detalj slike: KRK Art dizajn

BARSELONA

„Svako delo umetnosti mora da zavodi. Ako se taj kvalitet izgubi, izgubljena je i umetnost.”
(Antoni Gaudi)

Nisam još pošla u prvi razred kada sam u jednom od onih sjajnih modernih časopisa ugledala fotografije Kuće Batljo (Casa Batlló) i Kuće Mila (Casa Mila). Tada još nisam znala da čitam, ali sam bila ubeđena da u naslovu piše – raj.  Neko je uspeo da fotografiše kako izgledaju nebeske kuće! Pomislila sam kako moj deka, koji se baš nekako u to vreme preselio na drugi svet, sigurno živi u jednoj od takvih.

Na istoj stranici, u gornjem uglu, stajala je portretska sličica. Znači, tako izgleda Bog, povezala sam. Danas bih ga, sećajući se tog portreta, opisala kao lepog čoveka milokrvnih očiju, sa dugom bradom. Uglavnom, toga je dana fiksirana moja koncepcija rajskog vrta.

Bile su potrebne godine da shvatim da je ono što sam kao dete videla u časopisu - zemaljsko, da ne pripada nebeskom carstvu i da je taj edenski vrt stvorio čovek, onaj isti za kojeg sam mislila da je Bog, toplih očiju i guste brade, pod imenom Antoni Gaudi.

I sada verujem da je Gaudi bio vizionar raja, koji je želeo da pokaže kakva nas čarobna lepota čeka tamo gore. Taj nebeski arhitekta je, sigurna sam, s razlogom odabrao da gradi i stvara baš u Barseloni, gde su polazne tačke za susrete sa večnošću. Moja strast za njegovim kreacijama je godinama sve više rasla kao i inspirativna znatiželja o njemu kao ličnosti. Oduvek sam se pitala da li su ljudi poput Nikole Tesle, Leonarda da Vinčija, Gaudija... - od krvi i mesa? I kakav to umetnički zanos i energija protiču njihovim venama.

A, onda mi se sudbina osmehnula.

Između rane mladosti i globalne kovid-pandemije, stigoh pred Sagrada Familiju, impozantnu katedralu u centru Barselone, čudesnu građevinu koja predstavlja spoj ovozemaljskog i božanskog.

Možda bih slagala ako bih napisala da sam putovala avionom koji se meškoljio oblacima tik iznad tirkizno modrog mora, da sam odsela u divnom malenom stanu u ulici la Rambla, pored pijace Bokerija. Ničega se ne sećam jasno, osim  trenutka kada sam je ugledala. Postojala je samo ona. Ukazala se nedovršena i sasvim magična u toj svojoj nedovršenosti, katedrala sa 18 kula.

I sada, dok joj izgovaram ime, puna sam neobjašnjive, pošećerene čežnje. Sve je tada lebdelo i bivalo fluidno. Mreškalo se kao more. Gledala sam u beskraj postojan kao vera. Sagrada Familia.  

Ovo neimarsko čudo još uvek nije završeno. Potpuno sam sigurna da se Gaudi osmehuje  posmatrajući arhitekte koji se smenjuju, i mada kolosalne snege i ideja, svaki se makar povremeno zapitano nadnese nad pojedine delove Gaudijevih skica. Mora biti da se nebeski arhitekta silno raduje poletu građevinara koji se požrtvovano daju dovršavanju svetskog čuda.

-    Ko zna jesmo li ovu diplomu dali ludaku ili geniju. Samo će vreme pokazati, - bile su reči jednog od njegovih profesora. I vreme je pokazalo - Gaudi je genijalan.

Iako je tokom svoje rane mladosti bio nadobudan i svojeglav, kasnije se okrenuo religioznom i duhovnom životu. Svakog jutra, pre nego što bi otišao na gradilište katedrale, svraćao bi u crkvu Sveti Filipo Neri, kako bi se pomolio. Tamo se uputio i 7. juna 1926. godine, kada je na njega naleteo tramvaj. Neka bude kako stariji kažu: Onog koga Bog previše voli, brzo ga se i zaželi. Uglavnom, dva dana nakon saobraćajnog incidenta, Gaudi je predao svoje telo kripti Sagrade Familije, a duša mu se vinula u nebesa.

Barselonom od toga dana tramvaji ne saobraćaju.

Mada neshvaćeni genije za života nije dobio nijedno priznanje niti nagradu, danas spada u one koji su menjali svet. Ironično je da ga njegovi sugrađani nisu prepoznavali, čak ni onog dana kada je pao pod tramvaj. Taksisti su odbili da ga prevezu do bolnice misleći da je prosjak. Upravo u tome i jeste sva njegova čarobnost. Odreći se bilo kakvih ovozemaljskih tegova, obući sebe u nebesku odeždu i uživati u božanskom nadahnuću. Gaudi je imao beskonačnu inspiraciju, toliku da ruši granice bilo kakvih tradicija i dotadašnjih neimarskih pravila. Govorio je: - Uglovi će nestati, a materija će prikazati sebe u bogatstvu astralnih oblika. Sunce će sijati sa sve četiri strane sveta i biće to vizija raja.

Ako bih birala najlepše gradove sveta, Barselona bi svakako zauzela visoko mesto. Jedan čarobnjak je ovaj grad pretvorio u bajku ili najbližu verziju zemaljskog raja. Dolazim do Parka Gvelj i pred mojim nevernim očima sasvim lako i elastično izvija se velika kamena aždaja, baš ona koju je porazio Sv. Đorđe, zaštitnik Katalonije. Simbolika dobra i zla s kojom se i Gaudi igrao, ovde je ponajviše došla do izražaja. Takođe, u ovom egzotičnom parku nailazim i na šarenolike krotke guštere od raznobojne keramike, još jedan od simbola grada. Predeo parka je u saglasju sa prirodnim terenom; strme padine i grebeni su sačuvani i ukrašeni krivudavim puteljcima, usecima i pećinama koje su svrsishodno dodate prirodnom ambijentu. I zaista, sva njegova dela su šerbetni šarenoliki mozaici od keramike, mermera i sna. Kreacije iz neke praiskonske bajke koju svi znamo, samo smo je tokom odrastanja zaboravili, bajke o vilama i  zmajevima, anđelima i čarobnom vrtu, o svetoj porodici i dubokoj veri koja nas sve povezuje. Ponekad pomislim da bih - ako postoji drugi život i ako je smrt obrnuta strana rođenja - želela da se rodim u Španiji. Biću genije i biću ludak, pomišljam, jer su najveća imena umetnosti rođena baš ovde, očigledno s nekim razlogom.

Sa svojim zelenim oazama, vrtovima, parkovima… - nije li raj isečak Barselone?

Počev od parka Citadela kojom dominira impozantna fontana koju čuvaju dva gorda krilata kamena zmaja, koje je kreirao tada nepoznati mladi arhitekta – Gaudi, pa sve do brda Monžuik, svojevrsnih pluća Barselone, sa najuzbudljivijom panoramom koja se može doživeti. U sumrak, purpurno i plamteće nebo nad gradom pali svetla nalik na najšareniju novogodišnju jelku i postaje nagizdano hiljadama lampiona i kastanjeta. Istovremeno, grimizno more svetluca presijavajući se u potonulim zracima zalazećeg sunca doprinoseći mističnoj onostranosti. Uz mene je sve vreme bar jedan od drevnih i strastvenih slikara Španije. S kičicom u ruci, brzim potezima oslikava aluvijalne magične pejzaže.

Pokatkad, dok sam koračala Monžuikom, činilo mi se da ih vidim u pogledima zbunjenih turista, na obrazima žitelja ovog grada koji su se opušteno šetali, u strasnim i svadljivim mladićima, u nekoliko navrata pored fontane, a više puta na belim mermernim stepenicama koje vode prema Nacionalnom muzeju. Tu sam se negde sretala sa Franciskom Gojom. Bio je uvek u dugačkom crnom grombi kaputu, sa dubokim i strastvenim očima. Jedared beše sam, a drugi put u društvu svoje stidljive supruge Hosefe iznad čije glave je obletalo šest majušnih anđela. Treći naš susret dogodio se dok se šetao ruku pod ruku sa mladom Kajetanom de Silvom, vojvotkinjom od Albe. Gotovo sam sigurna da su govorkanja tačna, da - ona je bila Gola Maja. Na toj čuvenoj slici (1797 – 1800) prikazana je naga ženska figura na tamnoj pozadini. Njena je svilenkasta koža bila i ostala glavna tema te slike. Andrio Malaro, kritičar umetnosti, svojevremeno je  rekao da „Gola Maja” nije toliko sablažnjiva koliko je erotska, te da ne može nijednog osećajnog čoveka ostaviti ravnodušnim.

Manuel Godoj će kasnije naručiti još jednu sliku pod nazivom „Odevena Maja”. Zbog ove dve slike Goju proglašavaju „razvratnim mazalom” zahtevajući od njega da otkrije identitet žene koju je slikao, na šta on nikad nije pristao. Da je vojvotikinja od Albe bila fatalna za poznatog slikara,  oseća se u njegovim maestralnim delima, od „Bele Vojvotkinje” do pomenutih Maja, i nage i odevene. U jednom od pisama koje je uputio svom prijatelju, Goja kaže: - Devojka iz Albe je juče došla u studio i tražila da je pre slikanja našminkam. Bez sumnje sam u tome uživao više nego u samom slikanju, a rezultat je njen portret u prirodnoj veličini, koji i dalje imam kod sebe.

Strast za muzejima rodila se u mom ranom detinjstvu. Doživljavala sam ih kao drevne hramove umetnosti i hodočastila njihovim hodnicima provodeći nikad dovoljno vremena ispred slika velikih majstora nanizanih duž raskošnih dvorana i hodnika. Kadrovi optočeni zlatnim ramovima bili su moji prozori maštoslovlja. Nepoznati svetovi su me zavodili i tako hipnotisanu uvlačili u rapsodiju boja i stilova pokazujući mi put kojim treba da idem. Likovi na slikama su uvek bili živi i svakako – negde postojeći. Trebalo ih je samo i ubuduće sretati. Nisam sumnjala da će se to dogoditi.

Dugo, dugo sam plačući sedela na crvenoj kožnoj stolici, u uglu jedne od galerijskih soba katalonijskog Nacionalnog muzeja umetnosti. Zapravo, suze su išle same. Nešto slično ću doživeti samo još jednom, koju godinu kasnije u „Literalnom Kafeu” u Sankt Peterburgu, gde je Puškin neposredno pred polazak na dvoboj, poslednji put obedovao. Ne umem da objasnim silu koja mi tananom paperjastom kičicom golica jedno pa drugo oko. Tek, suze teku jedna za drugom, otapajući me do konačnog porinuća u azurno more ispod Monžujika. U toj klimavoj stolici sa sedalom od kože, prohujala sam kroz vekove i eone, nadisala se svih nijansi purpurne i skerletnocrvene, bivala porinuta u zaborav i izranjana iz večnosti. I tokom te plovidbe nebom i vodom, na tom praputu srela sam i njih, zagrljene i voljene, nage, zaogrnute pramenjem kose i pokrivene plamtećim zlatno-sedefnim nijansama sa ognjem na grudima, Dalija i Galu. Salvadora Felipea Hasinta Dalija i Elenu Ivanovnu Diakonovu Galu. - Bizarna smo mi i sumanuta ljubav, - mislim da je dobacio Dali. - Ludačka i opsesivna, - dodala je Gala. Lucidna i tako španska, doviknuh im. Uživali su u ulogama koje su stvorili i svojoj dekadentnoj genijalnosti. Nerazdvojivo su prolazili ulicama sveta: Madrida, Londona, Pariza, Barselone. Katkad maskirana, vodeći sa sobom najčudnije ljubimce, Gala je umela da prošeta potpuno gola.

I do grla zakopčana uspevala je Daliju da udahne novu i uvek noviju kolosalnu energiju. Istovremeno, načinila je od njega ljušturu po svojoj meri. Potpuno je poludeo za njom. Verovao je da biser, samo dok boravi u njenom srcu. Govorio je da bi bez Gale bio puki mizerni jurodivac sa halucinacijama i da su svi njegovi ispadi, uvrnuti postupci i lucidnost rezultat njegove mahnite potrebe da bude potvrđen u Galinim očima. Za njega, ona je bila otelotvorenje Boga. Najveću kaznu doživljavao je tokom sedam godina neživota bez Gale. Ni sam ne zna kako je i zašto disao. Sahranio ju je u njenoj najdražoj crvenoj  Dior-haljini, u zamku Pubol, koji je za nju kupio.

Bez Gale, Dalijevo vrelo životne energije i umetničke inspiracije je presahnulo. Više nije prepoznavao smisao i smer. Postao je prazan. Sebi je nanosio fizičke povrede kako bi osetio bol i pobegao od neizdržive patnje za Galom. Više puta je pokušao da izvrši samoubistvo. Nalazili su ga na njenom grobu, izmučenog glađu kako pokušava da dozove halucinacije, ne bi li se sreo sa Galom. Tvrdio je da mu se javljala, izazivajući ga pogledom kao što je uvek znala, poderane bluze, onakva kakvom ju je nekada slikao. Više nikada ništa nije naslikao.

Otuda i suze posmatrača. I one sa crvene kožne stolice. Njihove, vaše, moje. O ljubavi je reč. O strasti. I obavezno čežnji i bolu. Takva osećanja je nemoguće živeti. Ona se moraju pretakati na platno, na notne sveske, kroz romane. Umetnost je to.

Krv, suze, destrukcija i stvaranje. Iz bola, pa ushita, iz strasti, pa pokidanosti… - nastaju najlepša dela. Dali je to znao. Bio je umetnik kojem je bila neophodna muza. Gala. - Takve su sve žene, - reče jedared Servantes kroz Don Kihota, - preziru one koji ih vole, a vole one koji ih preziru. Dali je to znao. Zato je žudeo i uspevao da strastveno gori za Galom. Na platnu i u krevetu. Večito izigravajući genija, jer kako je govorio, ukoliko izigravaš genija, to i postaneš! I nesumnjivo je u tome uspeo.

Španija je tlo ludih ljubavi. Uzburkana je krv koja plamti španskim venama pretvarajući živote u strast, ljubav i smrt. Praiskonski zapis čini da su sudbine proročanstva koja su bila i koja će biti.  Karusel kadrova Karmen i njenog Eskamilja zavrteo mi je misli potvrđujući prethodnu misao. Krvnički ih prati Don Hose. Na dvoje zaljubljenih poput kiše pada crveno cveće, dok se latice pretaču u krv opisujući likove još jednog španskog para koji je svojom ljubavnom destrukcijom obeležio epohu: Frida i Dijego Rivera. - Božanstveni bezbožnici, opisivala bi ih Sanja Domazet citirajući Fridine reči: “Dijego - začetnik, Dijego - graditelj, Dijego - moj verenik, Dijego - moje dete”. Apostoli ljubavi i patnje, pomišljam. Šarene se poput Španije, tinjaju crvenom, plavom i  dubokom kobaltnom bojom, poput susreta čempresa, neba i mora. Naslikaću ih jedared bojama La Bokerije, spojiću ih sopstvenim kreativnim zanosom, ljubavnom dramaturgijom najživljih nijansi. To su i želeli da ostave.

Spuštam se do mora. Poput sitnog stakla, obala mi se ubada u stopala. Prija mi ta slatka bol. Miris mora i soli uvlači se pod kožu. Nailazim na kafić ispred kojeg nekolicina ljudi pleše. Stariji su i mlađi. Dvoje znaju korake, ostali uživaju u muzici talasajući telima, njišući kukovima. I opet se tuga spušta mojim razdeljkom, uvlači se pod nokte, udišem je. Španska gitara. Muzika obuzima svaki delić tela i zavodi, požudno i toplokrvno, predajem se bez reči spremna na žrtvovanje, na slani ukus na usnama i razarajuću bol u srcu.

U Barseloni nisam pila sangriju. Žudela sam za jačim vinom, onim oporim, brokatno crvenim. Šato Petrus. Staze i bogaze noći u Barseloni gost može raskrinkati samo uz vino i sopstvenu strast.

Sledećeg jutra sam se probudila bez nekog posebnog plana. Moj plan je bio celi grad. Činilo mi se lakšim prepešačiti ga uzduž i popreko, nego odabrati samo deo za obilazak. Bio bi to greh. Glas moje omiljene Luz Kasal me je zadržao da se ne vratim u krevet. Svaki sekund neprobuđenosti u ovom gradu donosi gorko kajanje. Na izlazu iz zgrade, hvatam primisao kojom se optužujem da se nisam našminkala, niti posebno očešljala za neko usputno slikanje. Istog trenutka, pažnju mi privlači grafit: „Lepe žene su potrebne samo ljubavnicima i slikarima bez mašte”. Bravo, Pikaso! Kafu ću, u njegovo ime, popiti u Gotskoj četvrti, u „Četiri mačora”, na mestu koje je bilo popularno među umetnicima 19. veka. Pablo Pikaso je ovde počeo da dolazi sa 17 godina. Negde sam pročitala da je baš tu održao svoju prvu samostalnu izložbu. Njegov muzej je odmah iza ćoška, u Ulici Montkada i čuva najopsežniju kolekciju umetničkih dela. Smešten je u pet srednjovekovnih palata, koje se nalaze jedna do druge. Sasvim sam sigurna da je Pikaso kadar da i dan-danas odmerava lica posetilaca koji tumače i komentarišu faze njegovog slikarstva, od ranih radova do zečetaka kubizma, do plave i ljubičaste faze. Ako bi odlučio da prošeta, to bi bilo sa lepim damama iz Avinjona. Ah, one su bile spremne da zbog njega učine sve, a on njima toliko opsednut da se neretko njegova sklonost ka ženama tumačila kao šizofrena, od ekstremne nežnosti do nasilne mržnje. Koliki su uticaj žene imale na njegov rad govori činjenica da su dve njegove muze doživele nervni slom, a dve - počinile samoubistva. I opet smrt, strast, Španija, crveno. I opet ta neverovatna ljubav odevena u ludilo. I sve pretočeno na platno koje žari i boli, koje krvari, koje isijava. Gledam Piksova platna i prožima me osećaj treme. Kao da sam pred njim. Pred tim umetničkim gorostasom. Posmatrajući Pikasove slike, uvek ih vidim u paru. Njega i njegovo delo. On i njegove slike su neraskidive.

Krivim sve učitelje i nastavnike likovnog koji đake kažnjavaju nižim ocenama zbog loših senčenja?! Svi smo mi jedared bili mali Pikaso, samo smo to zaboravili ili smo kasnije drugačije usmeravani.

Umiruju me lica žena koje je naslikao i koje mi se blago osmehuju. Ili to njihov izraz određuje grč, nisam razaznala. U meni se budi samislost žene prema ženama. Bile su mu inspiracija, a zapravo ih nije voleo. Shvatam, sve one su to znale. Kao i da će zahvaljujući njemu postati besmrtne. Koga umetnik voli, taj živi večno. Na slikama, u knjigama. Ko bi tome odoleo?

Dok u kofere pakujem suvenire koje sam ovde pokupovala, načula sam sopstveno nezadovoljstvo. Malo ih je, čini mi se. Mnogo ih je, čini mi se. Gde ću sa stvarima koje sam ponela kada spakujem:  ukrasne magnete, razglednice, kataloge, ce-de-ove najvećih flamenko hitova, kesice šafrana, pakovanja kandiranih ljubičica, komade manćego sira, raznobojne figurice… ? Ah, Miro!? Nisam kupila ništa o Mirou!  

Sećam se njegove rečenice koju sam pročitala na putu do Barselone: - Nekad bi objekti koje sam zamišljao samo počeli da lete, našli bi se na zidu, a ja bi ih preneo na papir. Tako ću i ja, pomišljam gurajući jedan od kataloga u bočni džep omanjeg kofera. Nadahnuće je u najjednostavnijim stvarima, a proces stvaranja su reči, note ili potezi koje je moguće pretočiti u poemu. Tako ću i ja, izgovaram. Kao što njegove slike podsećaju na umetničke crtane filmove, prepune boja i neverovatnih oblika, koje nije jednostavno povezati sa stvarnim objektima koje je zapravo video, tako ću i ja zapisivati krovove, gitare, snove, oblike, nevinost! Tako sam doživela Barselonu, tu postojeću snohvaticu koja se ne da zaboraviti.

PODELITE OVAJ TEKST NA: