Јагодицама црв-црвено,
крв-крвно кровље
отискујем.
Небесном ме муком
земље ословило. Згађени се
днев раскриљеном
лажју оденуо, ал' јој лук-
лукавој доскочити не може.
Алава јој стопа без мернице,
загледне очи невидице.
У жар ме жаровни ледом
оковала.
БЛАГОСЛОВ
Доћи ће, мора.
Небогледну имаће душу,
од мелема скуте.
Његова ће савест
заборављене окитити;
покровица мојих
слепљених суза на
неречје пашће.
Седећу не мерећи време
збуњујућим тиктакалима,
седећу, а говориће:
узлетела је.
Само ћемо ти и ја
у подноктовљу крвљу свевремја
клинце благосиљати.
БЕЗ БОЈАЗНИ
Никада нисам помислила
на смрт. Она је реч што
непце опогани, а сласним
си се залогајем утолио.
Чему мисао на оно што
обрисе има твоје и полагане
откуцаје корака ка улици у
којој фењере нису попалили.
Никада на смрт нисам помислила.
Чак ни у тренуцима
разапињања на повелики
јарбол срамоте уз очи радознале,
повике гласне, јетке да ћу канџе орлове
добро запамтити.
Само бих се у сигурну кућицу
пужеву сакрила јер, он понајбоље
зна како је у себи самом
лавиринте правити, да претрајеш.
Никада се нисам на вешалима
видела, ни у постељи која би
одћутала последње молитве моје,
но, ветрови ме често ка вешалима
носише.
Ветрови чађавих
душа сатрулелих што су се у лепа
видела оденули, кошаре плодова
рајских нудили, а за њима је на плач
заударало.
Нејаких.
Никада нисам помислила
на смрт и пресечене зене
светлости у ћошку неком
полумрачном, да те довољно
дуго пусте на миру колико ти
је до барке доћи,
чак иако новчић не носиш.
Уместо тога, сузама сам беоњаче
опшивала, почесто мењала места
рукама, са стопала пажљиво трње
одвајала и у сребрне их кутијице слагала,
да се тако лако у добру не узохолим.
Камен ме је на топлину подсетио
кад ме је отровом змија залечила.
Зато се смрти не плашим.
БЕЗ ПУБЛИКЕ
Треба повикати на пераче улица,
како се усуђујете да опонашате кишу?
Она је поток што је у васкрсење поверовао,
а ваши млазеви никуда не допиру.
Све што делује јасно само је обмана
лошег офталмолога коме се жури на пуш-паузу.
Вештачке сузе се у бочицама чувају за случај
да саосећање закаже.
Никад се нисам помолила за обед од
ражане туге и пресланих јутара у којима
квасца недостаје, а суза прелива.
Молитва се та од себе сама измолила.
Сутра ће пекари поносно изложити надувене сујете,
покоју кап зноја и осећање умора. То ће папрено
платити одоцнели хватачи снова, будне невесте
и деца која се плаше да под кревет погледају.
Пред црквом Покрова Пресвете Богородице
шешир потурени сабласно ће одсвирати стакато
двеју усамљених кованица.
Без публике.
