Zakrili me svojom ljubavlju
blistavi moj brižni dane
i nastani me u očima svoje majke
zakrili me svojim cvećem prozirnim
i snove oduzmi mi
neka ne sanjam lica
koja gone pupoljak u cvetu
neću se plašiti
kada osetim iskru obasjanja
biću bit belog pera
koje pada uvis
biću prazna
prazna od svojih organa
od plovidbe kroz uspomene
u susret užarenoj kugli
gledaću rasplamsavanje vatre
neću se bojati
gledaću bol kako brzo raste
kao gljiva
kao parazit
i osetiću kako pleše kao atom
i kako se nameće kao svila
blistavi moj dane
krilima koraka svojih
zagrli leptire
delove biti moje
koje šaljem ti
sumrak je već
za mene tako nespremnu
ne čekam više san
jer čuvar trenutaka sam
koji najednom se spuste
u meni i opeku me
kao vatra
naprave prostor
kroz koji ulaze reči
moje jesenje majke
koja govori
izgubi se u ožiljku brižnosti
jedino moje obasjanje
