детаљ слике: КРК Арт дизајн

Мотел испод Јухор планине

У Параћин сам дошао ради конвенције научне, епске и све друге фантастике, тзв. ПАРАЋОНА, који се тек уписао на мапу српске фантастике, са надом да ће на истој остати и наредних година. Са задовољством сам прихватио позив организатора да промовишем своју актуелну збирку прича и да најавим нови роман. Успут ћу се обавестити и о најновијем стваралаштву мојих колега и ослушнути пулс публике,  можда и набавити коју књигу или стрип. Но свакако ме је привлачила идеја да посету конвенцији искористим и за посету Јухор планини.

Јухор.

За мене је Јухор  представљао мистерију, тајну, центар магијског и древног код нас и одувек ме је чудила његова скрајнутост, како у јавности и туристичкој понуди, тако и у фантастичној прози. Као да је та планина дремала скривено, у тишини, далеко од очију и ушију људи, што никако није могло бити, јер на географској карти сам јасно видео да доминира Поморављем, да се налази у централном делу земље, релативно близу градова Параћина и Јагодине. Тим више ме је чудила та скрајнутост, као да је нека невидљива сила штитила планину од јавности, од радозналих погледа па чак и од погледа љубитеља фантастике и хорора. Наравно, могла је бити у питању и наша пословична аљкавост и немарност према свему, а посебно према природном и културном наслеђу. Ипак ме је бунило зашто је не тако далеки Ртањ уживао култни статус у српској јавности, док је Јухор готово заборављен чекао ретке посетиоце. Као да је постојала нека завера ћутања. Шта год било у питању, обична немарност или нешто мистично, желео сам да проверим. А волим и природу-кажу да је поглед са највишег врха Јухора, Великог Ветрена, прелеп, да као на длану видите Поморавље и пола Србије. Надао сам се да ће ми ваздух, шуме и мистика Јухора можда помоћи да покренем роман са мртве тачке, са које се месецима није мицао. Али је било и неких других мотива. Оних правих, скривених, о којима се не прича, а ипак ћу причати. Породичних.

Отац. Како звучи грубо, тврдо, озбиљно та реч. Као груба кора столетног дрвета, као камен, стена ишибана сунцем и ветровима. Колико год се трудио, нисам могао никада и никако да повежем ту реч са нежношћу, љубављу, пажњом, било чиме позитивним. Нисам га ни запамтио, али оно што сам знао из прича било је више него довољно. За њега се није везивала ни једна лепа реч. Само зло. Насиље. Пороци. Нисам могао да повежем те речи са својим постојањем, са неким ко је допринео мом настанку, а знао сам да су истините. За очеву смрт сам скоро сазнао. Чудна је била та мешавина осећања која су ми се јавила. Можда сам с једне стране одахнуо-та злокобна, мрачна, тешка сенка коначно се склонила од мене. Заувек. Иако је никад нисам упознао, увек ме је притискала и лебдела ми негде у подсвести. С друге стране осећао сам да се све завршило некако недоречено, без речи, објашњења, кајања, некајања, било чега. Не знам шта сам очекивао од боравка на Јухору по том питању, можда ме је просто вукло несвесно а не само жеља да будем мало сам са својим мислима на планини.

Стигао сам у среду вече у Параћин, где сам заноћио код познаника, љубитеља фантастике. Конвенција је почињала у петак, у четрнаест часова, док је промоција моје збирке била заказана за деветнаест часова. Планирао сам да четвртак проведем на Јухору-неколико сати биће довољно за успон на врх и силазак. Увече бих се већ могао вратити у Параћин, а и ако не стигнем, рачунао сам да ћу у селу Својнову ( одакле почиње лагани успон на Јухор ) већ пронаћи неко преноћиште. Имао сам више него довољно времена да  након излета на Јухор на време стигнем на конвенцију.

У четвртак ујутру сам кренуо из Својнова. Доручковао сам у локалној кафани, попио кафу а након тога и таблете за шећерну болест. Руту сам добро проучио, упутства су била више него јасна. Заобљених врхова, ниских брда и висија, Јухор са својих седам стотина педесет и нешто метара није био захтеван изазов чак ни за људе попут мене, који нису често планинарили. У ранац сам ставио нешто хране, флашице воде, поздравио сам се с конобаром и власником кафане. Време је било вруће и спарно, с покојим облаком, пре летње него јесење. Стаза је водила поред локалног гробља а након тога је већ полако одмицала ка брдима.

Поред стазе је стајао неки старац, наслоњен на зид. Дрхтавим рукама је стезао и гужвао капу. Нисам могао да проценим колико има година, осамдесет, можда и свих деведесет, ко зна. Надао сам се да ме неће ништа запиткивати, нисам желео друштво, желео сам да останем сам са својим мислима, али наде ми се нису испуниле. Нисам одмакао ни два корака, када ми се обратио.

,,Идете на Јухор?''

Ћутао сам. Биће најбоље да га игноришем, помислио сам. Можда ће одустати. ,,Нисте одавде?'', није одустајао. ,,Дошли сте на конвенцију?''

Сада ми је већ привукао пажњу. Оштро сам га погледао. То што се крећем овом стазом, са ранцем на леђима, добра је претпоставка да сам кренуо на Јухор, али одакле зна да сам гост конвенције?

,,Гледајте своја посла'', одбрусих му. ,,Шта вас се тиче где  идем и где сам дошао.''

,,Не сме човек ништа ни питати'', прогунђао је. ,,Зашто сте тако осорни? Нисам ништа лоше мислио. Нисмо ни ми у недођији, знате. И ово је цивилизација. Наравно да сам чуо за конвенцију. Сви о томе причају. То је велики догађај за овај крај.''

Имам проблем са грижом савести, често, боље рећи пречесто је осећам. Заиста, помислих, можда сам претерао, то је само старац, вероватно усамљен и жељан чашице разговора. Неће ми пасти круна с главе ако коју проговорим с њим и ако изгубим пар минута.

,,Опростите'', рекох. ,,Мало сам нервозан, уморан од пута. Вруће је...имам и шећер. Дијабетес. Скоро сам сазнао. Нисам хтео да вас увредим.''

,,Не мари за то'', рекао је. Примакао ми се. Лице и чело били су му избраздани борама, очи мутне, водњикаве, сада ми је изгледао још старији, много старији од деведесет година. Као неко престарело дрво, као стара џиновска корњача која ту уморна лежи поред пута  и све је већ видела и све зна. ,,Добро је да си наишао. Знаш ли уопште где идеш? Јеси ли се информисао?''

,,Идем на Јухор'', одговорио сам му.

,,То сам закључио.'', мутне очи су ми пажљиво претраживале лице. ,,Али знаш ли заиста где идеш?''

,,Ако мислите на све приче о Јухору, да, знам'', рекох мирно. ,,Знам и за Келтско утврђење, знам за Друидску пећину, наводне келтске ратнике који се појављују, муње из ведра неба, Римљане, Старе Словене, вампире и вештице, за све сам чуо, будите без бриге.''

,,Спрдате се младићу'', мирно ми је узвратио. ,, Спрдате се, а прикривате сопствену несигурност.''

Покајао сам се већ због поменуте гриже савести. Овај разговор је  почео да ме замара. ,,Морао бих да кренем'', рекох. ,,Сунце већ одмиче, упећи ће брзо.''

Груби, кошчати прсти стегнуше ми руку. Изненадих се њиховом снагом, били су попут канџи, нисам могао да се отргнем. Водњикаве очи сасвим се приближише мојима, али из тих мутних дубина пламтела је ватра. Запухну ме његов задах ( боже, помислих, како му смрди из уста, нема ни зуба ) и помислих да ћу повратити. ,,Јухор је саборно место, младићу'', говорио је гласом сада не старачким, већ снажним, грубим, заповедничким. ,,Јухор је Мордор, Јухор је планина Усуда, Око Сауроново. Јухор је Опачија, Клетников Табор. Јухор је Шајол Гул, Јухор је Мрачни. Дом Друида. Старих Словена. Раса. Свих који су икада живели и ходали, не само овом земљом,него свим земљама. Јухор је саборно место мртвих, синко.''

Отргао сам се некако. У секунди, прсти му изгубише снагу, а очи сјај. Поново је био само слабашни, времешни старац. ,,Бунцате'', рекох љутито и пођох даље, не окрећући се. ,,Оставите ме на миру.''

,,Запамти шта сам ти рекао!'', повика. Све слабије сам га чуо и ускоро ме је изгубио са видика, одмакао сам прилично, али чуо сам последње речи које ми је упутио : ,,Запамти шта ти је Милоје Ђурић рекао!''.

Какав почетак пута, помислих. Од свих путника и туриста, баш на мене је овај чудак налетео. Питао сам се одакле зна сва имена и места која је навео, није ми личио на неког ко чита и прати фантастичну литературу. Ипак, знао је за конвенцију. Вероватно је пореметио памећу, или је понекад имао  тренутке лудила у које је мешао прочитано. Потрудих се да избацим немилу конверзацију с њим из главе и да обратим пажњу на пут и на плава брда која су се већ јасно показивала у даљини.

Кренуо сам макадамским друмом и убрзо дошао до првог рачвања на путу. Упутства на интернету и савети које сам чуо од планинара била су врло јасна. Скренуо сам лево. Убрзо сам прошао и поред фарме живине. Пут је сада све више улазио у саму планину. Делови су били густо пошумљени, првенствено храстовом и багремовом шумом ( у вишим деловима и буковом ), али било је и ниског растиња и грмља и много делова где су се примећивали трагови сеча и бројних шумских пожара. Под чизмама осетих прву воду-овуда су текли и планински поточићи. Иза леђа, у даљини, плавила се и беласала Велика Морава, цивилизација и градови, плодне оранице. Све је у ствари деловало питомо и благородно, те осетих прве знакове љутње и горчине. Ја сам тражио нешто друго, дошао сам овде да нађем мистерију, инспирацију, можда и неке одговоре-а нашао сам шта? Обичну, питому планину, високу ни осамстотина метара. Није било страшних провалија, литица високих више стотина метара, ничега што би побуђивало и дражило машту. Шуме, ливаде, изгореле шуме, потоци, камење, покоја стена, то је било то. Ништа драматично ни спектакуларно. Сунце је сијало све јаче и уносило ми немир, јер ми је зној све више избијао по челу. Стаза није била превише физички захтевна, али ми је дијета коју сам примењивао због шећерне болести прилично исцрпела снагу. Узех мало воде да се окрепим и једну кифлу да не изгубим снагу.

Док сам размишљао, већ сам се и примакао врху који више није био далеко. Дошао сам до раскшћа на коме су биле три стазе. Добро сам се сећао упутства. Леви пут водио би на мањи врх-Мали Ветрен, одакле се једном планинском косом стиже на највиши врх Јухора-Велики Ветрен. Десни пут водио би превише наоколо. Најкраћи и најпроходнији је средњи пут. Знао сам да је стаза добро обиљежена и да ће ме брзо довести до Великог Ветрена.

Чинило ми се да је све било превише лако, нисам ни сам био свестан шта сам заправо очекивао да ћу пронаћи, али то што сам очекивао нисам нашао. Нити ми се десило било шта необично.

То је само планина, говорио сам себи. Само планина, ништа другачија од хиљаде других планина на свету. Чиста географија и геологија, нема ту ништа фантастично ни натприродно.

Љутња, бес и огорчење у мени је расло. Ни долазак на сам врх Јухора није ме орасположио. Врх је био у шуми, камене громаде које су чиниле келтско утврђење деловале су ми прилично запуштено, ништа није одавало утисак величанствености, древног, тајанственог. Осећао сам се преварено. Можда сам имао нереална очекивања. Шта сам мислио да ћу наћи? У каквом стању? Људи одавно бауљају овуда, секу, пале, ископавају, траже благо и вредне артефакте. Знао сам добро наш менталитет и природу, нашу несклоност да заштитимо вредне ствари, али призор небриге и запуштености ипак ме је додатно разљутио.

