детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПРОЈЕКАТ КАДИЛАК

Године 2001. живели смо у Виндсору. Маја је добила посао у Нортелу, па се је преселила у Отаву. Изнајмила је стан, заједно са својом другарицом Сандром, која је такође већ радила у Нортелу. Боса и ја смо отпутовали у Отаву да им средимо тај стан док су њих две радиле. Наш први утисак о Отави био је веома пријатан, град нам се допао, уредан, није превелик, има доста паркова, безбедан је, изгледао је пријатан за живот, а као допуна лишће на дрвећу је у то време потпуно поцрвенело и деловало готово нестварно лепо. За краће време боравка и грађани су нам се учинили мирољубиви, а град је иначе много националан. Посебан изглед одавао је Парламент, издигнут на брду изнад истоимене реке Отаве и још Национална галерија, у непосредној близини, модерног стила и попуњена сликама светских и канадских савремених мајстора уметности.

Неко време пре тога ја сам завршио курс за отварање сопственог бизниса и регистровао своју фирму за пројектовање индустријских објеката. Први послови које сам успео добити, били су конструкције заштитних ограда око робота који су опслуживали пресе. Радио сам те пројекте у фирми Нова Хајдра Винтекс. Следећи пројекат добио сам код фирме Деинти Фудс. У тој фирми пројектовао сам нове линије за паковање, а када сам сазнао да иста фирма не располаже ни са једним примерком пројеката постојеће опреме, што су им радиле Америчке фирме, договорио сам са директором да им ја урадим цртеже комплетне фабрике и још сам им инсталирао компјутерски програм АутоКад 14, важећи у то време.

Упоредо сам у пројектном бироу Хадад Морган и Удружење Лтд радио пројекте адаптација за фабрику уља АМД Агри-Индастриес. У тој фабрици веома успешан пројекат који сам урадио, био је станица за прање вагона, у којима је транспортовано јестиво уље.

Након што сам успешно извео претходних неколико пројеката, стекао сам сопствено поверење и упутио се у један веома смели подухват. Наиме, понуђен ми је пројекат за хлађење одливака у ливници Кадилака, у фирми Хајес Лемерц, у Мичигену. Прихватио сам исти и радио га у сарадњи са фирмом Нова Хајдра Винтекс, та фирма производила је оно што сам ја пројектовао. Линија за хлађење одливака састојала се од љуљашки које су путовале као жичара, а на њих су стављани одливени усијани аутомобилски делови и док су љуљашке путовале у круг, у трајању од три сата, исте се довољно охладе и скидају се са љуљашки, а затим на исте утоварују нови одливци. И тако те љуљашке иду у круг, нон-стоп 24 сата, седам дана недељно. Ливница ради непрестано. Носаче за жичаре на којима су висиле љуљашке, пројектовали су стручњаци бироа Хадад и Морган. Укупно је постављено 180 љуљашки на линију жичаре, и док све прођу пун круг време транспорта трајало је три сата. Када је уговорена монтажа система за хлађење одливака у ливници Кадилака, ја сам се прихватио надзора и уговорено је тачно један месец, а све послове извели смо за 28 дана, без иједне грешке, и пустили систем у рад два дана пре рока. За награду директор фирме Хајес Лемерц господин Том Вупер водио је мене и Милета Марића, власника фирме Нова Хајдра Винтекс, на вечеру, где смо били угошћени са морским плодовима, а господин Марић је мени поклонио 100 америчких долара, за успешно обављени посао.

Када сам одлазио из Виндсора за Кадилак, док смо снимали терен за постављање система за хлађење, у фирми Нова Хајдра Винтекс су ми дали њихов пик-уп ауто са инструкцијама да возим већ израђене делове. А десило се да ми у документима нису навели број уговора, па када сам био на царинском шалтеру пита ме службеница за број уговора, а ја га нисам знао и она ме врати са границе. При томе, ништа ми није рекла, тек није ми дозволила увоз робе у Америку. Вратим се ја у фирму Њу Хајдра Винтех, добијем број уговора и поново на исти гранични прелаз. Кад тамо други службеник на истом шалтеру и пита он мене: - Зашто је вама забрањен улаз у Америку? Ја, зачуђен, не знајући шта је у питању, рекох му: - Био сам овде пре сат времена и покажем на службеницу која ми је то уписала, а она је тада баш доручковала у свом "кјубику", и тај службеник ме тада пусти да уђем у Америку. Тешко сам прихватио да за такву ствар, број уговора, могу да вам упишу забрану, а ако случајно за то не знате, па се појавите на граници после годину дана, могу да вам не дозволе улаз заувек.

У исто фирми Хајес Ламерц док смо постављали носеће стубове за систем љуљашки, ставим ја своју визик-карту у бетон, који смо управо уливали у фундаменте, а технички директор фабрика господин Том Вупер ме је посматрао шта радим и приђе ми па ме упита: - Могу ли знати шта сте то урадили? На то му ја одговорих: - Убацио сам моју визит-карту у бетон, па када после сто година неко буде све ово рушио, можда ће наћи ко је ово градио. Допаде се то Тому па ме замоли да убацим и његову карту, што сам урадио са задовољством. Обојица смо то прихватили као шалу.

Све време док сам радио тај пројекат Кадилак, становао сам месец дана у хотелу Хемптон Ин, Кадилак, хранио се по ресторанима, а у слободно време шетао улицама овог малог, пријатног градића, који се такође зове Кадилак. Чак и језеро у самом граду има име Кадилак. Све је овде Кадилак, и људи се осећају као Кадилак становници, већина их вози аутомобиле Кадилак, па умало да и ја нисам прихватио да сам постао кадилаков.

Језеро Кадилак у Кадилаку

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: