Jagodicama crv-crveno,
krv-krvno krovlje
otiskujem.
Nebesnom me mukom
zemlje oslovilo. Zgađeni se
dnev raskriljenom
lažju odenuo, al' joj luk-
lukavoj doskočiti ne može.
Alava joj stopa bez mernice,
zagledne oči nevidice.
U žar me žarovni ledom
okovala.
BLAGOSLOV
Doći će, mora.
Neboglednu imaće dušu,
od melema skute.
Njegova će savest
zaboravljene okititi;
pokrovica mojih
slepljenih suza na
nerečje pašće.
Sedeću ne mereći vreme
zbunjujućim tiktakalima,
sedeću, a govoriće:
uzletela je.
Samo ćemo ti i ja
u podnoktovlju krvlju svevremja
klince blagosiljati.
BEZ BOJAZNI
Nikada nisam pomislila
na smrt. Ona je reč što
nepce opogani, a slasnim
si se zalogajem utolio.
Čemu misao na ono što
obrise ima tvoje i polagane
otkucaje koraka ka ulici u
kojoj fenjere nisu popalili.
Nikada na smrt nisam pomislila.
Čak ni u trenucima
razapinjanja na poveliki
jarbol sramote uz oči radoznale,
povike glasne, jetke da ću kandže orlove
dobro zapamtiti.
Samo bih se u sigurnu kućicu
puževu sakrila jer, on ponajbolje
zna kako je u sebi samom
lavirinte praviti, da pretraješ.
Nikada se nisam na vešalima
videla, ni u postelji koja bi
odćutala poslednje molitve moje,
no, vetrovi me često ka vešalima
nosiše.
Vetrovi čađavih
duša satrulelih što su se u lepa
videla odenuli, košare plodova
rajskih nudili, a za njima je na plač
zaudaralo.
Nejakih.
Nikada nisam pomislila
na smrt i presečene zene
svetlosti u ćošku nekom
polumračnom, da te dovoljno
dugo puste na miru koliko ti
je do barke doći,
čak iako novčić ne nosiš.
Umesto toga, suzama sam beonjače
opšivala, počesto menjala mesta
rukama, sa stopala pažljivo trnje
odvajala i u srebrne ih kutijice slagala,
da se tako lako u dobru ne uzoholim.
Kamen me je na toplinu podsetio
kad me je otrovom zmija zalečila.
Zato se smrti ne plašim.
BEZ PUBLIKE
Treba povikati na perače ulica,
kako se usuđujete da oponašate kišu?
Ona je potok što je u vaskrsenje poverovao,
a vaši mlazevi nikuda ne dopiru.
Sve što deluje jasno samo je obmana
lošeg oftalmologa kome se žuri na puš-pauzu.
Veštačke suze se u bočicama čuvaju za slučaj
da saosećanje zakaže.
Nikad se nisam pomolila za obed od
ražane tuge i preslanih jutara u kojima
kvasca nedostaje, a suza preliva.
Molitva se ta od sebe sama izmolila.
Sutra će pekari ponosno izložiti naduvene sujete,
pokoju kap znoja i osećanje umora. To će papreno
platiti odocneli hvatači snova, budne neveste
i deca koja se plaše da pod krevet pogledaju.
Pred crkvom Pokrova Presvete Bogorodice
šešir potureni sablasno će odsvirati stakato
dveju usamljenih kovanica.
Bez publike.
