PESNIČKE VEDRINE
Dugo sam mislio da političari pričaju šta im padne napamet, ponekad i gluposti, dok nisam shvatio da su oni ustvari pesnici, jer je pisanje poezije božanski dar i samo odabrani mogu da uđu u mikrosvet pesnika i shvate njihove poruke. Kako sam to otkrio?
Slušao sam pažljivo šta u Skupštini govori ministar prosvete i zapisao sam neke njegove rečenice, u prvi mah nerazumljive. Otišao sam kod prijatelja, poznatog književnog kritičara i zamolio ga da mi rastumači šta je pesnik...pardon, šta je ministar hteo da kaže.
-Pa, ovo je čista poezija – rekao je moj prijatelj. –Ove rečenice su ustvari stihovi.
Onda je ministrove rečenice izlomio i ispisao ih kao stihove.
I profesori su deo života
u ovoj zemlji,
pa ne bih
mogao
nikako da kažem
da im je zabranjeno
da budu
u strankama.
Do kraja ove priče, sledi izlaganje mog prijatelja, književnog kritičara.
-Decidirana pesnikova tvrdnja da su profesori deo života, vraća nadu u sam život kao takav. Ona skriva i tajnu skrivenu u pitanju: zašto su naša deca ovakva? Zato što su do epohalnog ministrovog, zasad samo poetskog otkrića, profesori izgleda bili izmešteni iz realnog života! Posledica su generacije mladih ljudi, koji nisu na vreme shvatili, imitirajući svoje profesore, da su i oni sami deo života u ovoj zemlji, pa su otišli u inostranstvo, tražeći tamo svoje parče života. Ovim stihovima. ministar nastavlja tamo gde je stao Aleksa Šantić svojom pesmom Ostajte ovde. Za razliku od Šantića, ministar nudi nadu sledećim stihovima:
Ako budu
parcijalni,
onda će
usklađivanje
biti
obuhvatnije.
Ovom stihu se ništa ne može dodati ili oduzeti, jer korespondira sa večnim pitanjem ko smo, šta smo i odakle smo. Od ministra čija je pesnička imaginacija neiscrpna, s pravom se tek očekuju stihovi pred kojima će i svetu zastati dah, jer je prava šteta da u poetskom smislu šokira samo ovdašnju čitalačku publiku.