Па шта ако су овде и били Келти, и њихови Друиди? Римљани, Трибали и сви други? Неуки људи, неспособни да објасне појаве у свету који их окружује, људи који су у муњи и сунцу видели магију и богове, нормално да су се повлачили у мистицизам и подизали мистична светилишта и утврде. Шта у томе има посебно? Таквих места има свуда по свету.

Ниси баш у праву, говорио ми је неки унутрашњи глас. Јухор је јединствен, на целом југу Европе нема таквог келтског утврђења. А онда се јави и један други глас. Глас Милоја Ђурића. Јухор је саборно место. Саборно место свих мртвих.

Мртвих! То ме додатно разљути, јер помислих на оца. Реч која је увек у мени изазивала тугу, бес, очај и немоћ. Где си био када сам одрастао, помислих. Где си био када ми је требала помоћ, заштита, савет. Никада ниједног писма, позива, посете. Никаквог трага о њему. Као да је неко невидљиво биће учестовало у мом стварању, као да преко њега припадам оностраном, непознатом, натприродном свету сенки. Чак ни блиска му родбина није успевала да похвата његове трагове. Све што сам сазнао је да се поново женио више пута и да има још мушке деце за коју не знам тачно где су. Сазнао сам и да имам полусестру у Хрватској, у Ријеци или негде у близини, али нисам успео да сазнам ни њено име, ни презиме, чак ни име и презиме некога ко би ме могао упутити на њен траг. Као да је све у вези њега измицало, отимало се сазнању и бежало у свет сенки. Та немогућност да похватам ствари о свом пореклу и породичним везама ме је фрустрирала и чинила нервозним и напетим. На крају, дошла је и његова смрт. Што се њега тиче, последње разочарење које ми је учинио. Можда сам потајно очекивао, можда сам се потајно надао, неком писму, неком макар разговору пре смрти. Знам да би било бесмислено, а и неискрено, његово кајање за све ружно и лоше што је учинио превасходно мојој мајци а затим посредно и нама деци. Али ипак сам желео да га чујем. Макар само једно-извините. Опростите. Некад је лепо, а и добро, чути лаж. Надао сам се да ће то учинити, ако не због нас, макар због себе, да олакша себи душу и мирније оде са овога света. Изгледа да га није било брига, није му било ни најмање стало. Ни до себе самог, а камоли до нас. Или до мене.

Погледао сам кроз грање, у даљину, река се споро вукла кроз пространства, видели су се градови, оранице, брда , планине у Шумадији, планине и брда на истоку и према југу Србије, али сва та лепота, питомина и понегде трагови дивљине нису могли да ми испуне душу. Гнев у мени је растао. Гнев због очевих поступака, због његове смрти. Како је погрешно живео, тако је погрешно и умро-чак и својом смрћу је направио штету, као што је правио и за живота, својим постојањем. Схватио сам да на Јухору само губим време. Никакво чудо ни просветљење ми се неће десити. Боље да се вратим и почнем спремати за конвенцију.

На пола пута према трокраком раскршћу, догодио се напад.

Ни дан данас не знам шта се тачно догодило. Јео сам храну, пио воду, нисам се осећао физички слабо на успону. Приметио сам да се убрзано знојим, да сунце пече све јаче и да ми смета, да су ми уста сува. Нисам томе придавао велики значај,  били су то тек ситни детаљи мозаика који се изненада склопио. Осећао сам узнемиреност, стрес, али мислио сам да су томе узрок биле ствари о којима сам размишљао, првенствено отац и његова смрт, а не неки физички напори или нека изненадна промена у организму.

Али десило се.

Слика је почела лагано да се мути и удаљава од мене. Дрвеће се губило у даљини, гране као да су лагано вибрирале. Онда је почело све око мене да трепери и схватио сам, ако нешто не предузмем, да ћу ускоро изгубити свест. Покушао сам да нађем воду у ранцу, али рука није хтела да слуша. Пао сам, али некако сам се дочекао на руке. Успео сам да подигнем главу и угледам...

Мотел.

Тачно на средини раскршћа три стазе, налазио се мотел. Видео сам јасно натпис : ,,Мотел испод Јухор планине''. Грађевина је имала приземни део, у коме су претпостављам биле кафана и кухиња, те спрат изнад-са собама за госте?

Само што наравно мотела ту није могло бити. Пажљиво сам прегледао све фотографије и извештаје с планинарења по Јухору, никаквог мотела на том раскршћу није било. Није га било ни када сам дошао до раскршћа и средњом стазом кренуо ка врху. Па ипак, налазио се испред мене и деловао сасвим стваран.

Можда сам већ у  несвести, помислих, у бунилу изазваним шећером и сунцем. Одлучио сам да уђем, па шта буде, морао сам да се склоним од сунца. Ушао сам у мотел, прецизнији да будем упузао сам у мотел четвороношке, јер нисам могао да се усправим на две ноге.

Унутра је било пуно свежије и хладније него напољу, те некако повратих снагу и успедох да седнем за неки сто. Вид ми се још мутио, колико сам могао осмотрих околину. Било је више столова, са оним карираним, типично кафанским столњацима. Видео сам кроз маглу врата на којима је писало кухиња, овећи шанк за којим је пословала нека људска фигура. Нисам још могао јасно да га видим. Од шанка су водиле степенице, претпостављао сам да воде у собе на спрату.

Конобар ( или власник ) се коначно извуче из шанка. Пришао је с осмехом добродошлице, али чим ми се вид разбистрио и кад сам га добро погледао прожела ме је језа.

Он није био жив. Бар не на начин на који ми обични људи схватамо и познајемо живот. Видео сам у његовим очима да зна да знам. Како сам знао, не питајте. Не знам. Не умем да објасним. Није био прозрачан, није био дух, није трулио, није имао ништа модро ни зелено ни слузаво на лицу, није смрдео на леш, али жив био није. Најчудније што ме није ни хватала паника. Био сам убеђен да је све халуцинација, производ ума измученог нападом болести.

,,Ах, ах'', трљао је руке, посматрајући ме беживотним очима. ,,Добро дошли. Какав дан, каква спарина. Добро да сте налетели на нас, код нас ћете се одморити и освежити.''

Којих нас, помислих, али се угризох за језик на време. Када сам проговорио, глас ми је био дрхтав. ,,Нико...нико ми није рекао за овај мотел. Чак ни Милоје Ђурић.''

,,Милоје!'', узвикну човек и тада га боље осмотрих. Прави човечуљак, ниског раста, сјајне ћеле и мучних, беживотних очију. ,,Симпатичан старчић. Наврати он с времена на време. Наш мотел није у туристичким проспектима. Ни мештани га не препоручују. Ми примамо само специјалне госте, у посебно одређеним терминима.''

Подигох главу. ,,Знали сте да долазим?''

,,Наравно!'', одушеви се човечуљак. ,,Наравно да смо знали! Јавили су ми!''

Изненада се ударио руком по челу. ,,Баш сам глуп! Како сам могао да заборавим? Навраћао је неко и оставио поруку за вас. Сад ћу је донети.''  Отрчао је иза шанка и вратио се са неким папиром.

Вид ми се још мутио и још сам био слаб, али чинило ми се да ми се полако разбистрава. Погледах у цедуљицу и дах ми стаде. Био је то телефонски број, препознао сам позивни. Ријека.

Пружио сам руку да узмем цедуљицу, али човечуљак хитро повуче руку и цедуља остаде ван мог домашаја. ,,А не, не може тако'', рече с осмехом, мада му се на лицу видела озбиљност.  ,,Извините. Мало сам брзоплет, па сам у свом узбуђењу заборавио да вам кажем. Наш мотел има нека правила. Кућни ред.  Овакве поруке се само прочитају и упамте. Не можете их додиривати, ни поседовати. Трпати у џеп. То је недопустиво. Памтите.'' Принео је поново цедуљицу, довољно близу да је могу видети, али и довољно далеко да је може склонити ван мог домашаја, ако покушам да му је отргнем. Памтио сам број, неколико пута понављао у себи. Дрхтао сам необјашњиво, све је личило на нестваран сан, на неку шетњу између света живих и света сенки.

,,Јесте запамтили?'', узбуђено је викао. ,,Јесте!Одлично!Паметан сте ви чова. Хајте сад , помоћи ћу вам уз степенице. Треба да се одморите. Соба вам је спремна, чека вас. Имали сте напад, треба да се одморите,  дијабетичар сте, знам, знам, није то лако.''

Ужас је растао у мени, гутао сам кнедле што се каже, грло ми је било суво, али од страха. Очито је знао све о мени, не знам како ни из ког извора. Нисам имао снаге да се одупрем. Ноге су ме издајнички, саме вукле ка соби, кревету. Уз његову помоћ, некако се успех уз степенице. Отворио ми је прву собу ( видео сам да имају још  три ) и унутрашњост ми се свидела : кревет је био простран, постељина чиста и мекана, завесе квалитетне и лепе, један масивни ормар а кроз отворена врата видело се прилично чисто купатило.

,,Видите да о свему водимо рачуна!'', настављао је да меље без краја и конца. ,, Мотел испод Јухор планине је мали, али врло уредан и чист. Сад лезите и одмарајте. Телевизор, на жалост, не држимо. А ни фиксни телефон. Ако шта затреба, зовите, вичите, одмах долазим. Добро се одморите. Пробудићу вас ујутру.''

Чим је отишао, окренуо сам кључ у вратима и почео да копам по ранцу. Мобилни телефон! Коначно ми је разум прорадио. Али телефон није радио. Није било ничега, ни слике, ни фејсбука, инстаграма, вибера, интернета. Нема сигнала. Проклетство. Опсовах. Требало је да знам. Овде ништа не ради јер ово није ни стварно. Размишљао сам да откључам врата и сјурим се низ степенице вани, па нек ме и туче сунце по глави, само да видим свет живих. Али некако сам наслућивао да не бих лако прошао поред човечуљка, иако није изгледао снажан. Нисам схватао шта жели-шта ово место жели од мене.

На крају сам се умирио. Ако је сан и халуцинација, престаће. Ако је стварно, у власти сам моћних сила. Да хоће да ми науде, могле су то већ да учине.

Тело ме је издавало. Вукло ме је ка сну, одмору, забораву. Легао сам, извадио пиџаму из ранца, чини ми се да сам заспао истог секунда чим сам се пресвукао. Тело ми је вапило за одмором и опуштањем.

Спавао сам, чини ми се, сатима.

Снови су дошли много касније. У њима сам изгубљен лутао Јухором, док су око мене пролазиле сени древних ратника и коњаника. Шуме су биле бескрајне, није било посечених ни спаљених стабала. Од њих нисам видео ни сунце. На месту мотела стајао је некакав војнички шатор. Једним делом ума био сам свестан да је то нова илузија-илузија у илузији, да сам и даље у мотелу, иако другим делом ума улазим у шатор. Чак сам чуо кроз сан звукове у приземљу хотела. Вероватно је човечуљак нешто пословао, можда сређивао кухињу. Можда су стигли и неки ноћни гости. Нисам смео ни да помислим каква би створења ноћу могла навратити у мотел.

Ушао сам под шатор. Истог трена све се изокренуло и променило. Шатор је постао модерна соба, дивног намештаја и дивног погледа-кроз пррозор се видело море, плаве планине у даљини и високи солитери. За столом је седела дивна девојка, топлих и благих очију. Смешила се и помно ме посматрала. Њена рука нежно ме помази по лицу. Осећао сам необјашњиву нежност према њој, али та нежност није била сексуалне природе. Погледао сам пажљивије у њено лице и препознао своје црте лица на њему.

Готово сам заплакао од среће. ,,Сестро'', промуцах узбуђен. Пружих руку и додирнух је, помазих по коси.

,,Брате'', насмешила се тим дивним осмехом, али онда јој се очи раширише од страха, а лицем јој прелети сенка. Окренух се за тренутак од ње, изнад нас се заиста надносила крупна, висока сенка.

Отворих очи.

Лежао сам у кревету а изнад мене је стајала крупна, висока, очито мушка фигура. Пре него што сам стигао било шта да кажем, две снажне , робусне руке зграбише ме за врат и почеше да ме гуше.

То лице се наднело над мене, у задаху сам осећао помешан смрад алкохола и трулежи. Није било тешко препознати га, сећао сам се истога  са оно ретких слика на којима је био фотографисан.

Отац, тај митски злодух детињства, то одсуство, та празнина у мом животу, сада је био ту и давио ме је снажним рукама без имало кајања. Као да су му руке јачале, сваким наредним стиском било ми је све теже. Као да је његову снагу хранио мој страх. Давни, детињи страхови пробили су се кроз површину и паралисали моју одбрану. Све оно зло што је починио и о којем сам слушао као да се сад стуштило на мене, отровало ми душу и уништило снагу. Скоро да сам се предао.

А онда је прорадио инат.

Зар то да му дозволим? Зар детињи страх да надвлада одраслог човека и сруши му све снове? Кога да се бојим? Преда мном је стајала само обична кукавица. Кукавица која је напустила своју жену, своју децу, кукавица која је бежала од одговорности, обавеза, осећања, љубави.

Такав да ме дави?

Страх је нестао. Снага ми се вратила у у руке. Једним покретом му разгрнух руке с врата. У очима сам му видео изненађење, као да није очекивао отпор. Усправих се и ударих га песницом из све снаге посред лица. Чуо сам како му пуца нос и кида се усна. Крв ми запљусну руку. Одмакнух се мало и замахнух поново. Аркада му је пукла, рука као да ми је прошла кроз његову кожу а онда упала у нешто желатинасто, љигаво, тонула је и тонула, нисам могао да је извучем, вриснух , затворих очи да не гледам шта ми је то прљаво и смрдљиво обузело шаку. Трзао сам и трзао, али нисам могао да извучем руку. Тонула је као у живо блато. Поново вриснух и отворих очи.

,,Добро је'', зачух глас. ,,Долазите себи. Само полако, не узбуђујте се.''

Збуњено затрептах. Сунце је и даље жестоко пржило с неба. Мотела више није било. Изнад мене је стајао неки мршави човек, и лагано ми квасио чело водом из флашице. По ранцу и чизмама брзо схватих да је сигурно планинар.

,,Шта...'', промуцах. ,,Шта се догодило?''

,,Имали сте напад'', рече човек. Лице му је било ишибано ветровима, поцрнело од сунца. Могао је имати неких педесетак година. ,,Бунцали сте о неком мотелу, оцу, сестри, Келтима. Добро је да сам наишао јер на овом сунцу би гадно прошли. Били сте у несвести.''

,,Добро сам'', одговорих. ,,Већ ми је боље.'' То је била истина. Нестало је зноја и врућине на челу, вид ми се разбистрио, није више било треперења ни мућења слике. Умало да га упитам за мотел, али вратила ми се свест и разум. Нисам хтео да ме прогласе лудаком.

Али сам онда направио још већу грешку.

,,Чудан је овај Јухор'', рекох. ,,Ваш мештанин, Милоје Ђурић, свашта ми је јутрос напричао о њему.''

,,Милоје Ђурић, кажете'', бледо ме је гледао. Узнемирено.

,,Да, Милоје'', одговорих. ,,Тако се зове. Боље да сам га слушао, да нисам ни долазио овамо.''

,,Друже, помоћи ћу ти да сиђеш. Мислим да треба да потражиш медицинску помоћ.'', рече ми, прелазећи на присније ти.

,,Добро сам.'', рекох. ,,Имао сам мањи напад.  Дијабетичар сам. Сад је прошло.''

,,Не мислим на то'', рече. Продорно ме је гледао. ,,Не знам шта ти се догодило, али јутрос ниси могао причати са Милојем. Живахан је то старчић био, друже. Мотао се овим брдима чак и у касним осамдесетим.''

,,Био'', језа ми се поче увлачити у кости. Знао сам одговор.

,,Био'', потврди он. ,,Умро је има девет година. У осамдесет деветој години.''

Зачудо, добро и потпуно сконцентрисано сам испратио збивања на ПАРАЋОНУ. Чак сам одржао и успешан говор који је побрао симпатије како публике, тако и колега фантастичара, у коме сам им предложио да урадимо једну збирку прича чија би тема били фантастични светови Јухор планине. Оно што ми се заиста догодило на Јухору, задржао сам за себе. Очекивао сам Келте, Друиде, Трибале, мистичне ратнике и коњанике, тодорце, вештице и вампире, а добио сам нешто сасвим друго. Јухор се поиграо мојим умом, мојим подсвесним жељама и страховима. Можда сам могао натерати себе да Мотел и збивања у њему прогласим илузијом исцрпљеног организма. Девојка у сну, ако је то била заиста моја (полу)сестра, одавно није била девојка, сада би могла имати педесетак година. Отац је сигурно био само приказа, халуцинација, последица напада и умора ума. Иако су руке на мом врату деловале тако стварно. Соба је деловала више него стварно. Човечуљак. Време које је протекло-чини ми се да су сати протекли у соби и да је наступила ноћ, док напољу није прошло више од десетак минута, можда пола сата, откако ми је позлило и откако је наишао планинар. Сунце је било на истом месту. Као да су различита времена текла на Јухору, у истом простору.

Све сам могао натегнуто да објасним, осим Милоја Ђурића. Причао сам са мртвацем,  ту није било помоћи.

Рационалан, практичан ум би све то заборавио. Архивирао у неке фиоке подсвести и не би то никада вадио из њих. Ум опчињен фантастичним и оностраним, није могао. Превише ме је мамило, копкало, привлачило. Знао сам да нећу издржати још док сам у повратку из аутобуса посматрао тиха и тајанствена зелена и плава брда Јухора. Кући сам дошао прилично касно, али више нисам марио за пристојност и друштвене конвенције. Сео сам поред телефона и дрхтавом руком бирао бројеве. Упамтио сам све цифре са цедуљице коју ми је човечуљак показао.

,,Ово није стварно'', мислио сам. ,,Ово не може бити стварно. То је само опсена ума. Сигурно ће се јавити оператер и рећи да бирам непостојећи број.''

Задржах дах. На другој страни везе, у Ријеци, дуго је звонио телефон.

,,Хало?'', јавио се уморан, али леп, топао, баршунаст женски глас.

Речи су се низале, док ми је расла прво сигурност, затим и одушевљење. Прошлост ме је запљуснула поново, али ти таласи више нису били мрачни, сада су се мешали са садашњошћу и будућношћу. Као да се Јухор поново дизао свуда око мене, зелен, плав, тих, али више није био мрачан, тајанствен, био је блистав, сунце ми није сметало, није ме изнуривало, већ ми је пружало живот, сигурност, уточиште. Схватио сам. Све је повезано. Живот и смрт. Сенке и светлост. Јухор јесте био саборно место, али не само мртвих. У једном је Милоје погрешио. Јухор није био само храм смрти, већ и храм живота.

Не знам шта ће се догодити у будућности. Знам само да треба да се нађемо и волимо. Док смо живи. Да уживамо у сунцу, зеленилу, киши, месечини. Кад дође време да постанемо сенке, тада ћемо ходати заједно у неком другом времену, под неким другим сунцем и месецом, под небом под којим време другачије тече. Можда ћемо се сећати ко смо били.

Сигурно ћемо се сећати.

Можда ћемо се поново пронаћи у Мотелу испод Јухор планине, јер не можемо заборавити, јер смо повезани нераскидиво, јер су живот и смрт део бесконачног круга који се не може прекинути. Њена рука ће увек додиривати моје лице. Моја рука ће увек мазити њену косу.

Сигурно ћемо се пронаћи.

Више од истог аутора можете прочитати ОВДЕ

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: