detalj slike: KRK Art dizajn

Pesnik ne povlađuje

Kada poezija zaživi u biću njegov pogled na svet je zauvek drugačiji. Tome svedoči pesnikinja i profesorka Ljubica Žikić kojoj je poezija melem i dar, a za njene učenike novi put kojim ih ona brižljivo vodi.

Lekovito bilje, lingvistika, imenovanje, Dž. M. Kuci, filozofija... za mnoge ovo su nasumično navedene reči, ali oni koji poznaju dela Ljubice Žikić znaju da je to esencija njenog stvaralaštva.

Za čitaoce portala Književne radionice Kordun autorka je odgonetnula višeznačnost svoje umetnosti i profesionalnog angažmana.

 

Љубица Жикић - песникиња, Крагујевац

Branka Selaković - Književna radionica Kordun - Beograd 14. januar 2021.

Bili ste profesor i u stalnom kontaktu sa mladima. Koliko su nove generacije zainteresovane za književnost, naročito za poeziju?

Profesor književnosti ceo radni vek stoji na teškom i odgovornom mestu između umetnika, umetničkog dela i učenika primaoca. Suštinsko pitanje je kako otvoriti i uvesti mladog čoveka u svet umetničkog sagledavanja života. A uvek tako da učenika zainteresujete da bude aktivan, da traga i polemiše, da oseća da je na dobitku emocionalno, u etičkom i estetskom smislu. Imala sam sreću da radim u elitnoj Prvoj kagujevačkoj gimnaziji, koju pohađaju radni i ambiciozni učenici, koji su poštovali nastavni program i propisanu lektiru. Traženo je da se za čas interpretacije delo pročita, s beleškama utisaka i pitanja u dnevniku čitanja. Gorski vijenac, Faust, Hamlet, Seobe, Koreni, Proljeća Ivana Galeba, Majstor i Margarita, Buka i bes, Braća Karamazovi, Derviš i smrt, Na Drini ćuprija...  Bilo je to naporno i za učenike i za mene! Samo tako se mladi čovek propinje do znanja i novih vidika. Profesor je tu da brani umetnost i da je predstavi na najbolji mogući način. Pamtim sjajne časove pune radovanja, zanosa, prepirki i dnevnik pun visokih ocena. Poezija je predstavljala oazu u pustinji. Postepeno, kroz književne epohe,  primerenim izborom, učenik ulazi u svet pesništva i uči da oseti u sebi vrstu doživljaja i snagu pesničke reči... Naše moderno pesništvo nalazi odjeka u mladoj duši: Dučić, Šantić, Rakić, Dis, potom Desanka, Popa, Prever, E. A. Po, Pavlović, Miljković. Svaki učenik se susreo sa svojim pesnikom, pronalazio stihove koji su pisani kao za njega, i verujem da oni i danas, izgrađujući svoj život, čitaju i još pamte naučene stihove. Ko jednom uđe u veličanstveni svet poezije, taj ne želi da ga izgubi. Zato treba podržati i odati poštovanje profesorima književnosti jer oni izgrađuju buduću čitalačku publiku, podržavaju otkrivene talente, buduće književnike, podstičući ih svojim zanosima i verom u snagu i značaj književnih dela. Ja čitam poeziju mojih nekadašnjih učenika, a moji učenici pišu prikaze o mojim knjigama. Zbog toga sam vrlo srećna.

Šta mislite o savremenoj pesničkoj sceni?

Ne vidim dovoljno jasno savremenu srpsku pesničku scenu. Pratim nekoliko časopisa i zbornika u kojima su predstavljeni savremeni pesnici. Vidljivo je da je objavljen zavidan broj pesničkih zbirki i to je dobro. Vreme će provejati i sve staviti na zasluženo mesto. Uostalom, u svakom vremenu recitovana je i čitana poezija starih pesnika: Jakšić, Šantić, Hajne, Jesenjin, Prever, Lorka. Pesnici znaju da pišu za buduće generacije! Pratim nova izdanja, kritičke osvrte. U dobrim tematskim zbornicima predstavljena je pesnička scena u malom. Na sajtovima, poput Pokazivača, Književne radionice „Kordun“i desetine drugih, objavljuju se pesme i zbirke mladih pesnika. Savremena poezija traži savremenog čitaoca. Dok je klasični čitalac uzimao  zbirku pesama u ruke i uživao u blagozvučnosti stiha i prepoznatljivim pesničkim slikama, savremeni čitalac se susreće sa hermetičkom pesmom, koja je napisana novim pesničkim alatkama i ona se ne da lagodnom čitanju. Za njeno razumevanje čitalac mora da se menja, usavršava. Nekako na istoj ravni treba da budu pisac, pesma, čitalac. Jer, ako čitalac zataji, pesma postaje mrtvo slovo na papiru. Pesnik ne povlađuje, ne podučava, ne propoveda, ali mora da oseća dokle seže umetnost. Zato mu služi talenat. Na srpskoj sceni uvek je bilo, a i sada ima, velikih pesnika. Uživam čitajući dobre stihove. Moramo da imamo uzore i da ih poštujemo.

Kojim knjigama se rado vraćate?

Da bih odgovorila na ovo pitanje moram da razdvojim profesionalno od ličnog interesovanja. Profesionalno sam se vraćala na desetine puta kapitalnim delima naše i svetske književnosti i prirodno je da su mi poznata u svoj svojoj slojevitosti.  Proživela sam život u društvu velikih pisaca i njihovih junaka! Osećam to kao životnu privilegiju. Pored  vlastitog života, još hiljadu tuđih! U mislima se često vraćam knjigama uz koje sam plakala:  Daleko je sunce, Oliver Tvist, Doživljaji Nikoletine Bursaća,  Orkanski visovi, Rani jadi, Zov divljine, Crveni šal,  Bog malih stvari, Deset hiljada ljubavnika... Ima  li jačeg pečata da je knjiga dobra od čitaočeve suze. Naravno da nema. Ta literatura je od mene stvorila humanog čoveka koji saoseća sa svetom. Danas za to kažu empatija.Vraćam se klasicima, odabranim delovima knjiga. Rat i mir sam čitala 3 puta: u vreme studiranja, u vreme pripreme za interpretaciju, u vreme poslednjih ratova u našoj zemlji. A scenu Natašinog prvog bala, ko zna koliko puta! Kada sedim u kućnoj biblioteci, imam osećaj da me iz uredno složenih knjiga dozivaju nezaboravna mesta, pa onda otvaram i ko zna po koji put čitam ono kada Hasan govori  Ahmedu o shvatanju života, kako Ivan Galeb raspravlja o lepoti, čuveni razgovor Ljevina i mužika o smislu života, opraštanje Hektora i Andromahe, Fatin monolog u noći punoj zvezda u kome Andrić pokazuje da Kantov kategorički imperativ u sebi nosi svako moralno biće, bez obzira na obrazovanje. DesankaMaksimović  je pesnikinja za ceo život. Sa njenim stihovima smo voleli, lečili tugu, praštali,  hranili zanose i radovanja. Nekoliko antologija u stalnoj postavci na noćnom ormariću... Vraćam se Šekspiru, Dostojevskom, Dositeju, Crnjanskom, Andriću, Paviću, Saramagu, Borhesu. Crpim snagu iz njihovih vidika i jačam vlastito biće koje se koleba pred izazovima života. Dž. M. Kuci je moj omiljeni savremeni pisac: Dnevnik loše godine, Sramota, Iščekujući varvare! Koja poetika, koji čovek pisac! Mislim da sam najdublji susret imala sa Bulgakovim. Na njegovim stranicama prepoznavala sam vlastite misli i osećanja. Tu sam spoznala svoja moralna načela kojih do tada nisam bila dovoljno svesna. Nakon iščitavanja Majstora i Margarite, postala sam sigurnija i jača u odbrani svojih stavova i shvatanja. Bila sam na velikom dobitku. Imam osećaj da se knjigama proverenih autora zaklanjam od sveta. I od providnih knjiga koje stoje u prvim redovima naših knjižara. Znam da nisam jedina u tome.

Део књижевног опуса Љубице Жикић

Sećate li se prvih napisanih stihova i odluke da postanete pesnikinja?

Počela sam da pišem pesme još u osnovnoj školi. Odrastala sam bez majke i ta nepresušna tuga izlivala se kroz vrlo emotivne stihove. U gimnazijskim danima proširila sam tematski krug svojih pesama. Moja profesorka me je podržavala i pripremala za javne nastupe. Ona je zaslužna što sam upisala studije književnosti i filozofije. Naivno sam verovala da ću postati pisac. Nadanja su se slomila već na prvoj godini na monotonim predavanjima iz fonetike, staroslovenskoj jezika, narodne književnosti. Ni traga od kreativnog pisanja. Na mestu profesora uživala sam u stihovima velikih pesnika. Zapisivala sam tek po koju strofu, lirski zapis, do bolnog saznanja da sam izgubila zavičaj, da je moj narod proteran sa vekovnih ognjišta, da moja kuća ispod Petrove gore pripada tuđincima. Vojna akcija hrvatske vojske, nazvana Oluja, taj veliki poraz čovečnosti, proizveo me je u pesnika. Potekli su stihovi u kojima sam govorila u ime mojih Krajišnika i u svoje ime. Oteti zavičaj pretvorio se u noćnu moru, dozivale su me uspomene, breze, Petrova gora, rodna kuća, Korana, Glina i Trepča. Pišući, sagledavala sam šire i dublje svet koji je od pamtiveka podeljen na varvare i Rimljane. Onda sam iznenada doživela gubitak muža. Nestalo je vazduha, otvorio se nepoznati ambis patnje. Pisanje me je izbavilo. Završila sam studije filozofije i taj način promišljanja me je smirivao i racionalizovao, dovodio do šireg sagledavanja pojma sreće i čovekove sudbine u svetu. Naslov moje zbirke Ljubav svetove spaja naznačava da čovek ima snage da i kob dočeka dostojanstveno i da ukorenjena ljubav u njemu spaja raspukline izgubljenog i novog zavičaja, razdeljenog zemaljskog i nebeskog.

Mene raznosi drhtaj

Kestenovog granja

Jer mi nadeždu budi

Da ispod Petrove gore

Moj dom je moj.

Teško sam se uzdizala do saznanja da sreću ne treba vezivati za pojedinačne događaje, već sagledavajući da li smo život živeli po svom izboru i po svojoj volji. Jedna moja pesma iz zbirke Odaje od mahovine nosi naslov Žeđ nad izvorom, u kojoj naznačavam sizifovu probuđenu želju za trajanjem s ove strane sveta.

Kada nadođe mnogoliko proleće

Osetim da klijam u hiljadu pupoljaka

I nikud mi se ne odlazi...

Život je vredan svakog napora. I kako vreme prolazi, shvatam da životna staza vodi prema visinama sa kojih se bolje i jasnije vidi ovo čovekovo živovanje na majčici zemlji.

Љубица Жикић окружена пријатељима на промоцији књиге песама Одаје од маховине у Ббиблиотеци Петар Кочић, Београд, септембра, 2021.

Autorka ste knjige Cvetnik ženskih imena gde ste tumačili imena izvedena iz naziva cveća, bilja i drveća. U kojem smeru se razvija srpski jezik i da li sve češće upotrebljavane tuđice remete njegov opstanak?

Cvetnik spada u retke knjige koje se bave imenoslovom i prirodom imenovanja. To je biljni imenoslov, tj. tumačenje ženskih antroponima izvedenih iz fitonoma. Knjiga je napisana u obliku rečnika, 20 azbučnih odrednica, gde sam navela i višeslojno protumačila 273 imena:lingvističko tumačenje naziva, botaničke karakteristike, mesto biljke u narodnom verovanju, bilje u narodnoj pesmi, u narodnoj muzici, u narodnim umotvorinama. Moj muž je bio biolog, radio je na fakultetu i njegovi saveti i pomoć u toku istraživanja bili su dragoceni.  Krenula sam od  pitanja: zašto Srbi, u odnosu na druge narode, imaju tako velik broj antroponima izvedenih iz fitonima. Došla sam do zaključka da se odgovor nalazi u vrednosti samog biljnog sveta i njegovom uticaju na čoveka, ali i duševnosti moga naroda. Ime mora da znači i zvuči, a ne da zvoni. Samo nazivi najlepšeg, najmirisnijeg, isceliteljskog i hranljivog bilja uzimani su za osnovu imena i preko njih su roditelji svesno svom potomstvu namenjivali sreću, zdravlje, lepotu i dugovečnost: Jasmina, Nevena, Biljana, Drenka, Koviljka, Smiljana, Jagoda, Bosiljka, Kalina, Ljiljana...Moja mlađa ćerka nam je zahvalna za blagozvučno ime Višnja. Cvetnik  je objavljen 1998. godine i odmah je privukao pažnju lingvističke i književne javnosti. Pratile su ga odlične kritike i komentari. U vreme kada nerazgovetni neologizmi, reči bez duha, pristižu sa svih strana, kada nam se radnje nazivaju rogobatnim neprimerenim nazivima, pristigla je knjiga koja nas je vraćala duhu svoga jezika i naroda. Zahvaljujući Cvetniku, novorođene devojčicesu se zvale: Dunja, Kalina, Nevena, Ljubica, Višnja. Predstavljalo je to priznanje mome višegodišnjem radu.

Pišete i za decu. Koliko je zahtevno stvoriti delo namenjeno najmlađima?

Napisala sam zbirku bajkovitih priča Priče od kojih se raste (2014). Osećala sam veliku odgovornost prilikom pisanja. Deca su nemoćna i nezaštićena od porodičnog uticaja. Pričamo im ono što mi znamo i kako znamo. Uzimamo knjige u ruke i tako želimo da dete uvedemo u miran san. Moj unuk se bunio i rekao da mu ne pričam Tri praseta, ni Crvnkapu, ni Sedam jarića, jer tamo ima strašni  vuk. Na moje pitanje o čemu bi on voleo da mu pričam, odgovorio je da mu pričam o oblacima i to onim malim oblacima. Tako sam tu, na licu mesta, iznenađena i nesigurna otpočela priču o malim oblacima koji imaju svoje vrtiće i svoje vaspitačice, koji se igraju kao sva deca sveta... tako su nastale priče o cipelama, o ogledalu, o divu, o zahvalnom Čupku. Tekst je izvanredno ilustrovan i mislim da je sve primereno osetljivoj i radoznaloj dečijoj duši. Pisala sam s mnogo ljubavi i pažnje jer sam bila baka troje mališana, i to mi je vrlo pomoglo. Knjiga je odavno rasprodata pa je i to možda znak da je dobro koncipirana.

U Udruženju pisaca Kragujevca vodite autorski program Portret pisca. Kakva su vaša iskustva u afirmisanju književnosti na taj način?

Портрет писца - гост Мирко Демић

Kragujevac je univerzitetski grad, nekadašnji industrijski gigant, veliki centar srednjoškolskog obrazovanja i taj ljudski potencijal traži raznovrsne mogućnosti susreta sa umetnošću. Odnegovana čitalačka publika posećuje književne večeri na kojima gostuju poznati pisci. Namera je programa da se sugrađani okupljaju oko knjiga, da se „ostavi sve i čita“, da se ukazuje poštovanje stvaraocima koji nam pomažu da svet sagledamo dublje i kompleksnije, da se lakše nađemo i snađemo u ovom svetu.  Pošto sam ceo radni vek tumačila i predstavljala književna dela, to sam u Udruženju od kolega dobila podsticaj za ovaj program. Prema programu Udruženja, jednom mesečno predstavljamo gostujućeg autora. Uzor su mi u tom radu književni kritičari koji su s poštovanjem govorili o književnim delima i autoru. Skoro sam čitala Ljosino iščitavanje Borhesa. Koje poštovanje i uvažavanje i autora i njegovog dela! Ni u jednoj rečenici nema  zloupotrebe biografije, a navedeni su Borhesovi stavovi sa kojima se Ljosa ne slaže. Eto, to je i moja metodologija, da omogućim da se pisac predstavi na najbolji način. To podrazumeva dosta vremena i kolektivnog rada za pripremu.

Портрет писца - гост Ненад Шапоња

Navešću neke od predstavljenih autora: Demić, povodom romana Ćutanje iz Gore, Gatalica, povodom romana Veliki rat, Ljubica Arsić, Žensko pero, Ilija Šaula, pisac i izdavač iz dijaspore, Vidak Maslovarić, pesnik i književni kritičar, Ignjatović, zavičajni pisac, Šaponja, pesnik, putopisac i izdavač. Bitan je ovakav susret pisca i publike, jer se tu procenjuje snaga umetničkih argumenata povodom iznetih stavova u delu, nivo komunikacije čitalaca i dela, a s druge strane, pisac spoznaje na koji način čitaoci primaju njegovu poetiku i to mu može biti dragoceno iskustvo. U ovo vreme nemile pandemije, uz mere opreza, uspeli smo da se okupljamo i podržimo umetnost koja ne sme ni u kojim uslovima da stane. Od nas zavisi da li ćemo verovati da književnost može da menja svet i svest. Bilo bi dobro da se svi potrudimo da ova maksima zaživi kao 12-ta Fojerbahova teza.

PODELITE OVAJ TEKST NA: