detalj slike: KRK Art dizajn

USPOMENE IZ FLORIDE

U Floridi sam boravio više puta. Moj prvi odlazak bio je odlazak u Loderdeil, kod prijatelja dr Nebojše Lekića. Bila je zima, u Torontu tih dana temperatura se spustila do -400 stepeni. Nebojša je imao stan od oko 100 m2, u kompleksu gde su imali otvoreni bazen, sportsku dvoranu, biblioteku i još kojekakvih uslužnih delatnosti, koje je retko ko koristio. Kada sam ja došao u taj kompleks u bazenu je temperatura vode bila 280 stepeni, prava stvar za smrznute Kanađane. Na bazenu su svakodnevno boravili Nebojšini drugari, među kojima Mirko Tomić, koji mi se predstavio kao član nekadašnje ‘’Legije stranaca’’, koja je opljačkala voz u Liverpulu, o čemu su tada izveštavale sve svetske novine i televizija, kao o do tada neviđenom događaju.

I dok sam ja provodio vreme na bazenu, Nebojša je na kompjuteru radio na američkoj berzi. Svakoga dana ulagao po stotinak dolara, a zarađivao je, kako mi je rekao, po stotinu do trista dolara dnevno. Ponekad je i gubio, ali i to je bio sastavni deo igre.

Povremeno nas je posećivao Nebojšin drugar Ljubiša Stamenković, koji je imao kuću sa voćnjakom, u kome je imao nekoliko drveta pomorandži, koje su u to vreme bile zrele i mi smo ih brali koliko smo želeli.

U Loderdeilu sam upoznao i čika Voju, rodom iz Leskovca, koji je u svom rodnom mestu izgradio obdanište, sa čime je bio veoma ponosan.

Kod Radeta i Zore Vukadinović smo samo svratili na kafu. Oni su imali stan u jednoj višespratnici uz sam Atlantski okean. Ljiljana Jokić me je vozila u Majami, a usput smo u povratku svratili kod Trive Railića, iz Hašana, koji je živeo u Holivudu, mislim da se tako zvalo to mesto u okolini Majamija. Trivo je pisao pesme za decu, a radio je noću kao čuvar u nekoj ustanovi, gde je imao dovoljno slobodnog vremena da piše. Ljiljana je volela da se kocka, pa smo svratili u kockarnicu, gde je ona okrenula nekoliko krugova. Povremeno je gubila, povremeno dobijala, ali bila joj je to urođena strast.

Sa Nebojšom sam par puta odlazio na jedan prodajni centar, gde su se prodavale sve vrste roba, najviše odeća. Nebojša ga je zvao ‘’Trg lopova’’.

Na povratku iz Loderdeila sleteli smo u Vest Palm Bič, gde smo se zadržali duže od predviđenog vremena, pa smo otuda stigli u Toronto tek u tri sata ujutro, a kako su u Kanadi tada bile veoma niske temperature, zamrzla su se vrata na avionskom prtljažniku, pa nismo mogli dobiti svoje stvari. Iste su nam kasnije, tokom dana, dostavljene na kućnu adresu.

Drugi, i još nekoliko sledećih, odlazaka u Floridu, odnosili su se na boravke zbog terapija našem unuku, rođenom sa cerebralnom paralizom (CP). Prethodno mi smo unuka vozili u Detroit, kod Šameka i Silvije, koji su radili terapiju koju su prvo Rusi primenili za Kosmonaute posle povratka sa vasionskih letova, kada nisu mogli da hodaju. A od kada su se Šamek i Silvija preselili u Selebreišn, Florida, mi smo počeli odlaziti kod njih. Ta vrsta terapije zaista je bila najbolja koju smo isprobali. Za naš prvi boravak na toj terapiji rentirali smo kuću u mestu Kisimi, koja je imala bazen.

Od Otave za Floridu putovali smo kolima, vozila je naša kćerka Anastasija, mama Aleksandrova, a sa njima smo išli i nas dvoje, baka i deda. Iz Kanade smo u Ameriku ušli preko mosta iznad hiljadu ostrva, a dalje preko Sirakuza, pa kroz Pensilvaniju, do Nju Džersija, gde smo prenoćili kod rođaka, Zorana i Vesne, a sutradan nastavili put kroz Delaver, Merilend, Vašington DC, Virdžiniju, do Sjeverne Karoline, gde smo opet prenoćili u Fajetvillu. Trećeg dana produžili smo kroz Južnu Karolinu, Džordžiju i Floridu. Kroz Floridu prošli smo kroz gradove Džeksonvil, Dejtona Bič i Orlando, stigavši u Kisimi.

Dok smo se vozili kroz Džordžiju primetio sam da tamo ima dosta močvara, u kojima ima krokodila, pa sam predložio rođaku Zoranu, koji obožava pecanje, da kupi kuću u Džordžiji i da peca krokodile.

Aleks je vežbao u kući Šameka i Silvije, svaki dan pre podne, a u popodnevnim satima, mama je vozila njega i Danijela u Diznilend.

Tokom druge sedmice boravka posetili smo Kenedi svemirski Centar u Kejpkenverlu. Tu smo proveli jedan ceo dan i obišli sve raspoložive prostore za posete. U daljini smo videli lansirne rampe, a mi smo isprobali kapsulu za simuliranje letova u svemir. U kapsulu nisu dozvoljavali deci ispod 4 godine, pa je Danijel morao ostati napolju sa bakom, a u kapsulu smo ušli Anastasija, Aleks i ja (Simo). Simulacija leta u svemir se odvija ubrzavanjem leta, kojom prilikom se dostiže brzina do 28.000 km/h, tokom čega kapsula veoma jako vibrira. I dok smo mi, ko bajagi, leteli u svemir, što se prikazuje na ekranu, Danijel je video da mama, Aleks i deda, odoše u svemir i on se rasplakao, misleći da se nećemo vratiti. A kada smo se vratili Danijel je zagrlio mamu i nije je dugo ispuštao.

U Kenedi centru smo ručali, u prisustvu astronauta koji je boravio u Internacionalnoj svemirskoj stanici tri puta, i sedeo je za našim stolom. On nam je pričao svoje doživljaje, a na kraju smo mu postavljali pitanja na koja je on detaljno odgovorio.

Jednoga dana posetili smo Central Florida Univerzitet, u gradiću Voterford, gde je Staša konkurisala i imala intervju. Zatim nas je agent nekretninama Kirk Martin, inače Slovenac, vodio u posetu u tri kuće, za slučaj da Staša dobije poziciju. Jedna kuća, u zatvorenom sistemu naselja, sa pet spavaćih soba, bazenom i tri garaže, imala je cenu svega 369.000 dolara. Prema kanadskim uslovima ne uporedivo jeftino.

Na povratku iz Floride svratili smo u posetu našem prijatelju Iliji Šauli, u Vest Čester, Pensilvanija, gde smo prenoćili i divno se proveli sa ljudima koje cenimo i poštujemo.

Naš treći boravak u Floridi, bili smo u mestu Pert, gde smo takođe imali bazen, i u posetu su nam došli Maja i Jovan sa decom. Svi oni, mlađi, odlazili su svaki dan u posete u Diznilend, a poseti i: Fantazi lend, Miki, Petar Pan, Pirats of d Karibiens, Ander d sii Džerni, Insaid Speisšip, Reflekšena of Erth, Džerni into imedžineišns, Indiana Džons, Bjuti of d Bist, Animal Kingdom, i Ekspedišn Erth. Lego lend je sav sagrađen od lego kockica i pravo je oduševljenje za decu, a i za mnoge odrasle.

Sedmoga dana tokom našeg’ boravka u Pertu lansiran je jedan satelit iz Kennedi Speis centra, tačno u 20.29 sati, koji sam ja gledao sa udaljenosti od oko 100 km i videlo se sasvim lepo.

Desetog dana vozili smo se kroz nekoliko mesta, među kojima Tampa, i provezli smo se ispred kuće Monike Seleš u Sarasoti. Naravno, Moniku nismo videli, nismo joj se ni najavili, a nje se uvek rado sećamo, kao naše najuspešnije teniserke i kao naše drage Novosađanke. Poželeli smo joj svaki uspeh.

Kenedi Speis Centar, Kejpkenaverl Lansiranje satelita u KSC

PODELITE OVAJ TEKST NA: