ДОБРИ ЧОВЕК
Бесомучан свет,
бљутаво неко доба.
Свако ојађен.
Осамљен.
Под небеским сводом
нигде ослонца.
Ни назад,
ни напред.
Као проклет, осушен,
скапава
добри човек.
venomFanArt
НАС ДЕСЕТОРО
Под једним кровом,
у само двема обрданим собицама
нас десеторо.
И тако годинама
оскудним, али лепим годинама
пуним љубави.
А онда је дошло до разлаза:
и млађа тетка се удала,
млађи стричеви су се отиснули светом,
потом је и смрт долазила по своје.
Од нас десеторо
претекао је стриц Радован,
моја мајка и ја.
и моја вечита сета
на кућу пуну чељади.
СТАБЛО ЉУБАВИ
На свакој међи
треба засадити
стабло.
Да у његовој дебелој хладовини
уморни домаћини, тежаци,
одахну,
да се нашале.
Међе да не буду раздори.
Често је говорио мој отац,
а ја сам се чудио.
Тек сад, након много година,
и када га више нема,
схватио сам да је говорио
о стаблу љубави.
Стаблу које вечито рађа
и никад не стари.
ГОВОРЕ СВЕ
Мајка,
наднесена над шпорет,
у послу.
Отац седи,
ћутке.
Ћутим и ја.
У соби тишина,
свечана.
Али, она говори
о великој љубави
и слози,
у нашој скромној породици.
И лонац у коме ври,
разбуктана ватра
у ложишту,
говоре све.
НЕ БОЈ СЕ
Не бој се,
мој мајушни граде,
птицо бела
на земљу слетела.
Не стрепи.
Пале су многе војне,
и поробљивачи, и освајачи
остали су само срам
И ва потмула болештина
постиђена ће да мине.
Оживеће паркови
и улице твоје.
Силном снагом
и лепотом омладине
твоје.
Не бој се, не стрепи,
мој дивни граде,
мој Прњаворе.
