Трећа прича из збирке приповедака ''Са дна каце'' аутора Саше Миљковића
ИЗ ПРВЕ РУКЕ
Беше то близу. Комшилук. Недалеко од вароши, како су неки умели да епитетом офарбају ово поголемо насеље. Мали Милутин: шиљато, издужено лице, благо закривљен нос, мршав у изгледу, средње висине и често готово блед.
Још као мали, упињао се да истакне, подвуче своју посебност, различитост у односу на осталу децу. Да покаже надмоћ, доминацију. А због апетита који је код поменутог побуђивало кувано јаје, сам његов укус, деца га још онда прозваше, Миле Јајце, што се задржа до дана данашњег.
Ни онда није волео да га тако зову, љутио се, негодовао.
А тек сада, са том титулом, поштовањем које носи општински службеник. Није примерено. Признаћете. Сад тек понеко, из пакости чисте, ослови га са:
„Где си, Јајце?“, и он за трен пребледи.
Пре добрих двадесетак година и више, уписао он студије у јужној покрајини, тада још увек комплетне државе. И није му ишла баш та `дикција` од изговарања, па су га изгледа по томе некако највише и памтили. А ни учење му не беше јача страна.
Али вратимо се првопоменутој дикцији и нашем јунаку са почетка приче.
На његово упитно `које`, ови мало марљивији, виспренији студенти, одговарали би шаљивим `никоје`, па се, наш комшија, некако више нервирао око тога, него око спремања испита и окидања, падања на истима. Е тај, Никоје, ипак нађе начина да кроз време надолазећих, а по беседама многих, `тешких година`, постане важно лице у животу паланачком.
Давали ови његови са класе испите редовно, а овај, горепоменути, за четири-пет година студија, једва два или три, укупно. И то све уз тежак напор. Па и није мало ако узмемо у обзир интелектуални потенцијал оваквог појединца.
Раних деведесетих беше модерно бити демократа, бити у политици, а бити против власти. Као да то тако може. Али ево, доказано, проверено, из прве руке виђено.
Бар на изглед.
А театрални карактер политичких збивања у нас и конотација на крају свега, просто разоружају човека, угуше му сваку наду у оно, дуго ишчекивано, `боље сутра.`
И деси се чудо. Нова гарнитура преко ноћи запоседе фотеље. Демократе приграбише власт, од до тада злогласне социјалистичко-комунистичке багре, репресивне и нимало заинтересоване, готово слепе за потребе сиротиње. Бар се тако причало у табору другачијих погледа.
Наш јунак, са својим учинком, постаде општински службеник.
Учинак може бити скроман, али потенцијали у амбицији, прегазише ову нимало важну чињеницу.
Ови марљивији, упорнији, па ако ћемо реално и успешнији у школовању појединци, неки се прилагодише времену, други се пак тешко сналазише, дуго посао тражише.
И ево, деценију две, касније, модерне израбљивачнице и њима шансу пружише, на тешким марвеним позицијама радничке класе.
Небо препуно снова, превисоко постављене жеље, за људе растом омање.
А тих година, у паланци је на десетине њих имало среће, упало у одела преко реда.
Секира у мед, кажу, мада бих ја промислио добро шта је коме и колико упало... и у чему.
Па ти види, сине мој, хоћеш ли из књига или из искуства ништавних за живот учити.
Беше, како беше. Бомбардовање се брзо заврши. Најбоље знају они који у рововима ишчекиваше некакав повољан исход ове Балканске кланице. Наш главни јунак, убрзо се ожени удовицом несрећног сина обућаревог, који паде на бранику домовине, у поменутом рату за покрајину. И све протече некако мирно, без пуно говоранције, чуђења посебног.
Једном приликом стопирах ка суседном градићу. Стаде шофер неке фирмице са локала, покупи ме, па се уз причу дотакосмо и страдања поменутог јунака.
„Умро ми на рукама. Пројектили погодише баш његов ров, шрапнели га посекоше...
И сад се најежих од свега. Бога ти пољубим, не сачека ни да се охлади, да година прође.
А ево, удала се већ, као да ни нема емоције“, сада већ о удовици војниковој говори.
Бол са лица овог тридесетогодишњака беше испунила кабину возила. Мучно.
Протерани ваздух више него неопходан, тескоба успорава дисање, гуши.
„А чини ми се...“ Промрмља, па заћута у трен, подиже главу, погледа ме право у очи, па настави започето:
„И дете је носила, дете брата нашег.“
И у исто време се мешаше туга са горчином, у гласу, покретима, овог корпулентног шофера кротке нарави. Немоћ да се ишта од јуче поправи.
Сећам се свега, није двадесет година пуно. Тешко је све забораву уступити.
А бити општински службеник, остаде сан многима. Остварен или недосањан, зависно од одлучности појединца, спремности да се цена плати, ма колика била.
И премда је клонирање забрањено, ако се не варам, законом прописано, ове у поменутој згради општине наше, као да неко штанцује за потребе своје велике игре, позоришног комада комичне садржине. Спектакл за публику знану, унапред одређену, спремну да аплаузима подржи, награди ход по жици, гутача пламена маглом одевеног.
Ето, поменух бомбардовање, не написах готово ништа о томе.
А ова прича ме стеже, притиска груди. Помислих, ако поделим с неким, ублажићу бол, терет са себе скинути. Не вреди. Можда времена треба, да још мало остарим.
И те ране ће морати да зацеле. Не може до краја да притиска иста мука, бар не истом жестином.
