detalj slike: KRK Art dizajn

SAVREMENA PRIPOVETKA ZA DECU LjUBICE ŽIKIĆ
(Ljubica Žikić, Priče od kojih se raste, Svet knjige, Beograd, 2013)

Danko Kamčevski

Zbirka pripovedaka za decu Ljubice Žikić, profesorke srpskog jezika i književnosti, pod naslovom Priče od kojih se raste jeste njen debi u polju književnosti. Prethodno je autorka objavila onomastičku studiju o ženskim imenima sa poreklom u imenima bilja – Cvetnik ženskih imena.

Sama knjiga je nevelika – tridesetak strana na koje raspoređeno šest pripovedaka, kao i pogovor koji je napisao dr Milutin Đurićković, ujedno i recenzent knjige. Sam pogovor predstavlja koncizan i rečit komentar na sadržinu knjige, i sa njim se nije teško složiti, naročito u oceni da je debitovanje profesorke Žikić u literaturi za decu i mlade „pravo malo otkrovenje i osveženje“ (38). Cilj u našem prikazu je da krenemo obratno – od samih pripovedaka – i tako ukažemo čitaocu put koji vodi do ovakvog zaključka sa kojim se potpuno slažemo.

 Šest priča nisu povezane istim likovima; njihove radnje ne prepliću se, a ne postoji ni jedna ujedinjujuća, okvirna priča. No može se reći da je prva rečenica prve pripovetke savršeno dobar uvod u čitanje. Ona počinje sa „Uzalud je majka već po drugi put pričala priču o tri praseta i o Petru Panu, Vukašinu nije dolazio san na oči.“ (5) U priči „O zubaru“ ponavlja se isti motiv kada se dečak Pavle pita: „A kako to da ne postoje bajke o zubarima?“ (26) Stare priče ne uspavljuju novu decu. Ona traže nove, moderne sadržaje, u skladu sa njihovom dobi. To nikako ne treba tumačiti da današnja deca traže radikalno drugačije priče u smislu tehnika pripovedanja, ili priče bez ikakve poente ili pouke. Ona zapravo traže priče čiji prikazani svet je onaj u kojem se ona sama kreću, i sa kojim mogu lakše da se poistovete. I kao što je nekada bajka pripovedala dramu reke i planine, šume i pećine, tako se danas drama odrastanja odigrava na ulici i u zgradi, na sportskom terenu i u lekarskoj ordinaciji, i može se očekivati od savremene pripovetke da u svom predstavljanju prati taj svet.

Upravo je to ono što im Ljubica Žikić nudi u svojoj knjizi. Priča „O divu“ počinje na terasi stana na trećem spratu solitera; „O cipelama“ na školskom fudbalskom igralištu; „O ogledalu“ je priča koju pripoveda baka Milica svome unuku dok sede na klupi u Velikom parku; radnja priče „O zubaru“ je, naravno, u zubarskoj ordinaciji; dok se radnja priče „Zahvalni Čupko“ delom odigrava u veterinarskoj ordinaciji. Čak i „Priča o oblacima“, naizgled na nebu, koristi analogiju malih i velikih oblaka i dece i vaspitačica u obdaništu. Jasno je da se dete, koje ovakve priče sluša ili čita, nužno mora osećati kao kod kuće.

 Ipak, činjenica da svet predstavljen u ovim pripovetkama na taj način odgovara našem savremenom svetu nije nikakav dokaz mimetičkog realizma. Efekat čudesnog i fantastičnog u ovim pripovetkama upravo se gradi u kontrastu sa svakodnevnim okruženjem u kojem se odvijaju priče Ljubice Žikić. Oblaci su kao deca, divovi žive u šumi ali posećuju i solitere, cipele pričaju jedna sa drugom i umeju biti ljute ili razočarane, ogledalo zna ciknuti od bola, dok se naročito apostrofiraju osećanja psa Čupka koja su u svemu analogna ili istovetna ljudskim. Moramo se, dakle, najpre pitati kakvu ulogu mogu igrati ovakva oneobičavanja u navedenim pripovetkama? Običan svet u kojem se dešava radnja ovih pripovedaka već izvesno vreme trpi posledice onoga što je nemački sociolog religije Maks Veber nazvao „raščaravanjem“ (die Entzauberung). U kartezijanskom ključu izvršeno je razdvajanje između čoveka koji misli, i prirode o kojoj se misli. Prirodna posledica toga je savremeni svet u kojem priroda više nije mesto bogova, duhova, vila ili drugih čudesnih bića o kojima se pripovedalo u starim bajkama. Čovek koji je nekada u drvetu video dušu, sada u njemu vidi materijal za podgrev. Upravo u tom smeru „vraćanja duše“ stvarima idu ovakve pripovetke Ljubice Žikić.

Dete koje pročita priču o dvema cipelama više nikada neće cipele gledati istim očima. Ako priču shvati na pravi način, one više za njega neće biti puki upotrebni predmet, već deo njegovog života sa značajem i smislom. A ako do tada „puke stvari“ dete više ne bude posmatralo na taj način, onda više ni na same ljude (danas jedine u posedu duše) neće posmatrati kao sredstva za dolaženje do cilja. Čak i, za decu često zastrašujuća, prilika zubara u ovoj priči dobija svoje mesto u životu deteta. Zubar je saveznik, a ne neprijatelj. On se brine o našim zubima koji nisu ništa manje biti od reči jer „kada čovek progovori, prvo se pojave zubi, a tek onda reči!“ Postoji, dakle, izvesna moralistička i pedagoška crta u ovim pripovetkama koja je vrlo poželjna, imajući u vidu prethodna razmatranja.

Pripovetke Ljubice Žikić dovode decu do uvida da je priroda ispunjena duhom od najviših sfera kao što su oblaci, do, takoreći i krajnje uslovno govoreći, najnižih, kao što su cipele ili ogledalo. Pritom se ne pravi razlika između žive i nežive prirode. Priroda stoji u analogiji sa samim čovekom, i govori njegovim jezikom. I obrnuto, može se reći da čovek govori jezikom prirode. Time se ukazuje na dublje jedinstvo čoveka i prirode oko njega, i vrši se ponovno začaravanje čovekovog sveta. Taj postupak je izveden krajnje suptilno, i to je jedna bitna karakteristika proze Ljubice Žikić. U pripovetkama se ne oseća preterivanje.

Efekat čudesnog se ne apostrofira previše, već mu se dopušta da se iskaže, i zatim se priča završava. Na taj način se stvara utisak da je i to čudesno na svoj način uobičajeno i prirodno, i deo svakodnevnice, te da je zapravo samo neophodno znati gledati na pravi način. Sa druge strane, pripovetke nam upravo takvim prikazivanjem i pomažu da na svet gledamo drugačijim očima. Suptilnost se dalje prenosi na stil kojim su pripovetke pisane. On je odmeren i siguran. Pripovetke su jasno usmerene ka dečjoj publici, ali nema podilaženja kakvo bi se moglo naći kod manje iskusnih pripovedača. Priče u svakom slučaju nisu „sladunjave“, odnosno, pripovedanje za decu nije praćeno nepotrebnim deminutivima i hipokoristicima.

Pripoveda se deci, ali se ona implicitno smatraju ljudima u malom. I sam motiv za pripovedanje ovih „savremenijih“ priča počiva na zahtevu deteta u prvoj priči da se pričaju drugačije priče. Na taj način je dete savremenog sveta i samo kreator ovih priča, budući da je svesno potrebe da se priče uvek i iznova pričaju na novi način, da bi bile zanimljive i relevantne. Ne treba, naravno, zaboraviti ni vizuelnu stranu ove zbirke. Svaka od priča praćena je suptilnim i lepim ilustracijama, koje dodatno doprinose sveopštem utisku.

Poput jezika, same boje i tehnika crtanja nisu napadni, već deluju komplementarno, i njihovim pažljivim pregledom i tumačenjem se prostor interpretacije zapravo proširuje. U tom smislu su one dobrodošli doprinos koji nikako ne odmaže mašti, već je zapravo potpomaže. Zbog svega navedenog, pripovetke Ljubice Žikić su zaista i otkrovenje i osveženje, kao što piše dr Đurićković u svom pogovoru. U tom smislu se one svojom veštinom pripovedanja i poentom koju sadrže, i pojedinačno i kao svojevrsna celina, same preporučuju svojim budućim čitaocima. A mi se, naravno, takvoj implicitnoj preporuci pridružujemo našom eksplicitnom, uveravajući čitaoce da je pred njima jedna odista dobra zbirka priča, kojoj se može dati najiskrenija preporuka.

PODELITE OVAJ TEKST NA: