детаљ слике: КРК Арт дизајн

САВРЕМЕНА ПРИПОВЕТКА ЗА ДЕЦУ ЉУБИЦЕ ЖИКИЋ
(Љубица Жикић, Приче од којих се расте, Свет књиге, Београд, 2013)

Данко Камчевски

Збирка приповедака за децу Љубице Жикић, професорке српског језика и књижевности, под насловом Приче од којих се расте јесте њен деби у пољу књижевности. Претходно је ауторка објавила ономастичку студију о женским именима са пореклом у именима биља – Цветник женских имена.

Сама књига је невелика – тридесетак страна на које распоређено шест приповедака, као и поговор који је написао др Милутин Ђурићковић, уједно и рецензент књиге. Сам поговор представља концизан и речит коментар на садржину књиге, и са њим се није тешко сложити, нарочито у оцени да је дебитовање професорке Жикић у литератури за децу и младе „право мало откровење и освежење“ (38). Циљ у нашем приказу је да кренемо обратно – од самих приповедака – и тако укажемо читаоцу пут који води до оваквог закључка са којим се потпуно слажемо.

 Шест прича нису повезане истим ликовима; њихове радње не преплићу се, а не постоји ни једна уједињујућа, оквирна прича. Но може се рећи да је прва реченица прве приповетке савршено добар увод у читање. Она почиње са „Узалуд је мајка већ по други пут причала причу о три прасета и о Петру Пану, Вукашину није долазио сан на очи.“ (5) У причи „О зубару“ понавља се исти мотив када се дечак Павле пита: „А како то да не постоје бајке о зубарима?“ (26) Старе приче не успављују нову децу. Она траже нове, модерне садржаје, у складу са њиховом доби. То никако не треба тумачити да данашња деца траже радикално другачије приче у смислу техника приповедања, или приче без икакве поенте или поуке. Она заправо траже приче чији приказани свет је онај у којем се она сама крећу, и са којим могу лакше да се поистовете. И као што је некада бајка приповедала драму реке и планине, шуме и пећине, тако се данас драма одрастања одиграва на улици и у згради, на спортском терену и у лекарској ординацији, и може се очекивати од савремене приповетке да у свом представљању прати тај свет.

Управо је то оно што им Љубица Жикић нуди у својој књизи. Прича „О диву“ почиње на тераси стана на трећем спрату солитера; „О ципелама“ на школском фудбалском игралишту; „О огледалу“ је прича коју приповеда бака Милица своме унуку док седе на клупи у Великом парку; радња приче „О зубару“ је, наравно, у зубарској ординацији; док се радња приче „Захвални Чупко“ делом одиграва у ветеринарској ординацији. Чак и „Прича о облацима“, наизглед на небу, користи аналогију малих и великих облака и деце и васпитачица у обданишту. Јасно је да се дете, које овакве приче слуша или чита, нужно мора осећати као код куће.

 Ипак, чињеница да свет представљен у овим приповеткама на тај начин одговара нашем савременом свету није никакав доказ миметичког реализма. Ефекат чудесног и фантастичног у овим приповеткама управо се гради у контрасту са свакодневним окружењем у којем се одвијају приче Љубице Жикић. Облаци су као деца, дивови живе у шуми али посећују и солитере, ципеле причају једна са другом и умеју бити љуте или разочаране, огледало зна цикнути од бола, док се нарочито апострофирају осећања пса Чупка која су у свему аналогна или истоветна људским. Морамо се, дакле, најпре питати какву улогу могу играти оваква онеобичавања у наведеним приповеткама? Обичан свет у којем се дешава радња ових приповедака већ извесно време трпи последицe онога што је немачки социолог религије Макс Вебер назвао „рашчаравањем“ (die Entzauberung). У картезијанском кључу извршено је раздвајање између човека који мисли, и природе о којој се мисли. Природна последица тога је савремени свет у којем природа више није место богова, духова, вила или других чудесних бића о којима се приповедало у старим бајкама. Човек који је некада у дрвету видео душу, сада у њему види материјал за подгрев. Управо у том смеру „враћања душе“ стварима иду овакве приповетке Љубице Жикић.

Дете које прочита причу о двема ципелама више никада неће ципеле гледати истим очима. Ако причу схвати на прави начин, оне више за њега неће бити пуки употребни предмет, већ део његовог живота са значајем и смислом. А ако до тада „пуке ствари“ дете више не буде посматрало на тај начин, онда више ни на саме људе (данас једине у поседу душе) неће посматрати као средства за долажење до циља. Чак и, за децу често застрашујућа, прилика зубара у овој причи добија своје место у животу детета. Зубар је савезник, а не непријатељ. Он се брине о нашим зубима који нису ништа мање бити од речи јер „када човек проговори, прво се појаве зуби, а тек онда речи!“ Постоји, дакле, извесна моралистичка и педагошка црта у овим приповеткама која је врло пожељна, имајући у виду претходна разматрања.

Приповетке Љубице Жикић доводе децу до увида да је природа испуњена духом од највиших сфера као што су облаци, до, такорећи и крајње условно говорећи, најнижих, као што су ципеле или огледало. Притом се не прави разлика између живе и неживе природе. Природа стоји у аналогији са самим човеком, и говори његовим језиком. И обрнуто, може се рећи да човек говори језиком природе. Тиме се указује на дубље јединство човека и природе око њега, и врши се поновно зачаравање човековог света. Тај поступак је изведен крајње суптилно, и то је једна битна карактеристика прозе Љубице Жикић. У приповеткама се не осећа претеривање.

Ефекат чудесног се не апострофира превише, већ му се допушта да се искаже, и затим се прича завршава. На тај начин се ствара утисак да је и то чудесно на свој начин уобичајено и природно, и део свакодневнице, те да је заправо само неопходно знати гледати на прави начин. Са друге стране, приповетке нам управо таквим приказивањем и помажу да на свет гледамо другачијим очима. Суптилност се даље преноси на стил којим су приповетке писане. Он је одмерен и сигуран. Приповетке су јасно усмерене ка дечјој публици, али нема подилажења какво би се могло наћи код мање искусних приповедача. Приче у сваком случају нису „сладуњаве“, односно, приповедање за децу није праћено непотребним деминутивима и хипокористицима.

Приповеда се деци, али се она имплицитно сматрају људима у малом. И сам мотив за приповедање ових „савременијих“ прича почива на захтеву детета у првој причи да се причају другачије приче. На тај начин је дете савременог света и само креатор ових прича, будући да је свесно потребе да се приче увек и изнова причају на нови начин, да би биле занимљиве и релевантне. Не треба, наравно, заборавити ни визуелну страну ове збирке. Свака од прича праћена је суптилним и лепим илустрацијама, које додатно доприносе свеопштем утиску.

Попут језика, саме боје и техника цртања нису нападни, већ делују комплементарно, и њиховим пажљивим прегледом и тумачењем се простор интерпретације заправо проширује. У том смислу су оне добродошли допринос који никако не одмаже машти, већ је заправо потпомаже. Због свега наведеног, приповетке Љубице Жикић су заиста и откровење и освежење, као што пише др Ђурићковић у свом поговору. У том смислу се оне својом вештином приповедања и поентом коју садрже, и појединачно и као својеврсна целина, саме препоручују својим будућим читаоцима. А ми се, наравно, таквој имплицитној препоруци придружујемо нашом експлицитном, уверавајући читаоце да је пред њима једна одиста добра збирка прича, којој се може дати најискренија препорука.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: