EFTA i UNIDO

Dok sam radio kao direktor dve fabrike u izgradnji: za proizvodnju visoko-fruktoznih sirupa i žitnog alkohola, u Vrbasu, često sam po službenoj dužnosti imao sastanke u Privrednoj komori Jugoslavije, u Beogradu, pa sam tokom leta 1986. godine dobio poziv da kao član jugoslovenske privredne delegacije učestvujem na sastanku EFTA zemalja u Beču, tokom trajanja Bečkog sajma.

EFTA asocijacija evropskog slobodnog tržišta formirana je 1960. godine po Stokholmskoj deklaraciji. Zemlje članice bile su: Austrija, Danska, Norveška, Portugal, Švedska, Švajcarska i Ujedinjeno Kraljevstvo, a kasnije su se pridružile Island, Finska, Lihtenštajn i Jugoslavija. Naš zadatak na tom sastanku bio je da insistiramo na što većoj bescarinskoj razmeni dobara evropskih zemalja. Šef jugoslavenske delegacije bio je Milorad Unković. Za Beč smo leteli austrijskom kompanijom iz Beograda, preko Dubrovnika, kako avion ne bi dva puta sletao na ruti Beč - Beograd - Dubrovnik i obratno, a u Beču smešteni u mali hotel u ‘’Princ Eugen’’ štrase.

Kako je prvi dan boravka u Beču bio nedelja, posetili smo Bečki sajam, a zatim smo autobusom ‘’Jugoturs’’ obišli ceo grad, posetili neke zamkove i crkve kao i još neke gradske znamenitosti, među kojima svakako najznačajniji dvorac ‘’Šenbrun’’. Bilo je to vreme kada su se u okolini Beča brali vinogradi, pa nas je naš vozač odvezao i u jedno prigradsko mesto gde smo prisustvovali berbi grožđa i probali njihova vina iz prethodnih godina, uz dobar meze. Dan je bio sunčan i topao, jesenji, veoma prijatan za uživanje u prirodi.

UNIDO, je organizacija Ujedinjenih Nacija za industrijski razvoj, u domenu prehrambene industrije, čije je sedište u Beču, Austrija, u zgradi koja se zove, skraćeno, UNO SITI.

Ja sam te godine počeo raditi za tu organizaciju Ujedinjenih nacija, kao rukovodilac obuke inženjera iz zemalja u razvoju. Obuka se održavala jednom godišnje, u trajanju od tri meseca, u Novom Sadu. Obuka je bila pod nadležnosti jugoslovenske vlade (Saveznog Izvršnog Veća), a finansirali su je Ujedinjene Nacije i Savezno Izvršno Veće Jugoslavije.

Tokom moga boravka u Beču, kao član jugoslovenske delegacije na sastanku EFTA zemalja, iskoristio sam priliku da odem u kraću posetu UNIDO Centru, gde sam upoznao osoblje zaduženo za naš program obuke i dogovorili smo program za prvu godinu. Rukovodilac programa obuke za UNIDO bila je gospođa Lorenco, a njen pomoćnik, gospodin Hanzelman, koji je prisustvovao završetku svake obuke.

Ja, kao rukovodilac obuke UNIDO programa za zemlje u razvoju, odlazio sam svake godine pre početka obuke u Beč, gde smo utvrđivali program obuke, birali kandidate, vodeći računa o ravnomernoj zastupljenosti zemalja po kontinentima i nacionalnostima, utvrđivali sve neophodne elemente potrebne za kandidate, izračunavali očekivane troškove (troškove avio-karata, smeštaja, lokalnih prevoza, ishrane, eventualnih lekarskih troškova i ličnog džeparca). Novčane potrebe razdvajali smo na dolarske i dinarske iznose, koji su se delili na UNIDO i SIV.

Kod kuće, u Novom Sadu, ja sam kontaktirao sve kandidate, obezbeđivao im avio-karte, davao im informacije o očekivanim vremenskim prognozama u Jugoslaviji u vreme održavanje obuke i kako da se obuku, obezbeđivao im smeštaj u hotelu, sačekivao svakog kandidata na aerodromu i vozio ga u Novi Sad, posredovao u SUP-u kada je bilo potrebno, davao im džeparac, karte grada, a kada smo imali obuku u fabričkim pogonima lično sam ih vozio kombi automobilima, obezbeđivao dozvole za posete fabrikama i sve što je iskrsavalo kao neophodno. Po završetku kursa vozio sam ih na aerodrom.

Svake godine, imali smo slučajeve da kandidati iz Afrike dolaze bez zimske odeće, prosto zato što oni nikada u svojim životima nisu imali prilike da osete zimu, pa smo im u takvim situacijama davali svoju odeću. Imali smo čak i jedan slučaj da nam je kandidatkinja iz jedne afričke zemlje došla ‘’pregnant’’, a u njenoj zemlji bio je zabranjen abortus, pa je to obavila u Novom Sadu, a troškove sam prikazao kao neophodno povećanje džeparca svim kandidatima, zbog povećane inflacije. I prošlo je. Ona je bila zahvalna.

Poslednje godine, neposredno pre raspada Jugoslavije, kada je inflacija uzimala nemerljive razmere, svi troškovi obuke su se povećavali, pa sam morao tražiti dodatna novčana sredstva i od SIV-a i od UNIDO-a.

Kada sam se obratio SIV-u, tadašnji Predsednik Saveznog Izvršnog Veća bio je Radoje Kontić. Ugovorio sam sastanak kod njihove šefice za finansije i imao sastanak lično sa Radojem Kontićem. Kada sam mu izneo naše teškoće i potrebe, obrati se on meni:

- Znate, mi finansiramo vas u dinarskim sredstvima plaćanja, a imamo takođe i obaveze plaćanja našeg osoblja u Njujorku, u Ujedinjenim nacijama. Njih plaćamo u dolarima. Evo, ja ću dati nalog da vam sada izvrše isplatu u dinarima, a nemojte slučajno da mi uskoro dođete tražiti dopune plaćanja u dolarima. Shvatim ja da je gospodin Radoje pobrkao dve stvari, u svojim mislima nas je spojio sa Ujedinjenim nacijama u Njujorku, i ja mu dadoh časnu reč:

- Dajem vam časnu reč da vam neću tražiti dolarska sredstva.

Pozva on direktorku računovodstva i ona dođe, ispisa meni ček, a ja uz iskrenu zahvalnost pozdravim ih i odem zadovoljan. U suštini prešao sam predsednika SIV-a, a sam je kriv što se nije razumevao dovoljno u finansije.

Slično sam prošao i u Beču. Odem u posetu gospođi Lorenco, objasnim joj naše potrebe, a ona me gleda sumnjičavo. Pitam ja nju:

- Gospođo Lotenco, jeste li vi primili vašu platu?

-Jesam, odgovori mi ona, malo začuđena pitanjem.

- A jeli primio platu i gospodin Hanzelman? Upitah je ja, na što ona takođe odgovori potvrdno, sa još većim čuđenjem. Onda joj ja rekoh:

- Gospođo Lotenco, a ja nisam primio platu! Tada ona zastade, kao da joj je stao dah u grudima, gleda me neko vreme, pa podiže telefon i nazva šeficu računovodstva i dade joj nalog da joj donese ček, a kad ova donese, gospođa Lorenco ispisa ga na mene na iznos od 12.000 dolara. Setim se ja tada gospodina Kontića, pa pomislim da ni gospođa Lorenco ne može da razume veliku inflaciju i kako je preživeti. Odoh zadovoljan, uspešno obavljenim poslom.

Kada su se kursevi završavali, redovno nam je dolazio gospodin Hanzelman i prisustvovao završnim proverama stečenih znanja, utiscima kandidata, pitanjima i predlozima i svemu što je koga interesovalo. Gospodin Hanzelman je potpisivao sertifikate koje smo izdavali kandidatima, a na kraju smo razmenjivali adrese i slikali se za uspomene.

Tokom obilaska pogona u kojima su kandidati imali praktičnu obuku, doživljavali smo prijate utiske, a uvek smo nastojali da na tim putovanjima uklapamo i posete turističkim atrakcijama, želeli smo im prikazati lepote naše zemlje, Jugoslavije.

Imali smo i jedan slučaj da je jedan kandidat stigao dan kasnije od predviđenog, a stigao je noću u Novi Sad, pijan. Kako nije uspeo pronaći ni mene, niti bilo koga odgovornog za obuku, obratio se miliciji i prenoćio kod njih u nekom nužnom smeštaju. Sutradan je, nekim slučajem, milicija pronašla mene i ja sam ga doveo u naše prostorije. Imali smo i slučaj kandidata koji je radio za obaveštajnu službu. Bilo je svega i svačega, a bilo je, ipak, izvanredno lepih doživljaja. Sa nekim kandidatima ostali smo i u dužim kontaktima.

Šenbrun, Beč, Austrija

PODELITE OVAJ TEKST NA: