ЕФТА и УНИДО

Док сам радио као директор две фабрике у изградњи: за производњу високо-фруктозних сирупа и житног алкохола, у Врбасу, често сам по службеној дужности имао састанке у Привредној комори Југославије, у Београду, па сам током лета 1986. године добио позив да као члан југословенске привредне делегације учествујем на састанку ЕФТА земаља у Бечу, током трајања Бечког сајма.

ЕФТА асоцијација европског слободног тржишта формирана је 1960. године по Стокхолмској декларацији. Земље чланице биле су: Аустрија, Данска, Норвешка, Португал, Шведска, Швајцарска и Уједињено Краљевство, а касније су се придружиле Исланд, Финска, Лихтенштајн и Југославија. Наш задатак на том састанку био је да инсистирамо на што већој бесцаринској размени добара европских земаља. Шеф југославенске делегације био је Милорад Унковић. За Беч смо летели аустријском компанијом из Београда, преко Дубровника, како авион не би два пута слетао на рути Беч - Београд - Дубровник и обратно, а у Бечу смештени у мали хотел у ‘’Принц Еуген’’ штрасе.

Како је први дан боравка у Бечу био недеља, посетили смо Бечки сајам, а затим смо аутобусом ‘’Југотурс’’ обишли цео град, посетили неке замкове и цркве као и још неке градске знаменитости, међу којима свакако најзначајнији дворац ‘’Шенбрун’’. Било је то време када су се у околини Беча брали виногради, па нас је наш возач одвезао и у једно приградско место где смо присуствовали берби грожђа и пробали њихова вина из претходних година, уз добар мезе. Дан је био сунчан и топао, јесењи, веома пријатан за уживање у природи.

УНИДО, је организација Уједињених Нација за индустријски развој, у домену прехрамбене индустрије, чије је седиште у Бечу, Аустрија, у згради која се зове, скраћено, УНО СИТИ.

Ја сам те године почео радити за ту организацију Уједињених нација, као руководилац обуке инжењера из земаља у развоју. Обука се одржавала једном годишње, у трајању од три месеца, у Новом Саду. Обука је била под надлежности југословенске владе (Савезног Извршног Већа), а финансирали су је Уједињене Нације и Савезно Извршно Веће Југославије.

Током мога боравка у Бечу, као члан југословенске делегације на састанку ЕФТА земаља, искористио сам прилику да одем у краћу посету УНИДО Центру, где сам упознао особље задужено за наш програм обуке и договорили смо програм за прву годину. Руководилац програма обуке за УНИДО била је госпођа Лоренцо, а њен помоћник, господин Ханзелман, који је присуствовао завршетку сваке обуке.

Ја, као руководилац обуке УНИДО програма за земље у развоју, одлазио сам сваке године пре почетка обуке у Беч, где смо утврђивали програм обуке, бирали кандидате, водећи рачуна о равномерној заступљености земаља по континентима и националностима, утврђивали све неопходне елементе потребне за кандидате, израчунавали очекиване трошкове (трошкове авио-карата, смештаја, локалних превоза, исхране, евентуалних лекарских трошкова и личног џепарца). Новчане потребе раздвајали смо на доларске и динарске износе, који су се делили на УНИДО и СИВ.

Код куће, у Новом Саду, ја сам контактирао све кандидате, обезбеђивао им авио-карте, давао им информације о очекиваним временским прогнозама у Југославији у време одржавање обуке и како да се обуку, обезбеђивао им смештај у хотелу, сачекивао сваког кандидата на аеродрому и возио га у Нови Сад, посредовао у СУП-у када је било потребно, давао им џепарац, карте града, а када смо имали обуку у фабричким погонима лично сам их возио комби аутомобилима, обезбеђивао дозволе за посете фабрикама и све што је искрсавало као неопходно. По завршетку курса возио сам их на аеродром.

Сваке године, имали смо случајеве да кандидати из Африке долазе без зимске одеће, просто зато што они никада у својим животима нису имали прилике да осете зиму, па смо им у таквим ситуацијама давали своју одећу. Имали смо чак и један случај да нам је кандидаткиња из једне афричке земље дошла ‘’прегнант’’, а у њеној земљи био је забрањен абортус, па је то обавила у Новом Саду, а трошкове сам приказао као неопходно повећање џепарца свим кандидатима, због повећане инфлације. И прошло је. Она је била захвална.

Последње године, непосредно пре распада Југославије, када је инфлација узимала немерљиве размере, сви трошкови обуке су се повећавали, па сам морао тражити додатна новчана средства и од СИВ-а и од УНИДО-а.

Када сам се обратио СИВ-у, тадашњи Председник Савезног Извршног Већа био је Радоје Контић. Уговорио сам састанак код њихове шефице за финансије и имао састанак лично са Радојем Контићем. Када сам му изнео наше тешкоће и потребе, обрати се он мени:

- Знате, ми финансирамо вас у динарским средствима плаћања, а имамо такође и обавезе плаћања нашег особља у Њујорку, у Уједињеним нацијама. Њих плаћамо у доларима. Ево, ја ћу дати налог да вам сада изврше исплату у динарима, а немојте случајно да ми ускоро дођете тражити допуне плаћања у доларима. Схватим ја да је господин Радоје побркао две ствари, у својим мислима нас је спојио са Уједињеним нацијама у Њујорку, и ја му дадох часну реч:

- Дајем вам часну реч да вам нећу тражити доларска средства.

Позва он директорку рачуноводства и она дође, исписа мени чек, а ја уз искрену захвалност поздравим их и одем задовољан. У суштини прешао сам председника СИВ-а, а сам је крив што се није разумевао довољно у финансије.

Слично сам прошао и у Бечу. Одем у посету госпођи Лоренцо, објасним јој наше потребе, а она ме гледа сумњичаво. Питам ја њу:

- Госпођо Лотенцо, јесте ли ви примили вашу плату?

-Јесам, одговори ми она, мало зачуђена питањем.

- А јели примио плату и господин Ханзелман? Упитах је ја, на што она такође одговори потврдно, са још већим чуђењем. Онда јој ја рекох:

- Госпођо Лотенцо, а ја нисам примио плату! Тада она застаде, као да јој је стао дах у грудима, гледа ме неко време, па подиже телефон и назва шефицу рачуноводства и даде јој налог да јој донесе чек, а кад ова донесе, госпођа Лоренцо исписа га на мене на износ од 12.000 долара. Сетим се ја тада господина Контића, па помислим да ни госпођа Лоренцо не може да разуме велику инфлацију и како је преживети. Одох задовољан, успешно обављеним послом.

Када су се курсеви завршавали, редовно нам је долазио господин Ханзелман и присуствовао завршним проверама стечених знања, утисцима кандидата, питањима и предлозима и свему што је кога интересовало. Господин Ханзелман је потписивао сертификате које смо издавали кандидатима, а на крају смо размењивали адресе и сликали се за успомене.

Током обиласка погона у којима су кандидати имали практичну обуку, доживљавали смо пријате утиске, а увек смо настојали да на тим путовањима уклапамо и посете туристичким атракцијама, желели смо им приказати лепоте наше земље, Југославије.

Имали смо и један случај да је један кандидат стигао дан касније од предвиђеног, а стигао је ноћу у Нови Сад, пијан. Како није успео пронаћи ни мене, нити било кога одговорног за обуку, обратио се милицији и преноћио код њих у неком нужном смештају. Сутрадан је, неким случајем, милиција пронашла мене и ја сам га довео у наше просторије. Имали смо и случај кандидата који је радио за обавештајну службу. Било је свега и свачега, а било је, ипак, изванредно лепих доживљаја. Са неким кандидатима остали смо и у дужим контактима.

Шенбрун, Беч, Аустрија

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: