Закрили ме својом љубављу
блистави мој брижни дане
и настани ме у очима своје мајке
закрили ме својим цвећем прозирним
и снове одузми ми
нека не сањам лица
која гоне пупољак у цвету
нећу се плашити
када осетим искру обасјања
бићу бит белог пера
које пада увис
бићу празна
празна од својих органа
од пловидбе кроз успомене
у сусрет ужареној кугли
гледаћу распламсавање ватре
нећу се бојати
гледаћу бол како брзо расте
као гљива
као паразит
и осетићу како плеше као атом
и како се намеће као свила
блистави мој дане
крилима корака својих
загрли лептире
делове бити моје
које шаљем ти
сумрак је већ
за мене тако неспремну
не чекам више сан
јер чувар тренутака сам
који наједном се спусте
у мени и опеку ме
као ватра
направе простор
кроз који улазе речи
моје јесење мајке
која говори
изгуби се у ожиљку брижности
једино моје обасјање
