детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗАХВАЛНИ ЧУПКО

 

Једног дана допутовала је госпођа Смиљка и из кола извадила кутију прекривену свиленом цветном марамом. Укућани су је гледали радознало и почели да погађају: „Зец!“, махала је главом лево-десно,  „мааца...“ ''онда је куца“ , довикнула је  унучица Милена и бака је уз  широки осмех  подигла мараму са кутије.

„Ово је Фокс“, рекла је и положила кутију на траву. Из кутије је ситним бадемастим очима, које су сијале испод густе чупе, гледало мало штене.

„Чупко чупави, како си ти лепа куца“!, нежно га је у руке узела девојчица.

Тако је Фокс постао Чупко за породицу, за целу улицу и шире. И на свим стазама које воде до Језера, кроз Велики парк прочуло се да је у град стигао један чупави пас.

У новој породици Чупко је био мажен и пажен. Играо је са  децом фудбал; кад год је могао скочио је на лопту и гурао је у супротном правцу од играча. Имао је он и своју лопту, мало поцепану али згодну да је Чупи ухвати за парче кожице и носи по целом дворишту. За то је редовно добијао аплауз.

Онда је једног јутра освануо тужан призор. Чупко је лежао у својој лепој тек направљеној кућици  украшеној црвеним кровом. Без покрета, без поздрава. Мали сјајни бадеми били су  испод спуштених капака. Мирис куглица није померио малог фудбалера.

„Чупи, Чупи, кућо стара, дечко мали...“, али, ништа није вредело.

Брзо су се сви чланови породице сјатили и одвезали пса. Неко рече: „Штенећак!“ „ Нисмо пелцовали пса'' , рече отац.

Деца су кроз сузе питала шта је то штенећак, да ли се од тога умире.

Брже-боље  у кола су селе мајка и Лена и скоро недозвољеном брзином кренуле у ветеринарску станицу.

Док је лежао на Ленином крилу, Чупку су се привиђале  зелене ливаде куда је са мајком и браћом трчао и чуо је мајчино завијање којим га  дозива. Хтео је да се јави, али нешто тешко га је притисло и једва, једва је дисао. Било му је хладно.

Пред вратима амбуланте их је дочекао пас и зачас је све изгледало као у бајци; пас пред пасјом амбулантом, на рукама девојчице болестан Чупко, а на амбулантном столу већ је лежао пас који је примао инфузију.

Лена је положилаа Чупка на сто и он се није померао. Доктор га је нежно подигао. Био је озбиљан и није одговарао на  питања. „Шта је нашем псу, да ли је опасно, хоће ли преживети?“... Он је мерио температуру, климао главом  забринуто.

„Сада ћемо му дати инјекције , прикључити инфузију, пробаћемо два-три дана па ћемо видети...“ , биле су то речи од којих су се ледиле мајка и ћерка., непрестано милујући пса.

Када су се вратиле кући умотале су чупаво куче да му буде што топлије, причале му приче у којима миришу меснате куглице, обећавале мале  тениске лоптице, и тако редом.

Тек трећи дан, док је примао инфузију, Чупко је одједном подигао главу и влажним језиком лизнуо Лену преко целог образа.

„Чупи, јуначе, делијо, душо мала'...“, и ко зна шта су му све рекле Лена и њена мама. Сад је већ било извесно да ће  преживети.

Чупко их је гледао и мислио:“ Ово је моја породица. Ја сам срећан пас! ''

Када се чупави пас увелико играо са новим лоптицама за тенис, које је добио пролазећи поред тениских терена, Ленима мама је објавила на свом фејсбук профилу фотографију на којој се виде лекар и  Чупко  и написала ЗАХВАЛНИ ЧУПКО.   

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: