru-nekoliko sati biće dovoljno za uspon na vrh i silazak. Uveče bih se već mogao vratiti u Paraćin, a i ako ne stignem, računao sam da ću u selu Svojnovu ( odakle počinje lagani uspon na Juhor ) već pronaći neko prenoćište. Imao sam više nego dovoljno vremena da  nakon izleta na Juhor na vreme stignem na konvenciju.

U četvrtak ujutru sam krenuo iz Svojnova. Doručkovao sam u lokalnoj kafani, popio kafu a nakon toga i tablete za šećernu bolest. Rutu sam dobro proučio, uputstva su bila više nego jasna. Zaobljenih vrhova, niskih brda i visija, Juhor sa svojih sedam stotina pedeset i nešto metara nije bio zahtevan izazov čak ni za ljude poput mene, koji nisu često planinarili. U ranac sam stavio nešto hrane, flašice vode, pozdravio sam se s konobarom i vlasnikom kafane. Vreme je bilo vruće i sparno, s pokojim oblakom, pre letnje nego jesenje. Staza je vodila pored lokalnog groblja a nakon toga je već polako odmicala ka brdima.

Pored staze je stajao neki starac, naslonjen na zid. Drhtavim rukama je stezao i gužvao kapu. Nisam mogao da procenim koliko ima godina, osamdeset, možda i svih devedeset, ko zna. Nadao sam se da me neće ništa zapitkivati, nisam želeo društvo, želeo sam da ostanem sam sa svojim mislima, ali nade mi se nisu ispunile. Nisam odmakao ni dva koraka, kada mi se obratio.

,,Idete na Juhor?''

Ćutao sam. Biće najbolje da ga ignorišem, pomislio sam. Možda će odustati. ,,Niste odavde?'', nije odustajao. ,,Došli ste na konvenciju?''

Sada mi je već privukao pažnju. Oštro sam ga pogledao. To što se krećem ovom stazom, sa rancem na leđima, dobra je pretpostavka da sam krenuo na Juhor, ali odakle zna da sam gost konvencije?

,,Gledajte svoja posla'', odbrusih mu. ,,Šta vas se tiče gde  idem i gde sam došao.''

,,Ne sme čovek ništa ni pitati'', progunđao je. ,,Zašto ste tako osorni? Nisam ništa loše mislio. Nismo ni mi u nedođiji, znate. I ovo je civilizacija. Naravno da sam čuo za konvenciju. Svi o tome pričaju. To je veliki događaj za ovaj kraj.''

Imam problem sa grižom savesti, često, bolje reći prečesto je osećam. Zaista, pomislih, možda sam preterao, to je samo starac, verovatno usamljen i željan čašice razgovora. Neće mi pasti kruna s glave ako koju progovorim s njim i ako izgubim par minuta.

,,Oprostite'', rekoh. ,,Malo sam nervozan, umoran od puta. Vruće je...imam i šećer. Dijabetes. Skoro sam saznao. Nisam hteo da vas uvredim.''

,,Ne mari za to'', rekao je. Primakao mi se. Lice i čelo bili su mu izbrazdani borama, oči mutne, vodnjikave, sada mi je izgledao još stariji, mnogo stariji od devedeset godina. Kao neko prestarelo drvo, kao stara džinovska kornjača koja tu umorna leži pored puta  i sve je već videla i sve zna. ,,Dobro je da si naišao. Znaš li uopšte gde ideš? Jesi li se informisao?''

,,Idem na Juhor'', odgovorio sam mu.

,,To sam zaključio.'', mutne oči su mi pažljivo pretraživale lice. ,,Ali znaš li zaista gde ideš?''

,,Ako mislite na sve priče o Juhoru, da, znam'', rekoh mirno. ,,Znam i za Keltsko utvrđenje, znam za Druidsku pećinu, navodne keltske ratnike koji se pojavljuju, munje iz vedra neba, Rimljane, Stare Slovene, vampire i veštice, za sve sam čuo, budite bez brige.''

,,Sprdate se mladiću'', mirno mi je uzvratio. ,, Sprdate se, a prikrivate sopstvenu nesigurnost.''

Pokajao sam se već zbog pomenute griže savesti. Ovaj razgovor je  počeo da me zamara. ,,Morao bih da krenem'', rekoh. ,,Sunce već odmiče, upeći će brzo.''

Grubi, koščati prsti stegnuše mi ruku. Iznenadih se njihovom snagom, bili su poput kandži, nisam mogao da se otrgnem. Vodnjikave oči sasvim se približiše mojima, ali iz tih mutnih dubina plamtela je vatra. Zapuhnu me njegov zadah ( bože, pomislih, kako mu smrdi iz usta, nema ni zuba ) i pomislih da ću povratiti. ,,Juhor je saborno mesto, mladiću'', govorio je glasom sada ne staračkim, već snažnim, grubim, zapovedničkim. ,,Juhor je Mordor, Juhor je planina Usuda, Oko Sauronovo. Juhor je Opačija, Kletnikov Tabor. Juhor je Šajol Gul, Juhor je Mračni. Dom Druida. Starih Slovena. Rasa. Svih koji su ikada živeli i hodali, ne samo ovom zemljom,nego svim zemljama. Juhor je saborno mesto mrtvih, sinko.''

Otrgao sam se nekako. U sekundi, prsti mu izgubiše snagu, a oči sjaj. Ponovo je bio samo slabašni, vremešni starac. ,,Buncate'', rekoh ljutito i pođoh dalje, ne okrećući se. ,,Ostavite me na miru.''

,,Zapamti šta sam ti rekao!'', povika. Sve slabije sam ga čuo i uskoro me je izgubio sa vidika, odmakao sam prilično, ali čuo sam poslednje reči koje mi je uputio : ,,Zapamti šta ti je Miloje Đurić rekao!''.

Kakav početak puta, pomislih. Od svih putnika i turista, baš na mene je ovaj čudak naleteo. Pitao sam se odakle zna sva imena i mesta koja je naveo, nije mi ličio na nekog ko čita i prati fantastičnu literaturu. Ipak, znao je za konvenciju. Verovatno je poremetio pameću, ili je ponekad imao  trenutke ludila u koje je mešao pročitano. Potrudih se da izbacim nemilu konverzaciju s njim iz glave i da obratim pažnju na put i na plava brda koja su se već jasno pokazivala u daljini.

Krenuo sam makadamskim drumom i ubrzo došao do prvog račvanja na putu. Uputstva na internetu i saveti koje sam čuo od planinara bila su vrlo jasna. Skrenuo sam levo. Ubrzo sam prošao i pored farme živine. Put je sada sve više ulazio u samu planinu. Delovi su bili gusto pošumljeni, prvenstveno hrastovom i bagremovom šumom ( u višim delovima i bukovom ), ali bilo je i niskog rastinja i grmlja i mnogo delova gde su se primećivali tragovi seča i brojnih šumskih požara. Pod čizmama osetih prvu vodu-ovuda su tekli i planinski potočići. Iza leđa, u daljini, plavila se i belasala Velika Morava, civilizacija i gradovi, plodne oranice. Sve je u stvari delovalo pitomo i blagorodno, te osetih prve znakove ljutnje i gorčine. Ja sam tražio nešto drugo, došao sam ovde da nađem misteriju, inspiraciju, možda i neke odgovore-a našao sam šta? Običnu, pitomu planinu, visoku ni osamstotina metara. Nije bilo strašnih provalija, litica visokih više stotina metara, ničega što bi pobuđivalo i dražilo maštu. Šume, livade, izgorele šume, potoci, kamenje, pokoja stena, to je bilo to. Ništa dramatično ni spektakularno. Sunce je sijalo sve jače i unosilo mi nemir, jer mi je znoj sve više izbijao po čelu. Staza nije bila previše fizički zahtevna, ali mi je dijeta koju sam primenjivao zbog šećerne bolesti prilično iscrpela snagu. Uzeh malo vode da se okrepim i jednu kiflu da ne izgubim snagu.

Dok sam razmišljao, već sam se i primakao vrhu koji više nije bio daleko. Došao sam do raskšća na kome su bile tri staze. Dobro sam se sećao uputstva. Levi put vodio bi na manji vrh-Mali Vetren, odakle se jednom planinskom kosom stiže na najviši vrh Juhora-Veliki Vetren. Desni put vodio bi previše naokolo. Najkraći i najprohodniji je srednji put. Znao sam da je staza dobro obilježena i da će me brzo dovesti do Velikog Vetrena.

Činilo mi se da je sve bilo previše lako, nisam ni sam bio svestan šta sam zapravo očekivao da ću pronaći, ali to što sam očekivao nisam našao. Niti mi se desilo bilo šta neobično.

To je samo planina, govorio sam sebi. Samo planina, ništa drugačija od hiljade drugih planina na svetu. Čista geografija i geologija, nema tu ništa fantastično ni natprirodno.

Ljutnja, bes i ogorčenje u meni je raslo. Ni dolazak na sam vrh Juhora nije me oraspoložio. Vrh je bio u šumi, kamene gromade koje su činile keltsko utvrđenje delovale su mi prilično zapušteno, ništa nije odavalo utisak veličanstvenosti, drevnog, tajanstvenog. Osećao sam se prevareno. Možda sam imao nerealna očekivanja. Šta sam mislio da ću naći? U kakvom stanju? Ljudi odavno bauljaju ovuda, seku, pale, iskopavaju, traže blago i vredne artefakte. Znao sam dobro naš mentalitet i prirodu, našu nesklonost da zaštitimo vredne stvari, ali prizor nebrige i zapuštenosti ipak me je dodatno razljutio.

Pa šta ako su ovde i bili Kelti, i njihovi Druidi? Rimljani, Tribali i svi drugi? Neuki ljudi, nesposobni da objasne pojave u svetu koji ih okružuje, ljudi koji su u munji i suncu videli magiju i bogove, normalno da su se povlačili u misticizam i podizali mistična svetilišta i utvrde. Šta u tome ima posebno? Takvih mesta ima svuda po svetu.

Nisi baš u pravu, govorio mi je neki unutrašnji glas. Juhor je jedinstven, na celom jugu Evrope nema takvog keltskog utvrđenja. A onda se javi i jedan drugi glas. Glas Miloja Đurića. Juhor je saborno mesto. Saborno mesto svih mrtvih.

Mrtvih! To me dodatno razljuti, jer pomislih na oca. Reč koja je uvek u meni izazivala tugu, bes, očaj i nemoć. Gde si bio kada sam odrastao, pomislih. Gde si bio kada mi je trebala pomoć, zaštita, savet. Nikada nijednog pisma, poziva, posete. Nikakvog traga o njemu. Kao da je neko nevidljivo biće učestovalo u mom stvaranju, kao da preko njega pripadam onostranom, nepoznatom, natprirodnom svetu senki. Čak ni bliska mu rodbina nije uspevala da pohvata njegove tragove. Sve što sam saznao je da se ponovo ženio više puta i da ima još muške dece za koju ne znam tačno gde su. Saznao sam i da imam polusestru u Hrvatskoj, u Rijeci ili negde u blizini, ali nisam uspeo da saznam ni njeno ime, ni prezime, čak ni ime i prezime nekoga ko bi me mogao uputiti na njen trag. Kao da je sve u vezi njega izmicalo, otimalo se saznanju i bežalo u svet senki. Ta nemogućnost da pohvatam stvari o svom poreklu i porodičnim vezama me je frustrirala i činila nervoznim i napetim. Na kraju, došla je i njegova smrt. Što se njega tiče, poslednje razočarenje koje mi je učinio. Možda sam potajno očekivao, možda sam se potajno nadao, nekom pismu, nekom makar razgovoru pre smrti. Znam da bi bilo besmisleno, a i neiskreno, njegovo kajanje za sve ružno i loše što je učinio prevashodno mojoj majci a zatim posredno i nama deci. Ali ipak sam želeo da ga čujem. Makar samo jedno-izvinite. Oprostite. Nekad je lepo, a i dobro, čuti laž. Nadao sam se da će to učiniti, ako ne zbog nas, makar zbog sebe, da olakša sebi dušu i mirnije ode sa ovoga sveta. Izgleda da ga nije bilo briga, nije mu bilo ni najmanje stalo. Ni do sebe samog, a kamoli do nas. Ili do mene.

Pogledao sam kroz granje, u daljinu, reka se sporo vukla kroz prostranstva, videli su se gradovi, oranice, brda , planine u Šumadiji, planine i brda na istoku i prema jugu Srbije, ali sva ta lepota, pitomina i ponegde tragovi divljine nisu mogli da mi ispune dušu. Gnev u meni je rastao. Gnev zbog očevih postupaka, zbog njegove smrti. Kako je pogrešno živeo, tako je pogrešno i umro-čak i svojom smrću je napravio štetu, kao što je pravio i za života, svojim postojanjem. Shvatio sam da na Juhoru samo gubim vreme. Nikakvo čudo ni prosvetljenje mi se neće desiti. Bolje da se vratim i počnem spremati za konvenciju.

Na pola puta prema trokrakom raskršću, dogodio se napad.

Ni dan danas ne znam šta se tačno dogodilo. Jeo sam hranu, pio vodu, nisam se osećao fizički slabo na usponu. Primetio sam da se ubrzano znojim, da sunce peče sve jače i da mi smeta, da su mi usta suva. Nisam tome pridavao veliki značaj,  bili su to tek sitni detalji mozaika koji se iznenada sklopio. Osećao sam uznemirenost, stres, ali mislio sam da su tome uzrok bile stvari o kojima sam razmišljao, prvenstveno otac i njegova smrt, a ne neki fizički napori ili neka iznenadna promena u organizmu.

Ali desilo se.

Slika je počela lagano da se muti i udaljava od mene. Drveće se gubilo u daljini, grane kao da su lagano vibrirale. Onda je počelo sve oko mene da treperi i shvatio sam, ako nešto ne preduzmem, da ću uskoro izgubiti svest. Pokušao sam da nađem vodu u rancu, ali ruka nije htela da sluša. Pao sam, ali nekako sam se dočekao na ruke. Uspeo sam da podignem glavu i ugledam...

Motel.

Tačno na sredini raskršća tri staze, nalazio se motel. Video sam jasno natpis : ,,Motel ispod Juhor planine''. Građevina je imala prizemni deo, u kome su pretpostavljam bile kafana i kuhinja, te sprat iznad-sa sobama za goste?

Samo što naravno motela tu nije moglo biti. Pažljivo sam pregledao sve fotografije i izveštaje s planinarenja po Juhoru, nikakvog motela na tom raskršću nije bilo. Nije ga bilo ni kada sam došao do raskršća i srednjom stazom krenuo ka vrhu. Pa ipak, nalazio se ispred mene i delovao sasvim stvaran.

Možda sam već u  nesvesti, pomislih, u bunilu izazvanim šećerom i suncem. Odlučio sam da uđem, pa šta bude, morao sam da se sklonim od sunca. Ušao sam u motel, precizniji da budem upuzao sam u motel četvoronoške, jer nisam mogao da se uspravim na dve noge.

Unutra je bilo puno svežije i hladnije nego napolju, te nekako povratih snagu i uspedoh da sednem za neki sto. Vid mi se još mutio, koliko sam mogao osmotrih okolinu. Bilo je više stolova, sa onim kariranim, tipično kafanskim stolnjacima. Video sam kroz maglu vrata na kojima je pisalo kuhinja, oveći šank za kojim je poslovala neka ljudska figura. Nisam još mogao jasno da ga vidim. Od šanka su vodile stepenice, pretpostavljao sam da vode u sobe na spratu.

Konobar ( ili vlasnik ) se konačno izvuče iz šanka. Prišao je s osmehom dobrodošlice, ali čim mi se vid razbistrio i kad sam ga dobro pogledao prožela me je jeza.

On nije bio živ. Bar ne na način na koji mi obični ljudi shvatamo i poznajemo život. Video sam u njegovim očima da zna da znam. Kako sam znao, ne pitajte. Ne znam. Ne umem da objasnim. Nije bio prozračan, nije bio duh, nije trulio, nije imao ništa modro ni zeleno ni sluzavo na licu, nije smrdeo na leš, ali živ bio nije. Najčudnije što me nije ni hvatala panika. Bio sam ubeđen da je sve halucinacija, proizvod uma izmučenog napadom bolesti.

,,Ah, ah'', trljao je ruke, posmatrajući me beživotnim očima. ,,Dobro došli. Kakav dan, kakva sparina. Dobro da ste naleteli na nas, kod nas ćete se odmoriti i osvežiti.''

Kojih nas, pomislih, ali se ugrizoh za jezik na vreme. Kada sam progovorio, glas mi je bio drhtav. ,,Niko...niko mi nije rekao za ovaj motel. Čak ni Miloje Đurić.''

,,Miloje!'', uzviknu čovek i tada ga bolje osmotrih. Pravi čovečuljak, niskog rasta, sjajne ćele i mučnih, beživotnih očiju. ,,Simpatičan starčić. Navrati on s vremena na vreme. Naš motel nije u turističkim prospektima. Ni meštani ga ne preporučuju. Mi primamo samo specijalne goste, u posebno određenim terminima.''

Podigoh glavu. ,,Znali ste da dolazim?''

,,Naravno!'', oduševi se čovečuljak. ,,Naravno da smo znali! Javili su mi!''

Iznenada se udario rukom po čelu. ,,Baš sam glup! Kako sam mogao da zaboravim? Navraćao je neko i ostavio poruku za vas. Sad ću je doneti.''  Otrčao je iza šanka i vratio se sa nekim papirom.

Vid mi se još mutio i još sam bio slab, ali činilo mi se da mi se polako razbistrava. Pogledah u ceduljicu i dah mi stade. Bio je to telefonski broj, prepoznao sam pozivni. Rijeka.

Pružio sam ruku da uzmem ceduljicu, ali čovečuljak hitro povuče ruku i cedulja ostade van mog domašaja. ,,A ne, ne može tako'', reče s osmehom, mada mu se na licu videla ozbiljnost.  ,,Izvinite. Malo sam brzoplet, pa sam u svom uzbuđenju zaboravio da vam kažem. Naš motel ima neka pravila. Kućni red.  Ovakve poruke se samo pročitaju i upamte. Ne možete ih dodirivati, ni posedovati. Trpati u džep. To je nedopustivo. Pamtite.'' Prineo je ponovo ceduljicu, dovoljno blizu da je mogu videti, ali i dovoljno daleko da je može skloniti van mog domašaja, ako pokušam da mu je otrgnem. Pamtio sam broj, nekoliko puta ponavljao u sebi. Drhtao sam neobjašnjivo, sve je ličilo na nestvaran san, na neku šetnju između sveta živih i sveta senki.

,,Jeste zapamtili?'', uzbuđeno je vikao. ,,Jeste!Odlično!Pametan ste vi čova. Hajte sad , pomoći ću vam uz stepenice. Treba da se odmorite. Soba vam je spremna, čeka vas. Imali ste napad, treba da se odmorite,  dijabetičar ste, znam, znam, nije to lako.''

Užas je rastao u meni, gutao sam knedle što se kaže, grlo mi je bilo suvo, ali od straha. Očito je znao sve o meni, ne znam kako ni iz kog izvora. Nisam imao snage da se oduprem. Noge su me izdajnički, same vukle ka sobi, krevetu. Uz njegovu pomoć, nekako se uspeh uz stepenice. Otvorio mi je prvu sobu ( video sam da imaju još  tri ) i unutrašnjost mi se svidela : krevet je bio prostran, posteljina čista i mekana, zavese kvalitetne i lepe, jedan masivni ormar a kroz otvorena vrata videlo se prilično čisto kupatilo.

,,Vidite da o svemu vodimo računa!'', nastavljao je da melje bez kraja i konca. ,, Motel ispod Juhor planine je mali, ali vrlo uredan i čist. Sad lezite i odmarajte. Televizor, na žalost, ne držimo. A ni fiksni telefon. Ako šta zatreba, zovite, vičite, odmah dolazim. Dobro se odmorite. Probudiću vas ujutru.''

Čim je otišao, okrenuo sam ključ u vratima i počeo da kopam po rancu. Mobilni telefon! Konačno mi je razum proradio. Ali telefon nije radio. Nije bilo ničega, ni slike, ni fejsbuka, instagrama, vibera, interneta. Nema signala. Prokletstvo. Opsovah. Trebalo je da znam. Ovde ništa ne radi jer ovo nije ni stvarno. Razmišljao sam da otključam vrata i sjurim se niz stepenice vani, pa nek me i tuče sunce po glavi, samo da vidim svet živih. Ali nekako sam naslućivao da ne bih lako prošao pored čovečuljka, iako nije izgledao snažan. Nisam shvatao šta želi-šta ovo mesto želi od mene.

Na kraju sam se umirio. Ako je san i halucinacija, prestaće. Ako je stvarno, u vlasti sam moćnih sila. Da hoće da mi naude, mogle su to već da učine.

Telo me je izdavalo. Vuklo me je ka snu, odmoru, zaboravu. Legao sam, izvadio pidžamu iz ranca, čini mi se da sam zaspao istog sekunda čim sam se presvukao. Telo mi je vapilo za odmorom i opuštanjem.

Spavao sam, čini mi se, satima.

Snovi su došli mnogo kasnije. U njima sam izgubljen lutao Juhorom, dok su oko mene prolazile seni drevnih ratnika i konjanika. Šume su bile beskrajne, nije bilo posečenih ni spaljenih stabala. Od njih nisam video ni sunce. Na mestu motela stajao je nekakav vojnički šator. Jednim delom uma bio sam svestan da je to nova iluzija-iluzija u iluziji, da sam i dalje u motelu, iako drugim delom uma ulazim u šator. Čak sam čuo kroz san zvukove u prizemlju hotela. Verovatno je čovečuljak nešto poslovao, možda sređivao kuhinju. Možda su stigli i neki noćni gosti. Nisam smeo ni da pomislim kakva bi stvorenja noću mogla navratiti u motel.

Ušao sam pod šator. Istog trena sve se izokrenulo i promenilo. Šator je postao moderna soba, divnog nameštaja i divnog pogleda-kroz prrozor se videlo more, plave planine u daljini i visoki soliteri. Za stolom je sedela divna devojka, toplih i blagih očiju. Smešila se i pomno me posmatrala. Njena ruka nežno me pomazi po licu. Osećao sam neobjašnjivu nežnost prema njoj, ali ta nežnost nije bila seksualne prirode. Pogledao sam pažljivije u njeno lice i prepoznao svoje crte lica na njemu.

Gotovo sam zaplakao od sreće. ,,Sestro'', promucah uzbuđen. Pružih ruku i dodirnuh je, pomazih po kosi.

,,Brate'', nasmešila se tim divnim osmehom, ali onda joj se oči raširiše od straha, a licem joj preleti senka. Okrenuh se za trenutak od nje, iznad nas se zaista nadnosila krupna, visoka senka.

Otvorih oči.

Ležao sam u krevetu a iznad mene je stajala krupna, visoka, očito muška figura. Pre nego što sam stigao bilo šta da kažem, dve snažne , robusne ruke zgrabiše me za vrat i počeše da me guše.

To lice se nadnelo nad mene, u zadahu sam osećao pomešan smrad alkohola i truleži. Nije bilo teško prepoznati ga, sećao sam se istoga  sa ono retkih slika na kojima je bio fotografisan.

Otac, taj mitski zloduh detinjstva, to odsustvo, ta praznina u mom životu, sada je bio tu i davio me je snažnim rukama bez imalo kajanja. Kao da su mu ruke jačale, svakim narednim stiskom bilo mi je sve teže. Kao da je njegovu snagu hranio moj strah. Davni, detinji strahovi probili su se kroz površinu i paralisali moju odbranu. Sve ono zlo što je počinio i o kojem sam slušao kao da se sad stuštilo na mene, otrovalo mi dušu i uništilo snagu. Skoro da sam se predao.

A onda je proradio inat.

Zar to da mu dozvolim? Zar detinji strah da nadvlada odraslog čoveka i sruši mu sve snove? Koga da se bojim? Preda mnom je stajala samo obična kukavica. Kukavica koja je napustila svoju ženu, svoju decu, kukavica koja je bežala od odgovornosti, obaveza, osećanja, ljubavi.

Takav da me davi?

Strah je nestao. Snaga mi se vratila u u ruke. Jednim pokretom mu razgrnuh ruke s vrata. U očima sam mu video iznenađenje, kao da nije očekivao otpor. Uspravih se i udarih ga pesnicom iz sve snage posred lica. Čuo sam kako mu puca nos i kida se usna. Krv mi zapljusnu ruku. Odmaknuh se malo i zamahnuh ponovo. Arkada mu je pukla, ruka kao da mi je prošla kroz njegovu kožu a onda upala u nešto želatinasto, ljigavo, tonula je i tonula, nisam mogao da je izvučem, vrisnuh , zatvorih oči da ne gledam šta mi je to prljavo i smrdljivo obuzelo šaku. Trzao sam i trzao, ali nisam mogao da izvučem ruku. Tonula je kao u živo blato. Ponovo vrisnuh i otvorih oči.

,,Dobro je'', začuh glas. ,,Dolazite sebi. Samo polako, ne uzbuđujte se.''

Zbunjeno zatreptah. Sunce je i dalje žestoko pržilo s neba. Motela više nije bilo. Iznad mene je stajao neki mršavi čovek, i lagano mi kvasio čelo vodom iz flašice. Po rancu i čizmama brzo shvatih da je sigurno planinar.

,,Šta...'', promucah. ,,Šta se dogodilo?''

,,Imali ste napad'', reče čovek. Lice mu je bilo išibano vetrovima, pocrnelo od sunca. Mogao je imati nekih pedesetak godina. ,,Buncali ste o nekom motelu, ocu, sestri, Keltima. Dobro je da sam naišao jer na ovom suncu bi gadno prošli. Bili ste u nesvesti.''

,,Dobro sam'', odgovorih. ,,Već mi je bolje.'' To je bila istina. Nestalo je znoja i vrućine na čelu, vid mi se razbistrio, nije više bilo treperenja ni mućenja slike. Umalo da ga upitam za motel, ali vratila mi se svest i razum. Nisam hteo da me proglase ludakom.

Ali sam onda napravio još veću grešku.

,,Čudan je ovaj Juhor'', rekoh. ,,Vaš meštanin, Miloje Đurić, svašta mi je jutros napričao o njemu.''

,,Miloje Đurić, kažete'', bledo me je gledao. Uznemireno.

,,Da, Miloje'', odgovorih. ,,Tako se zove. Bolje da sam ga slušao, da nisam ni dolazio ovamo.''

,,Druže, pomoći ću ti da siđeš. Mislim da treba da potražiš medicinsku pomoć.'', reče mi, prelazeći na prisnije ti.

,,Dobro sam.'', rekoh. ,,Imao sam manji napad.  Dijabetičar sam. Sad je prošlo.''

,,Ne mislim na to'', reče. Prodorno me je gledao. ,,Ne znam šta ti se dogodilo, ali jutros nisi mogao pričati sa Milojem. Živahan je to starčić bio, druže. Motao se ovim brdima čak i u kasnim osamdesetim.''

,,Bio'', jeza mi se poče uvlačiti u kosti. Znao sam odgovor.

,,Bio'', potvrdi on. ,,Umro je ima devet godina. U osamdeset devetoj godini.''

Začudo, dobro i potpuno skoncentrisano sam ispratio zbivanja na PARAĆONU. Čak sam održao i uspešan govor koji je pobrao simpatije kako publike, tako i kolega fantastičara, u kome sam im predložio da uradimo jednu zbirku priča čija bi tema bili fantastični svetovi Juhor planine. Ono što mi se zaista dogodilo na Juhoru, zadržao sam za sebe. Očekivao sam Kelte, Druide, Tribale, mistične ratnike i konjanike, todorce, veštice i vampire, a dobio sam nešto sasvim drugo. Juhor se poigrao mojim umom, mojim podsvesnim željama i strahovima. Možda sam mogao naterati sebe da Motel i zbivanja u njemu proglasim iluzijom iscrpljenog organizma. Devojka u snu, ako je to bila zaista moja (polu)sestra, odavno nije bila devojka, sada bi mogla imati pedesetak godina. Otac je sigurno bio samo prikaza, halucinacija, posledica napada i umora uma. Iako su ruke na mom vratu delovale tako stvarno. Soba je delovala više nego stvarno. Čovečuljak. Vreme koje je proteklo-čini mi se da su sati protekli u sobi i da je nastupila noć, dok napolju nije prošlo više od desetak minuta, možda pola sata, otkako mi je pozlilo i otkako je naišao planinar. Sunce je bilo na istom mestu. Kao da su različita vremena tekla na Juhoru, u istom prostoru.

Sve sam mogao nategnuto da objasnim, osim Miloja Đurića. Pričao sam sa mrtvacem,  tu nije bilo pomoći.

Racionalan, praktičan um bi sve to zaboravio. Arhivirao u neke fioke podsvesti i ne bi to nikada vadio iz njih. Um opčinjen fantastičnim i onostranim, nije mogao. Previše me je mamilo, kopkalo, privlačilo. Znao sam da neću izdržati još dok sam u povratku iz autobusa posmatrao tiha i tajanstvena zelena i plava brda Juhora. Kući sam došao prilično kasno, ali više nisam mario za pristojnost i društvene konvencije. Seo sam pored telefona i drhtavom rukom birao brojeve. Upamtio sam sve cifre sa ceduljice koju mi je čovečuljak pokazao.

,,Ovo nije stvarno'', mislio sam. ,,Ovo ne može biti stvarno. To je samo opsena uma. Sigurno će se javiti operater i reći da biram nepostojeći broj.''

Zadržah dah. Na drugoj strani veze, u Rijeci, dugo je zvonio telefon.

,,Halo?'', javio se umoran, ali lep, topao, baršunast ženski glas.

Reči su se nizale, dok mi je rasla prvo sigurnost, zatim i oduševljenje. Prošlost me je zapljusnula ponovo, ali ti talasi više nisu bili mračni, sada su se mešali sa sadašnjošću i budućnošću. Kao da se Juhor ponovo dizao svuda oko mene, zelen, plav, tih, ali više nije bio mračan, tajanstven, bio je blistav, sunce mi nije smetalo, nije me iznurivalo, već mi je pružalo život, sigurnost, utočište. Shvatio sam. Sve je povezano. Život i smrt. Senke i svetlost. Juhor jeste bio saborno mesto, ali ne samo mrtvih. U jednom je Miloje pogrešio. Juhor nije bio samo hram smrti, već i hram života.

Ne znam šta će se dogoditi u budućnosti. Znam samo da treba da se nađemo i volimo. Dok smo živi. Da uživamo u suncu, zelenilu, kiši, mesečini. Kad dođe vreme da postanemo senke, tada ćemo hodati zajedno u nekom drugom vremenu, pod nekim drugim suncem i mesecom, pod nebom pod kojim vreme drugačije teče. Možda ćemo se sećati ko smo bili.

Sigurno ćemo se sećati.

Možda ćemo se ponovo pronaći u Motelu ispod Juhor planine, jer ne možemo zaboraviti, jer smo povezani neraskidivo, jer su život i smrt deo beskonačnog kruga koji se ne može prekinuti. Njena ruka će uvek dodirivati moje lice. Moja ruka će uvek maziti njenu kosu.

Sigurno ćemo se pronaći.

Više od istog autora možete pročitati OVDE

PODELITE OVAJ TEKST NA: