Treća priča iz zbirke pripovedaka ''Sa dna kace'' autora Saše Miljkovića
IZ PRVE RUKE
Beše to blizu. Komšiluk. Nedaleko od varoši, kako su neki umeli da epitetom ofarbaju ovo pogolemo naselje. Mali Milutin: šiljato, izduženo lice, blago zakrivljen nos, mršav u izgledu, srednje visine i često gotovo bled.
Još kao mali, upinjao se da istakne, podvuče svoju posebnost, različitost u odnosu na ostalu decu. Da pokaže nadmoć, dominaciju. A zbog apetita koji je kod pomenutog pobuđivalo kuvano jaje, sam njegov ukus, deca ga još onda prozvaše, Mile Jajce, što se zadrža do dana današnjeg.
Ni onda nije voleo da ga tako zovu, ljutio se, negodovao.
A tek sada, sa tom titulom, poštovanjem koje nosi opštinski službenik. Nije primereno. Priznaćete. Sad tek poneko, iz pakosti čiste, oslovi ga sa:
„Gde si, Jajce?“, i on za tren prebledi.
Pre dobrih dvadesetak godina i više, upisao on studije u južnoj pokrajini, tada još uvek kompletne države. I nije mu išla baš ta `dikcija` od izgovaranja, pa su ga izgleda po tome nekako najviše i pamtili. A ni učenje mu ne beše jača strana.
Ali vratimo se prvopomenutoj dikciji i našem junaku sa početka priče.
Na njegovo upitno `koje`, ovi malo marljiviji, vispreniji studenti, odgovarali bi šaljivim `nikoje`, pa se, naš komšija, nekako više nervirao oko toga, nego oko spremanja ispita i okidanja, padanja na istima. E taj, Nikoje, ipak nađe načina da kroz vreme nadolazećih, a po besedama mnogih, `teških godina`, postane važno lice u životu palanačkom.
Davali ovi njegovi sa klase ispite redovno, a ovaj, gorepomenuti, za četiri-pet godina studija, jedva dva ili tri, ukupno. I to sve uz težak napor. Pa i nije malo ako uzmemo u obzir intelektualni potencijal ovakvog pojedinca.
Ranih devedesetih beše moderno biti demokrata, biti u politici, a biti protiv vlasti. Kao da to tako može. Ali evo, dokazano, provereno, iz prve ruke viđeno.
Bar na izgled.
A teatralni karakter političkih zbivanja u nas i konotacija na kraju svega, prosto razoružaju čoveka, uguše mu svaku nadu u ono, dugo iščekivano, `bolje sutra.`
I desi se čudo. Nova garnitura preko noći zaposede fotelje. Demokrate prigrabiše vlast, od do tada zloglasne socijalističko-komunističke bagre, represivne i nimalo zainteresovane, gotovo slepe za potrebe sirotinje. Bar se tako pričalo u taboru drugačijih pogleda.
Naš junak, sa svojim učinkom, postade opštinski službenik.
Učinak može biti skroman, ali potencijali u ambiciji, pregaziše ovu nimalo važnu činjenicu.
Ovi marljiviji, uporniji, pa ako ćemo realno i uspešniji u školovanju pojedinci, neki se prilagodiše vremenu, drugi se pak teško snalaziše, dugo posao tražiše.
I evo, deceniju dve, kasnije, moderne izrabljivačnice i njima šansu pružiše, na teškim marvenim pozicijama radničke klase.
Nebo prepuno snova, previsoko postavljene želje, za ljude rastom omanje.
A tih godina, u palanci je na desetine njih imalo sreće, upalo u odela preko reda.
Sekira u med, kažu, mada bih ja promislio dobro šta je kome i koliko upalo... i u čemu.
Pa ti vidi, sine moj, hoćeš li iz knjiga ili iz iskustva ništavnih za život učiti.
Beše, kako beše. Bombardovanje se brzo završi. Najbolje znaju oni koji u rovovima iščekivaše nekakav povoljan ishod ove Balkanske klanice. Naš glavni junak, ubrzo se oženi udovicom nesrećnog sina obućarevog, koji pade na braniku domovine, u pomenutom ratu za pokrajinu. I sve proteče nekako mirno, bez puno govorancije, čuđenja posebnog.
Jednom prilikom stopirah ka susednom gradiću. Stade šofer neke firmice sa lokala, pokupi me, pa se uz priču dotakosmo i stradanja pomenutog junaka.
„Umro mi na rukama. Projektili pogodiše baš njegov rov, šrapneli ga posekoše...
I sad se naježih od svega. Boga ti poljubim, ne sačeka ni da se ohladi, da godina prođe.
A evo, udala se već, kao da ni nema emocije“, sada već o udovici vojnikovoj govori.
Bol sa lica ovog tridesetogodišnjaka beše ispunila kabinu vozila. Mučno.
Proterani vazduh više nego neophodan, teskoba usporava disanje, guši.
„A čini mi se...“ Promrmlja, pa zaćuta u tren, podiže glavu, pogleda me pravo u oči, pa nastavi započeto:
„I dete je nosila, dete brata našeg.“
I u isto vreme se mešaše tuga sa gorčinom, u glasu, pokretima, ovog korpulentnog šofera krotke naravi. Nemoć da se išta od juče popravi.
Sećam se svega, nije dvadeset godina puno. Teško je sve zaboravu ustupiti.
A biti opštinski službenik, ostade san mnogima. Ostvaren ili nedosanjan, zavisno od odlučnosti pojedinca, spremnosti da se cena plati, ma kolika bila.
I premda je kloniranje zabranjeno, ako se ne varam, zakonom propisano, ove u pomenutoj zgradi opštine naše, kao da neko štancuje za potrebe svoje velike igre, pozorišnog komada komične sadržine. Spektakl za publiku znanu, unapred određenu, spremnu da aplauzima podrži, nagradi hod po žici, gutača plamena maglom odevenog.
Eto, pomenuh bombardovanje, ne napisah gotovo ništa o tome.
A ova priča me steže, pritiska grudi. Pomislih, ako podelim s nekim, ublažiću bol, teret sa sebe skinuti. Ne vredi. Možda vremena treba, da još malo ostarim.
I te rane će morati da zacele. Ne može do kraja da pritiska ista muka, bar ne istom žestinom.
