детаљ слике: КРК Арт дизајн

УСПОМЕНЕ ИЗ ФЛОРИДЕ

У Флориди сам боравио више пута. Мој први одлазак био је одлазак у Лодердеил, код пријатеља др Небојше Лекића. Била је зима, у Торонту тих дана температура се спустила до -400 степени. Небојша је имао стан од око 100 м2, у комплексу где су имали отворени базен, спортску дворану, библиотеку и још којекаквих услужних делатности, које је ретко ко користио. Када сам ја дошао у тај комплекс у базену је температура воде била 280 степени, права ствар за смрзнуте Канађане. На базену су свакодневно боравили Небојшини другари, међу којима Мирко Томић, који ми се представио као члан некадашње ‘’Легије странаца’’, која је опљачкала воз у Ливерпулу, о чему су тада извештавале све светске новине и телевизија, као о до тада невиђеном догађају.

И док сам ја проводио време на базену, Небојша је на компјутеру радио на америчкој берзи. Свакога дана улагао по стотинак долара, а зарађивао је, како ми је рекао, по стотину до триста долара дневно. Понекад је и губио, али и то је био саставни део игре.

Повремено нас је посећивао Небојшин другар Љубиша Стаменковић, који је имао кућу са воћњаком, у коме је имао неколико дрвета поморанџи, које су у то време биле зреле и ми смо их брали колико смо желели.

У Лодердеилу сам упознао и чика Воју, родом из Лесковца, који је у свом родном месту изградио обданиште, са чиме је био веома поносан.

Код Радета и Зоре Вукадиновић смо само свратили на кафу. Они су имали стан у једној вишеспратници уз сам Атлантски океан. Љиљана Јокић ме је возила у Мајами, а успут смо у повратку свратили код Триве Раилића, из Хашана, који је живео у Холивуду, мислим да се тако звало то место у околини Мајамија. Триво је писао песме за децу, а радио је ноћу као чувар у некој установи, где је имао довољно слободног времена да пише. Љиљана је волела да се коцка, па смо свратили у коцкарницу, где је она окренула неколико кругова. Повремено је губила, повремено добијала, али била јој је то урођена страст.

Са Небојшом сам пар пута одлазио на један продајни центар, где су се продавале све врсте роба, највише одећа. Небојша га је звао ‘’Трг лопова’’.

На повратку из Лодердеила слетели смо у Вест Палм Бич, где смо се задржали дуже од предвиђеног времена, па смо отуда стигли у Торонто тек у три сата ујутро, а како су у Канади тада биле веома ниске температуре, замрзла су се врата на авионском пртљажнику, па нисмо могли добити своје ствари. Исте су нам касније, током дана, достављене на кућну адресу.

Други, и још неколико следећих, одлазака у Флориду, односили су се на боравке због терапија нашем унуку, рођеном са церебралном парализом (ЦП). Претходно ми смо унука возили у Детроит, код Шамека и Силвије, који су радили терапију коју су прво Руси применили за Космонауте после повратка са васионских летова, када нису могли да ходају. А од када су се Шамек и Силвија преселили у Селебреишн, Флорида, ми смо почели одлазити код њих. Та врста терапије заиста је била најбоља коју смо испробали. За наш први боравак на тој терапији рентирали смо кућу у месту Кисими, која је имала базен.

Од Отаве за Флориду путовали смо колима, возила је наша кћерка Анастасија, мама Александрова, а са њима смо ишли и нас двоје, бака и деда. Из Канаде смо у Америку ушли преко моста изнад хиљаду острва, а даље преко Сиракуза, па кроз Пенсилванију, до Њу Џерсија, где смо преноћили код рођака, Зорана и Весне, а сутрадан наставили пут кроз Делавер, Мериленд, Вашингтон ДЦ, Вирџинију, до Сјеверне Каролине, где смо опет преноћили у Фајетвиллу. Трећег дана продужили смо кроз Јужну Каролину, Џорџију и Флориду. Кроз Флориду прошли смо кроз градове Џексонвил, Дејтона Бич и Орландо, стигавши у Кисими.

Док смо се возили кроз Џорџију приметио сам да тамо има доста мочвара, у којима има крокодила, па сам предложио рођаку Зорану, који обожава пецање, да купи кућу у Џорџији и да пеца крокодиле.

Алекс је вежбао у кући Шамека и Силвије, сваки дан пре подне, а у поподневним сатима, мама је возила њега и Данијела у Дизниленд.

Током друге седмице боравка посетили смо Кенеди свемирски Центар у Кејпкенверлу. Ту смо провели један цео дан и обишли све расположиве просторе за посете. У даљини смо видели лансирне рампе, а ми смо испробали капсулу за симулирање летова у свемир. У капсулу нису дозвољавали деци испод 4 године, па је Данијел морао остати напољу са баком, а у капсулу смо ушли Анастасија, Алекс и ја (Симо). Симулација лета у свемир се одвија убрзавањем лета, којом приликом се достиже брзина до 28.000 км/h, током чега капсула веома јако вибрира. И док смо ми, ко бајаги, летели у свемир, што се приказује на екрану, Данијел је видео да мама, Алекс и деда, одоше у свемир и он се расплакао, мислећи да се нећемо вратити. А када смо се вратили Данијел је загрлио маму и није је дуго испуштао.

У Кенеди центру смо ручали, у присуству астронаута који је боравио у Интернационалној свемирској станици три пута, и седео је за нашим столом. Он нам је причао своје доживљаје, а на крају смо му постављали питања на која је он детаљно одговорио.

Једнога дана посетили смо Централ Флорида Универзитет, у градићу Вотерфорд, где је Сташа конкурисала и имала интервју. Затим нас је агент некретнинама Кирк Мартин, иначе Словенац, водио у посету у три куће, за случај да Сташа добије позицију. Једна кућа, у затвореном систему насеља, са пет спаваћих соба, базеном и три гараже, имала је цену свега 369.000 долара. Према канадским условима не упоредиво јефтино.

На повратку из Флориде свратили смо у посету нашем пријатељу Илији Шаули, у Вест Честер, Пенсилванија, где смо преноћили и дивно се провели са људима које ценимо и поштујемо.

Наш трећи боравак у Флориди, били смо у месту Перт, где смо такође имали базен, и у посету су нам дошли Маја и Јован са децом. Сви они, млађи, одлазили су сваки дан у посете у Дизниленд, а посети и: Фантази ленд, Мики, Петар Пан, Пиратс оф д Карибиенс, Андер д сии Џерни, Инсаид Спеисшип, Рефлекшена оф Ертх, Џерни инто имеџинеишнс, Индиана Џонс, Бјути оф д Бист, Анимал Кингдом, и Експедишн Ертх. Лего ленд је сав саграђен од лего коцкица и право је одушевљење за децу, а и за многе одрасле.

Седмога дана током нашег’ боравка у Перту лансиран је један сателит из Кеннеди Спеис центра, тачно у 20.29 сати, који сам ја гледао са удаљености од око 100 км и видело се сасвим лепо.

Десетог дана возили смо се кроз неколико места, међу којима Тампа, и провезли смо се испред куће Монике Селеш у Сарасоти. Наравно, Монику нисмо видели, нисмо јој се ни најавили, а ње се увек радо сећамо, као наше најуспешније тенисерке и као наше драге Новосађанке. Пожелели смо јој сваки успех.

Кенеди Спеис Центар, Кејпкенаверл Лансирање сателита у КСЦ

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: