детаљ слике: КРК Арт дизајн

БАРСЕЛОНА

„Свако дело уметности мора да заводи. Ако се тај квалитет изгуби, изгубљена је и уметност.”
(Антони Гауди)

Нисам још пошла у први разред када сам у једном од оних сјајних модерних часописа угледала фотографије Куће Батљо (Casa Batlló) и Куће Мила (Casa Mila). Тада још нисам знала да читам, али сам била убеђена да у наслову пише – рај.  Неко је успео да фотографише како изгледају небеске куће! Помислила сам како мој дека, који се баш некако у то време преселио на други свет, сигурно живи у једној од таквих.

На истој страници, у горњем углу, стајала је портретска сличица. Значи, тако изгледа Бог, повезала сам. Данас бих га, сећајући се тог портрета, описала као лепог човека милокрвних очију, са дугом брадом. Углавном, тога је дана фиксирана моја концепција рајског врта.

Биле су потребне године да схватим да је оно што сам као дете видела у часопису - земаљско, да не припада небеском царству и да је тај еденски врт створио човек, онај исти за којег сам мислила да је Бог, топлих очију и густе браде, под именом Антони Гауди.

И сада верујем да је Гауди био визионар раја, који је желео да покаже каква нас чаробна лепота чека тамо горе. Тај небески архитекта је, сигурна сам, с разлогом одабрао да гради и ствара баш у Барселони, где су полазне тачке за сусрете са вечношћу. Моја страст за његовим креацијама је годинама све више расла као и инспиративна знатижеља о њему као личности. Одувек сам се питала да ли су људи попут Николе Тесле, Леонарда да Винчија, Гаудија... - од крви и меса? И какав то уметнички занос и енергија протичу њиховим венама.

А, онда ми се судбина осмехнула.

Између ране младости и глобалне ковид-пандемије, стигох пред Саграда Фамилију, импозантну катедралу у центру Барселоне, чудесну грађевину која представља спој овоземаљског и божанског.

Можда бих слагала ако бих написала да сам путовала авионом који се мешкољио облацима тик изнад тиркизно модрог мора, да сам одсела у дивном маленом стану у улици ла Рамбла, поред пијаце Бокерија. Ничега се не сећам јасно, осим  тренутка када сам је угледала. Постојала је само она. Указала се недовршена и сасвим магична у тој својој недовршености, катедрала са 18 кула.

И сада, док јој изговарам име, пуна сам необјашњиве, пошећерене чежње. Све је тада лебдело и бивало флуидно. Мрешкало се као море. Гледала сам у бескрај постојан као вера. Саграда Фамилиа.  

Ово неимарско чудо још увек није завршено. Потпуно сам сигурна да се Гауди осмехује  посматрајући архитекте који се смењују, и мада колосалне снеге и идеја, сваки се макар повремено запитано наднесе над поједине делове Гаудијевих скица. Мора бити да се небески архитекта силно радује полету грађевинара који се пожртвовано дају довршавању светског чуда.

-    Ко зна јесмо ли ову диплому дали лудаку или генију. Само ће време показати, - биле су речи једног од његових професора. И време је показало - Гауди је генијалан.

Иако је током своје ране младости био надобудан и својеглав, касније се окренуо религиозном и духовном животу. Сваког јутра, пре него што би отишао на градилиште катедрале, свраћао би у цркву Свети Филипо Нери, како би се помолио. Тамо се упутио и 7. јуна 1926. године, када је на њега налетео трамвај. Нека буде како старији кажу: Оног кога Бог превише воли, брзо га се и зажели. Углавном, два дана након саобраћајног инцидента, Гауди је предао своје тело крипти Саграде Фамилије, а душа му се винула у небеса.

Барселоном од тога дана трамваји не саобраћају.

Мада несхваћени геније за живота није добио ниједно признање нити награду, данас спада у оне који су мењали свет. Иронично је да га његови суграђани нису препознавали, чак ни оног дана када је пао под трамвај. Таксисти су одбили да га превезу до болнице мислећи да је просјак. Управо у томе и јесте сва његова чаробност. Одрећи се било каквих овоземаљских тегова, обући себе у небеску одежду и уживати у божанском надахнућу. Гауди је имао бесконачну инспирацију, толику да руши границе било каквих традиција и дотадашњих неимарских правила. Говорио је: - Углови ће нестати, а материја ће приказати себе у богатству астралних облика. Сунце ће сијати са све четири стране света и биће то визија раја.

Ако бих бирала најлепше градове света, Барселона би свакако заузела високо место. Један чаробњак је овај град претворио у бајку или најближу верзију земаљског раја. Долазим до Парка Гвељ и пред мојим неверним очима сасвим лако и еластично извија се велика камена аждаја, баш она коју је поразио Св. Ђорђе, заштитник Каталоније. Симболика добра и зла с којом се и Гауди играо, овде је понајвише дошла до изражаја. Такође, у овом егзотичном парку наилазим и на шаренолике кротке гуштере од разнобојне керамике, још један од симбола града. Предео парка је у сагласју са природним тереном; стрме падине и гребени су сачувани и украшени кривудавим путељцима, усецима и пећинама које су сврсисходно додате природном амбијенту. И заиста, сва његова дела су шербетни шаренолики мозаици од керамике, мермера и сна. Креације из неке праисконске бајке коју сви знамо, само смо је током одрастања заборавили, бајке о вилама и  змајевима, анђелима и чаробном врту, о светој породици и дубокој вери која нас све повезује. Понекад помислим да бих - ако постоји други живот и ако је смрт обрнута страна рођења - желела да се родим у Шпанији. Бићу геније и бићу лудак, помишљам, јер су највећа имена уметности рођена баш овде, очигледно с неким разлогом.

Са својим зеленим оазама, вртовима, парковима… - није ли рај исечак Барселоне?

Почев од парка Цитадела којом доминира импозантна фонтана коју чувају два горда крилата камена змаја, које је креирао тада непознати млади архитекта – Гауди, па све до брда Монжуик, својеврсних плућа Барселоне, са најузбудљивијом панорамом која се може доживети. У сумрак, пурпурно и пламтеће небо над градом пали светла налик на најшаренију новогодишњу јелку и постаје нагиздано хиљадама лампиона и кастањета. Истовремено, гримизно море светлуца пресијавајући се у потонулим зрацима залазећег сунца доприносећи мистичној оностраности. Уз мене је све време бар један од древних и страствених сликара Шпаније. С кичицом у руци, брзим потезима осликава алувијалне магичне пејзаже.

Покаткад, док сам корачала Монжуиком, чинило ми се да их видим у погледима збуњених туриста, на образима житеља овог града који су се опуштено шетали, у страсним и свадљивим младићима, у неколико наврата поред фонтане, а више пута на белим мермерним степеницама које воде према Националном музеју. Ту сам се негде сретала са Франциском Гојом. Био је увек у дугачком црном громби капуту, са дубоким и страственим очима. Једаред беше сам, а други пут у друштву своје стидљиве супруге Хосефе изнад чије главе је облетало шест мајушних анђела. Трећи наш сусрет догодио се док се шетао руку под руку са младом Кајетаном де Силвом, војвоткињом од Албе. Готово сам сигурна да су говоркања тачна, да - она је била Гола Маја. На тој чувеној слици (1797 – 1800) приказана је нага женска фигура на тамној позадини. Њена је свиленкаста кожа била и остала главна тема те слике. Андрио Маларо, критичар уметности, својевремено је  рекао да „Гола Маја” није толико саблажњива колико је еротска, те да не може ниједног осећајног човека оставити равнодушним.

Мануел Годој ће касније наручити још једну слику под називом „Одевена Маја”. Због ове две слике Гоју проглашавају „развратним мазалом” захтевајући од њега да открије идентитет жене коју је сликао, на шта он никад није пристао. Да је војвотикиња од Албе била фатална за познатог сликара,  осећа се у његовим маестралним делима, од „Беле Војвоткиње” до поменутих Маја, и наге и одевене. У једном од писама које је упутио свом пријатељу, Гоја каже: - Девојка из Албе је јуче дошла у студио и тражила да је пре сликања нашминкам. Без сумње сам у томе уживао више него у самом сликању, а резултат је њен портрет у природној величини, који и даље имам код себе.

Страст за музејима родила се у мом раном детињству. Доживљавала сам их као древне храмове уметности и ходочастила њиховим ходницима проводећи никад довољно времена испред слика великих мајстора нанизаних дуж раскошних дворана и ходника. Кадрови опточени златним рамовима били су моји прозори маштословља. Непознати светови су ме заводили и тако хипнотисану увлачили у рапсодију боја и стилова показујући ми пут којим треба да идем. Ликови на сликама су увек били живи и свакако – негде постојећи. Требало их је само и убудуће сретати. Нисам сумњала да ће се то догодити.

Дуго, дуго сам плачући седела на црвеној кожној столици, у углу једне од галеријских соба каталонијског Националног музеја уметности. Заправо, сузе су ишле саме. Нешто слично ћу доживети само још једном, коју годину касније у „Литералном Кафеу” у Санкт Петербургу, где је Пушкин непосредно пред полазак на двобој, последњи пут обедовао. Не умем да објасним силу која ми тананом паперјастом кичицом голица једно па друго око. Тек, сузе теку једна за другом, отапајући ме до коначног поринућа у азурно море испод Монжујика. У тој климавој столици са седалом од коже, прохујала сам кроз векове и еоне, надисала се свих нијанси пурпурне и скерлетноцрвене, бивала поринута у заборав и израњана из вечности. И током те пловидбе небом и водом, на том прапуту срела сам и њих, загрљене и вољене, наге, заогрнуте прамењем косе и покривене пламтећим златно-седефним нијансама са огњем на грудима, Далија и Галу. Салвадора Фелипеа Хасинта Далија и Елену Ивановну Диаконову Галу. - Бизарна смо ми и суманута љубав, - мислим да је добацио Дали. - Лудачка и опсесивна, - додала је Гала. Луцидна и тако шпанска, довикнух им. Уживали су у улогама које су створили и својој декадентној генијалности. Нераздвојиво су пролазили улицама света: Мадрида, Лондона, Париза, Барселоне. Каткад маскирана, водећи са собом најчудније љубимце, Гала је умела да прошета потпуно гола.

И до грла закопчана успевала је Далију да удахне нову и увек новију колосалну енергију. Истовремено, начинила је од њега љуштуру по својој мери. Потпуно је полудео за њом. Веровао је да бисер, само док борави у њеном срцу. Говорио је да би без Гале био пуки мизерни јуродивац са халуцинацијама и да су сви његови испади, уврнути поступци и луцидност резултат његове махните потребе да буде потврђен у Галиним очима. За њега, она је била отелотворење Бога. Највећу казну доживљавао је током седам година неживота без Гале. Ни сам не зна како је и зашто дисао. Сахранио ју је у њеној најдражој црвеној  Диор-хаљини, у замку Пубол, који је за њу купио.

Без Гале, Далијево врело животне енергије и уметничке инспирације је пресахнуло. Више није препознавао смисао и смер. Постао је празан. Себи је наносио физичке повреде како би осетио бол и побегао од неиздрживе патње за Галом. Више пута је покушао да изврши самоубиство. Налазили су га на њеном гробу, измученог глађу како покушава да дозове халуцинације, не би ли се срео са Галом. Тврдио је да му се јављала, изазивајући га погледом као што је увек знала, подеране блузе, онаква каквом ју је некада сликао. Више никада ништа није насликао.

Отуда и сузе посматрача. И оне са црвене кожне столице. Њихове, ваше, моје. О љубави је реч. О страсти. И обавезно чежњи и болу. Таква осећања је немогуће живети. Она се морају претакати на платно, на нотне свеске, кроз романе. Уметност је то.

Крв, сузе, деструкција и стварање. Из бола, па усхита, из страсти, па покиданости… - настају најлепша дела. Дали је то знао. Био је уметник којем је била неопходна муза. Гала. - Такве су све жене, - рече једаред Сервантес кроз Дон Кихота, - презиру оне који их воле, а воле оне који их презиру. Дали је то знао. Зато је жудео и успевао да страствено гори за Галом. На платну и у кревету. Вечито изигравајући генија, јер како је говорио, уколико изиграваш генија, то и постанеш! И несумњиво је у томе успео.

Шпанија је тло лудих љубави. Узбуркана је крв која пламти шпанским венама претварајући животе у страст, љубав и смрт. Праисконски запис чини да су судбине пророчанства која су била и која ће бити.  Карусел кадрова Кармен и њеног Ескамиља завртео ми је мисли потврђујући претходну мисао. Крвнички их прати Дон Хосе. На двоје заљубљених попут кише пада црвено цвеће, док се латице претачу у крв описујући ликове још једног шпанског пара који је својом љубавном деструкцијом обележио епоху: Фрида и Дијего Ривера. - Божанствени безбожници, описивала би их Сања Домазет цитирајући Фридине речи: “Дијего - зачетник, Дијего - градитељ, Дијего - мој вереник, Дијего - моје дете”. Апостоли љубави и патње, помишљам. Шарене се попут Шпаније, тињају црвеном, плавом и  дубоком кобалтном бојом, попут сусрета чемпреса, неба и мора. Насликаћу их једаред бојама Ла Бокерије, спојићу их сопственим креативним заносом, љубавном драматургијом најживљих нијанси. То су и желели да оставе.

Спуштам се до мора. Попут ситног стакла, обала ми се убада у стопала. Прија ми та слатка бол. Мирис мора и соли увлачи се под кожу. Наилазим на кафић испред којег неколицина људи плеше. Старији су и млађи. Двоје знају кораке, остали уживају у музици таласајући телима, њишући куковима. И опет се туга спушта мојим раздељком, увлачи се под нокте, удишем је. Шпанска гитара. Музика обузима сваки делић тела и заводи, пожудно и топлокрвно, предајем се без речи спремна на жртвовање, на слани укус на уснама и разарајућу бол у срцу.

У Барселони нисам пила сангрију. Жудела сам за јачим вином, оним опорим, брокатно црвеним. Шато Петрус. Стазе и богазе ноћи у Барселони гост може раскринкати само уз вино и сопствену страст.

Следећег јутра сам се пробудила без неког посебног плана. Мој план је био цели град. Чинило ми се лакшим препешачити га уздуж и попреко, него одабрати само део за обилазак. Био би то грех. Глас моје омиљене Луз Касал ме је задржао да се не вратим у кревет. Сваки секунд непробуђености у овом граду доноси горко кајање. На излазу из зграде, хватам примисао којом се оптужујем да се нисам нашминкала, нити посебно очешљала за неко успутно сликање. Истог тренутка, пажњу ми привлачи графит: „Лепе жене су потребне само љубавницима и сликарима без маште”. Браво, Пикасо! Кафу ћу, у његово име, попити у Готској четврти, у „Четири мачора”, на месту које је било популарно међу уметницима 19. века. Пабло Пикасо је овде почео да долази са 17 година. Негде сам прочитала да је баш ту одржао своју прву самосталну изложбу. Његов музеј је одмах иза ћошка, у Улици Монткада и чува најопсежнију колекцију уметничких дела. Смештен је у пет средњовековних палата, које се налазе једна до друге. Сасвим сам сигурна да је Пикасо кадар да и дан-данас одмерава лица посетилаца који тумаче и коментаришу фазе његовог сликарства, од раних радова до зечетака кубизма, до плаве и љубичасте фазе. Ако би одлучио да прошета, то би било са лепим дамама из Авињона. Ах, оне су биле спремне да због њега учине све, а он њима толико опседнут да се неретко његова склоност ка женама тумачила као шизофрена, од екстремне нежности до насилне мржње. Колики су утицај жене имале на његов рад говори чињеница да су две његове музе доживеле нервни слом, а две - починиле самоубиства. И опет смрт, страст, Шпанија, црвено. И опет та невероватна љубав одевена у лудило. И све преточено на платно које жари и боли, које крвари, које исијава. Гледам Пиксова платна и прожима ме осећај треме. Као да сам пред њим. Пред тим уметничким горостасом. Посматрајући Пикасове слике, увек их видим у пару. Њега и његово дело. Он и његове слике су нераскидиве.

Кривим све учитеље и наставнике ликовног који ђаке кажњавају нижим оценама због лоших сенчења?! Сви смо ми једаред били мали Пикасо, само смо то заборавили или смо касније другачије усмеравани.

Умирују ме лица жена које је насликао и које ми се благо осмехују. Или то њихов израз одређује грч, нисам разазнала. У мени се буди самислост жене према женама. Биле су му инспирација, а заправо их није волео. Схватам, све оне су то знале. Као и да ће захваљујући њему постати бесмртне. Кога уметник воли, тај живи вечно. На сликама, у књигама. Ко би томе одолео?

Док у кофере пакујем сувенире које сам овде покуповала, начула сам сопствено незадовољство. Мало их је, чини ми се. Много их је, чини ми се. Где ћу са стварима које сам понела када спакујем:  украсне магнете, разгледнице, каталоге, це-де-ове највећих фламенко хитова, кесице шафрана, паковања кандираних љубичица, комаде манћего сира, разнобојне фигурице… ? Ах, Миро!? Нисам купила ништа о Мироу!  

Сећам се његове реченице коју сам прочитала на путу до Барселоне: - Некад би објекти које сам замишљао само почели да лете, нашли би се на зиду, а ја би их пренео на папир. Тако ћу и ја, помишљам гурајући један од каталога у бочни џеп омањег кофера. Надахнуће је у најједноставнијим стварима, а процес стварања су речи, ноте или потези које је могуће преточити у поему. Тако ћу и ја, изговарам. Као што његове слике подсећају на уметничке цртане филмове, препуне боја и невероватних облика, које није једноставно повезати са стварним објектима које је заправо видео, тако ћу и ја записивати кровове, гитаре, снове, облике, невиност! Тако сам доживела Барселону, ту постојећу снохватицу која се не да заборавити.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: