DOBRI ČOVEK
Besomučan svet,
bljutavo neko doba.
Svako ojađen.
Osamljen.
Pod nebeskim svodom
nigde oslonca.
Ni nazad,
ni napred.
Kao proklet, osušen,
skapava
dobri čovek.
venomFanArt
NAS DESETORO
Pod jednim krovom,
u samo dvema obrdanim sobicama
nas desetoro.
I tako godinama
oskudnim, ali lepim godinama
punim ljubavi.
A onda je došlo do razlaza:
i mlađa tetka se udala,
mlađi stričevi su se otisnuli svetom,
potom je i smrt dolazila po svoje.
Od nas desetoro
pretekao je stric Radovan,
moja majka i ja.
i moja večita seta
na kuću punu čeljadi.
STABLO LjUBAVI
Na svakoj međi
treba zasaditi
stablo.
Da u njegovoj debeloj hladovini
umorni domaćini, težaci,
odahnu,
da se našale.
Međe da ne budu razdori.
Često je govorio moj otac,
a ja sam se čudio.
Tek sad, nakon mnogo godina,
i kada ga više nema,
shvatio sam da je govorio
o stablu ljubavi.
Stablu koje večito rađa
i nikad ne stari.
GOVORE SVE
Majka,
nadnesena nad šporet,
u poslu.
Otac sedi,
ćutke.
Ćutim i ja.
U sobi tišina,
svečana.
Ali, ona govori
o velikoj ljubavi
i slozi,
u našoj skromnoj porodici.
I lonac u kome vri,
razbuktana vatra
u ložištu,
govore sve.
NE BOJ SE
Ne boj se,
moj majušni grade,
ptico bela
na zemlju sletela.
Ne strepi.
Pale su mnoge vojne,
i porobljivači, i osvajači
ostali su samo sram
I va potmula boleština
postiđena će da mine.
Oživeće parkovi
i ulice tvoje.
Silnom snagom
i lepotom omladine
tvoje.
Ne boj se, ne strepi,
moj divni grade,
moj Prnjavore.
