ТРАЖИО СИ МЕ
„Тражио си ме. „
Збуњен и уплашен силног лудила које и њему, начетом, лудом, сломљеном деловало је као вртлог последњег понора.
„Ја сам ...“
„Ко? Да ли сам потпуно суманут и ово је крај, али крај који ће бити спирала лудила у спором нестајању ?“
Испред његових очију, заблешта светлост, јака, кратка, нестајућа. У стању које више није имало крај као да је видео лик. Лик, као са старих платна, мирис по соби...Мирис истрошених боја, патина...
„Да ли сам потпуно луд ? Или ова омамљивост је опсена... Као да... „
„Ти желиш... И данас у очајању призиваш, молиш да ... Вапиш за жељом ? Стидиш се ? Мислио си да никада нећеш ... Ја сам та, изгорела твоја жеља које се сада плашиш и бежиш ... „
„Ти си ... ?“
„Да ја сам. Сада си збуњен, преплашен, не контролишеш себе. Нећу данас, сада, тражити да у празној соби, себи гласно изговориш реч. Али доћи ћу, изненада, када кроз ватру будеш сасвим изгорео или... Можда када заборавиш на обећање и жељу. Буди будан. Ниоткуд сам, а ту, негде на додир тела у покрету сам. Не заборави да све жеље, добијеш. Све речи, бес, чежњу, све што расипаш понуди ти се. Ја сам... „
Збуњен, згранут, седео је на кревету. Она или нешто, нестало је како се и догодило, изненада...
На чудни догађај заборавио је. Скоро да је сасвим избледело сећање на тај, баш чудни догађај. Није желео то, али то се догодило.
Следећег дана, сећао се, подигао је оклопе кавеза, светлост је пливала и мирисала по соби. Запуштеност простора и сопствености, бледела је.
Био је жив, ходао је, трагао за мирисима и укусима. Дочекивао је јутра са радошћу, брисао прашину месечине у лутањима сете.
Далеко од испуњеног, живот се будио и гонио га је у себе. Дани су пролазили, а беса је било све мање, понека туга која се прелије, успава, али нестане.
