TRAŽIO SI ME
„Tražio si me. „
Zbunjen i uplašen silnog ludila koje i njemu, načetom, ludom, slomljenom delovalo je kao vrtlog poslednjeg ponora.
„Ja sam ...“
„Ko? Da li sam potpuno sumanut i ovo je kraj, ali kraj koji će biti spirala ludila u sporom nestajanju ?“
Ispred njegovih očiju, zablešta svetlost, jaka, kratka, nestajuća. U stanju koje više nije imalo kraj kao da je video lik. Lik, kao sa starih platna, miris po sobi...Miris istrošenih boja, patina...
„Da li sam potpuno lud ? Ili ova omamljivost je opsena... Kao da... „
„Ti želiš... I danas u očajanju prizivaš, moliš da ... Vapiš za željom ? Stidiš se ? Mislio si da nikada nećeš ... Ja sam ta, izgorela tvoja želja koje se sada plašiš i bežiš ... „
„Ti si ... ?“
„Da ja sam. Sada si zbunjen, preplašen, ne kontrolišeš sebe. Neću danas, sada, tražiti da u praznoj sobi, sebi glasno izgovoriš reč. Ali doći ću, iznenada, kada kroz vatru budeš sasvim izgoreo ili... Možda kada zaboraviš na obećanje i želju. Budi budan. Niotkud sam, a tu, negde na dodir tela u pokretu sam. Ne zaboravi da sve želje, dobiješ. Sve reči, bes, čežnju, sve što rasipaš ponudi ti se. Ja sam... „
Zbunjen, zgranut, sedeo je na krevetu. Ona ili nešto, nestalo je kako se i dogodilo, iznenada...
Na čudni događaj zaboravio je. Skoro da je sasvim izbledelo sećanje na taj, baš čudni događaj. Nije želeo to, ali to se dogodilo.
Sledećeg dana, sećao se, podigao je oklope kaveza, svetlost je plivala i mirisala po sobi. Zapuštenost prostora i sopstvenosti, bledela je.
Bio je živ, hodao je, tragao za mirisima i ukusima. Dočekivao je jutra sa radošću, brisao prašinu mesečine u lutanjima sete.
Daleko od ispunjenog, život se budio i gonio ga je u sebe. Dani su prolazili, a besa je bilo sve manje, poneka tuga koja se prelije, uspava, ali nestane.
