detalj slike: KRK Art dizajn

PROJEKAT KADILAK

Godine 2001. živeli smo u Vindsoru. Maja je dobila posao u Nortelu, pa se je preselila u Otavu. Iznajmila je stan, zajedno sa svojom drugaricom Sandrom, koja je takođe već radila u Nortelu. Bosa i ja smo otputovali u Otavu da im sredimo taj stan dok su njih dve radile. Naš prvi utisak o Otavi bio je veoma prijatan, grad nam se dopao, uredan, nije prevelik, ima dosta parkova, bezbedan je, izgledao je prijatan za život, a kao dopuna lišće na drveću je u to vreme potpuno pocrvenelo i delovalo gotovo nestvarno lepo. Za kraće vreme boravka i građani su nam se učinili miroljubivi, a grad je inače mnogo nacionalan. Poseban izgled odavao je Parlament, izdignut na brdu iznad istoimene reke Otave i još Nacionalna galerija, u neposrednoj blizini, modernog stila i popunjena slikama svetskih i kanadskih savremenih majstora umetnosti.

Neko vreme pre toga ja sam završio kurs za otvaranje sopstvenog biznisa i registrovao svoju firmu za projektovanje industrijskih objekata. Prvi poslovi koje sam uspeo dobiti, bili su konstrukcije zaštitnih ograda oko robota koji su opsluživali prese. Radio sam te projekte u firmi Nova Hajdra Vinteks. Sledeći projekat dobio sam kod firme Deinti Fuds. U toj firmi projektovao sam nove linije za pakovanje, a kada sam saznao da ista firma ne raspolaže ni sa jednim primerkom projekata postojeće opreme, što su im radile Američke firme, dogovorio sam sa direktorom da im ja uradim crteže kompletne fabrike i još sam im instalirao kompjuterski program AutoKad 14, važeći u to vreme.

Uporedo sam u projektnom birou Hadad Morgan i Udruženje Ltd radio projekte adaptacija za fabriku ulja AMD Agri-Indastries. U toj fabrici veoma uspešan projekat koji sam uradio, bio je stanica za pranje vagona, u kojima je transportovano jestivo ulje.

Nakon što sam uspešno izveo prethodnih nekoliko projekata, stekao sam sopstveno poverenje i uputio se u jedan veoma smeli poduhvat. Naime, ponuđen mi je projekat za hlađenje odlivaka u livnici Kadilaka, u firmi Hajes Lemerc, u Mičigenu. Prihvatio sam isti i radio ga u saradnji sa firmom Nova Hajdra Vinteks, ta firma proizvodila je ono što sam ja projektovao. Linija za hlađenje odlivaka sastojala se od ljuljaški koje su putovale kao žičara, a na njih su stavljani odliveni usijani automobilski delovi i dok su ljuljaške putovale u krug, u trajanju od tri sata, iste se dovoljno ohlade i skidaju se sa ljuljaški, a zatim na iste utovaruju novi odlivci. I tako te ljuljaške idu u krug, non-stop 24 sata, sedam dana nedeljno. Livnica radi neprestano. Nosače za žičare na kojima su visile ljuljaške, projektovali su stručnjaci biroa Hadad i Morgan. Ukupno je postavljeno 180 ljuljaški na liniju žičare, i dok sve prođu pun krug vreme transporta trajalo je tri sata. Kada je ugovorena montaža sistema za hlađenje odlivaka u livnici Kadilaka, ja sam se prihvatio nadzora i ugovoreno je tačno jedan mesec, a sve poslove izveli smo za 28 dana, bez ijedne greške, i pustili sistem u rad dva dana pre roka. Za nagradu direktor firme Hajes Lemerc gospodin Tom Vuper vodio je mene i Mileta Marića, vlasnika firme Nova Hajdra Vinteks, na večeru, gde smo bili ugošćeni sa morskim plodovima, a gospodin Marić je meni poklonio 100 američkih dolara, za uspešno obavljeni posao.

Kada sam odlazio iz Vindsora za Kadilak, dok smo snimali teren za postavljanje sistema za hlađenje, u firmi Nova Hajdra Vinteks su mi dali njihov pik-up auto sa instrukcijama da vozim već izrađene delove. A desilo se da mi u dokumentima nisu naveli broj ugovora, pa kada sam bio na carinskom šalteru pita me službenica za broj ugovora, a ja ga nisam znao i ona me vrati sa granice. Pri tome, ništa mi nije rekla, tek nije mi dozvolila uvoz robe u Ameriku. Vratim se ja u firmu Nju Hajdra Vinteh, dobijem broj ugovora i ponovo na isti granični prelaz. Kad tamo drugi službenik na istom šalteru i pita on mene: - Zašto je vama zabranjen ulaz u Ameriku? Ja, začuđen, ne znajući šta je u pitanju, rekoh mu: - Bio sam ovde pre sat vremena i pokažem na službenicu koja mi je to upisala, a ona je tada baš doručkovala u svom "kjubiku", i taj službenik me tada pusti da uđem u Ameriku. Teško sam prihvatio da za takvu stvar, broj ugovora, mogu da vam upišu zabranu, a ako slučajno za to ne znate, pa se pojavite na granici posle godinu dana, mogu da vam ne dozvole ulaz zauvek.

U isto firmi Hajes Lamerc dok smo postavljali noseće stubove za sistem ljuljaški, stavim ja svoju vizik-kartu u beton, koji smo upravo ulivali u fundamente, a tehnički direktor fabrika gospodin Tom Vuper me je posmatrao šta radim i priđe mi pa me upita: - Mogu li znati šta ste to uradili? Na to mu ja odgovorih: - Ubacio sam moju vizit-kartu u beton, pa kada posle sto godina neko bude sve ovo rušio, možda će naći ko je ovo gradio. Dopade se to Tomu pa me zamoli da ubacim i njegovu kartu, što sam uradio sa zadovoljstvom. Obojica smo to prihvatili kao šalu.

Sve vreme dok sam radio taj projekat Kadilak, stanovao sam mesec dana u hotelu Hempton In, Kadilak, hranio se po restoranima, a u slobodno vreme šetao ulicama ovog malog, prijatnog gradića, koji se takođe zove Kadilak. Čak i jezero u samom gradu ima ime Kadilak. Sve je ovde Kadilak, i ljudi se osećaju kao Kadilak stanovnici, većina ih vozi automobile Kadilak, pa umalo da i ja nisam prihvatio da sam postao kadilakov.

Jezero Kadilak u Kadilaku

PODELITE OVAJ TEKST NA: