ПЕСНИЧКЕ ВЕДРИНЕ
Дуго сам мислио да политичари причају шта им падне напамет, понекад и глупости, док нисам схватио да су они уствари песници, јер је писање поезије божански дар и само одабрани могу да уђу у микросвет песника и схвате њихове поруке. Како сам то открио?
Слушао сам пажљиво шта у Скупштини говори министар просвете и записао сам неке његове реченице, у први мах неразумљиве. Отишао сам код пријатеља, познатог књижевног критичара и замолио га да ми растумачи шта је песник...пардон, шта је министар хтео да каже.
-Па, ово је чиста поезија – рекао је мој пријатељ. –Ове реченице су уствари стихови.
Онда је министрове реченице изломио и исписао их као стихове.
И професори су део живота
у овој земљи,
па не бих
могао
никако да кажем
да им је забрањено
да буду
у странкама.
До краја ове приче, следи излагање мог пријатеља, књижевног критичара.
-Децидирана песникова тврдња да су професори део живота, враћа наду у сам живот као такав. Она скрива и тајну скривену у питању: зашто су наша деца оваква? Зато што су до епохалног министровог, засад само поетског открића, професори изгледа били измештени из реалног живота! Последица су генерације младих људи, који нису на време схватили, имитирајући своје професоре, да су и они сами део живота у овој земљи, па су отишли у иностранство, тражећи тамо своје парче живота. Овим стиховима. министар наставља тамо где је стао Алекса Шантић својом песмом Остајте овде. За разлику од Шантића, министар нуди наду следећим стиховима:
Ако буду
парцијални,
онда ће
усклађивање
бити
обухватније.
Овом стиху се ништа не може додати или одузети, јер кореспондира са вечним питањем ко смо, шта смо и одакле смо. Од министра чија је песничка имагинација неисцрпна, с правом се тек очекују стихови пред којима ће и свету застати дах, јер је права штета да у поетском смислу шокира само овдашњу читалачку публику.
