detalj slike: KRK Art dizajn

ZAHVALNI ČUPKO

 

Jednog dana doputovala je gospođa Smiljka i iz kola izvadila kutiju prekrivenu svilenom cvetnom maramom. Ukućani su je gledali radoznalo i počeli da pogađaju: „Zec!“, mahala je glavom levo-desno,  „maaca...“ ''onda je kuca“ , doviknula je  unučica Milena i baka je uz  široki osmeh  podigla maramu sa kutije.

„Ovo je Foks“, rekla je i položila kutiju na travu. Iz kutije je sitnim bademastim očima, koje su sijale ispod guste čupe, gledalo malo štene.

„Čupko čupavi, kako si ti lepa kuca“!, nežno ga je u ruke uzela devojčica.

Tako je Foks postao Čupko za porodicu, za celu ulicu i šire. I na svim stazama koje vode do Jezera, kroz Veliki park pročulo se da je u grad stigao jedan čupavi pas.

U novoj porodici Čupko je bio mažen i pažen. Igrao je sa  decom fudbal; kad god je mogao skočio je na loptu i gurao je u suprotnom pravcu od igrača. Imao je on i svoju loptu, malo pocepanu ali zgodnu da je Čupi uhvati za parče kožice i nosi po celom dvorištu. Za to je redovno dobijao aplauz.

Onda je jednog jutra osvanuo tužan prizor. Čupko je ležao u svojoj lepoj tek napravljenoj kućici  ukrašenoj crvenim krovom. Bez pokreta, bez pozdrava. Mali sjajni bademi bili su  ispod spuštenih kapaka. Miris kuglica nije pomerio malog fudbalera.

„Čupi, Čupi, kućo stara, dečko mali...“, ali, ništa nije vredelo.

Brzo su se svi članovi porodice sjatili i odvezali psa. Neko reče: „Štenećak!“ „ Nismo pelcovali psa'' , reče otac.

Deca su kroz suze pitala šta je to štenećak, da li se od toga umire.

Brže-bolje  u kola su sele majka i Lena i skoro nedozvoljenom brzinom krenule u veterinarsku stanicu.

Dok je ležao na Leninom krilu, Čupku su se priviđale  zelene livade kuda je sa majkom i braćom trčao i čuo je majčino zavijanje kojim ga  doziva. Hteo je da se javi, ali nešto teško ga je pritislo i jedva, jedva je disao. Bilo mu je hladno.

Pred vratima ambulante ih je dočekao pas i začas je sve izgledalo kao u bajci; pas pred pasjom ambulantom, na rukama devojčice bolestan Čupko, a na ambulantnom stolu već je ležao pas koji je primao infuziju.

Lena je položilaa Čupka na sto i on se nije pomerao. Doktor ga je nežno podigao. Bio je ozbiljan i nije odgovarao na  pitanja. „Šta je našem psu, da li je opasno, hoće li preživeti?“... On je merio temperaturu, klimao glavom  zabrinuto.

„Sada ćemo mu dati injekcije , priključiti infuziju, probaćemo dva-tri dana pa ćemo videti...“ , bile su to reči od kojih su se ledile majka i ćerka., neprestano milujući psa.

Kada su se vratile kući umotale su čupavo kuče da mu bude što toplije, pričale mu priče u kojima mirišu mesnate kuglice, obećavale male  teniske loptice, i tako redom.

Tek treći dan, dok je primao infuziju, Čupko je odjednom podigao glavu i vlažnim jezikom liznuo Lenu preko celog obraza.

„Čupi, junače, delijo, dušo mala'...“, i ko zna šta su mu sve rekle Lena i njena mama. Sad je već bilo izvesno da će  preživeti.

Čupko ih je gledao i mislio:“ Ovo je moja porodica. Ja sam srećan pas! ''

Kada se čupavi pas uveliko igrao sa novim lopticama za tenis, koje je dobio prolazeći pored teniskih terena, Lenima mama je objavila na svom fejsbuk profilu fotografiju na kojoj se vide lekar i  Čupko  i napisala ZAHVALNI ČUPKO.   

PODELITE OVAJ TEKST NA: