детаљ слике: КРК Арт дизајн

Песник не повлађује

Када поезија заживи у бићу његов поглед на свет је заувек другачији. Томе сведочи песникиња и професорка Љубица Жикић којој је поезија мелем и дар, а за њене ученике нови пут којим их она брижљиво води.

Лековито биље, лингвистика, именовање, Џ. М. Куци, филозофија... за многе ово су насумично наведене речи, али они који познају дела Љубице Жикић знају да је то есенција њеног стваралаштва.

За читаоце портала Књижевне радионице Кордун ауторка је одгонетнула вишезначност своје уметности и професионалног ангажмана.

 

Љубица Жикић - песникиња, Крагујевац

Бранка Селаковић - Књижевна радионица Кордун - Београд 14. јануар 2021.

Били сте професор и у сталном контакту са младима. Колико су нове генерације заинтересоване за књижевност, нарочито за поезију?

Професор књижевности цео радни век стоји на тешком и одговорном месту између уметника, уметничког дела и ученика примаоца. Суштинско питање је како отворити и увести младог човека у свет уметничког сагледавања живота. А увек тако да ученика заинтересујете да буде активан, да трага и полемише, да осећа да је на добитку емоционално, у етичком и естетском смислу. Имала сам срећу да радим у елитној Првој кагујевачкој гимназији, коју похађају радни и амбициозни ученици, који су поштовали наставни програм и прописану лектиру. Тражено је да се за час интерпретације дело прочита, с белешкама утисака и питања у дневнику читања. Горски вијенац, Фауст, Хамлет, Сеобе, Корени, Прољећа Ивана Галеба, Мајстор и Маргарита, Бука и бес, Браћа Карамазови, Дервиш и смрт, На Дрини ћуприја...  Било је то напорно и за ученике и за мене! Само тако се млади човек пропиње до знања и нових видика. Професор је ту да брани уметност и да је представи на најбољи могући начин. Памтим сјајне часове пуне радовања, заноса, препирки и дневник пун високих оцена. Поезија је представљала оазу у пустињи. Постепено, кроз књижевне епохе,  примереним избором, ученик улази у свет песништва и учи да осети у себи врсту доживљаја и снагу песничке речи... Наше модерно песништво налази одјека у младој души: Дучић, Шантић, Ракић, Дис, потом Десанка, Попа, Превер, Е. А. По, Павловић, Миљковић. Сваки ученик се сусрео са својим песником, проналазио стихове који су писани као за њега, и верујем да они и данас, изграђујући свој живот, читају и још памте научене стихове. Ко једном уђе у величанствени свет поезије, тај не жели да га изгуби. Зато треба подржати и одати поштовање професорима књижевности јер они изграђују будућу читалачку публику, подржавају откривене таленте, будуће књижевнике, подстичући их својим заносима и вером у снагу и значај књижевних дела. Ја читам поезију мојих некадашњих ученика, а моји ученици пишу приказе о мојим књигама. Због тога сам врло срећна.

Шта мислите о савременој песничкој сцени?

Не видим довољно јасно савремену српску песничку сцену. Пратим неколико часописа и зборника у којима су представљени савремени песници. Видљиво је да је објављен завидан број песничких збирки и то је добро. Време ће провејати и све ставити на заслужено место. Уосталом, у сваком времену рецитована је и читана поезија старих песника: Јакшић, Шантић, Хајне, Јесењин, Превер, Лорка. Песници знају да пишу за будуће генерације! Пратим нова издања, критичке осврте. У добрим тематским зборницима представљена је песничка сцена у малом. На сајтовима, попут Показивача, Књижевне радионице „Кордун“и десетине других, објављују се песме и збирке младих песника. Савремена поезија тражи савременог читаоца. Док је класични читалац узимао  збирку песама у руке и уживао у благозвучности стиха и препознатљивим песничким сликама, савремени читалац се сусреће са херметичком песмом, која је написана новим песничким алаткама и она се не да лагодном читању. За њено разумевање читалац мора да се мења, усавршава. Некако на истој равни треба да буду писац, песма, читалац. Јер, ако читалац затаји, песма постаје мртво слово на папиру. Песник не повлађује, не подучава, не проповеда, али мора да осећа докле сеже уметност. Зато му служи таленат. На српској сцени увек је било, а и сада има, великих песника. Уживам читајући добре стихове. Морамо да имамо узоре и да их поштујемо.

Којим књигама се радо враћате?

Да бих одговорила на ово питање морам да раздвојим професионално од личног интересовања. Професионално сам се враћала на десетине пута капиталним делима наше и светске књижевности и природно је да су ми позната у свој својој слојевитости.  Проживела сам живот у друштву великих писаца и њихових јунака! Осећам то као животну привилегију. Поред  властитог живота, још хиљаду туђих! У мислима се често враћам књигама уз које сам плакала:  Далеко је сунце, Оливер Твист, Доживљаји Николетине Бурсаћа,  Оркански висови, Рани јади, Зов дивљине, Црвени шал,  Бог малих ствари, Десет хиљада љубавника... Има  ли јачег печата да је књига добра од читаочеве сузе. Наравно да нема. Та литература је од мене створила хуманог човека који саосећа са светом. Данас за то кажу емпатија.Враћам се класицима, одабраним деловима књига. Рат и мир сам читала 3 пута: у време студирања, у време припреме за интерпретацију, у време последњих ратова у нашој земљи. А сцену Наташиног првог бала, ко зна колико пута! Када седим у кућној библиотеци, имам осећај да ме из уредно сложених књига дозивају незаборавна места, па онда отварам и ко зна по који пут читам оно када Хасан говори  Ахмеду о схватању живота, како Иван Галеб расправља о лепоти, чувени разговор Љевина и мужика о смислу живота, опраштање Хектора и Андромахе, Фатин монолог у ноћи пуној звезда у коме Андрић показује да Кантов категорички императив у себи носи свако морално биће, без обзира на образовање. ДесанкаМаксимовић  је песникиња за цео живот. Са њеним стиховима смо волели, лечили тугу, праштали,  хранили заносе и радовања. Неколико антологија у сталној поставци на ноћном ормарићу... Враћам се Шекспиру, Достојевском, Доситеју, Црњанском, Андрићу, Павићу, Сарамагу, Борхесу. Црпим снагу из њихових видика и јачам властито биће које се колеба пред изазовима живота. Џ. М. Куци је мој омиљени савремени писац: Дневник лоше године, Срамота, Ишчекујући варваре! Која поетика, који човек писац! Мислим да сам најдубљи сусрет имала са Булгаковим. На његовим страницама препознавала сам властите мисли и осећања. Ту сам спознала своја морална начела којих до тада нисам била довољно свесна. Након ишчитавања Мајстора и Маргарите, постала сам сигурнија и јача у одбрани својих ставова и схватања. Била сам на великом добитку. Имам осећај да се књигама проверених аутора заклањам од света. И од провидних књига које стоје у првим редовима наших књижара. Знам да нисам једина у томе.

Део књижевног опуса Љубице Жикић

Сећате ли се првих написаних стихова и одлуке да постанете песникиња?

Почела сам да пишем песме још у основној школи. Одрастала сам без мајке и та непресушна туга изливала се кроз врло емотивне стихове. У гимназијским данима проширила сам тематски круг својих песама. Моја професорка ме је подржавала и припремала за јавне наступе. Она је заслужна што сам уписала студије књижевности и филозофије. Наивно сам веровала да ћу постати писац. Надања су се сломила већ на првој години на монотоним предавањима из фонетике, старословенској језика, народне књижевности. Ни трага од креативног писања. На месту професора уживала сам у стиховима великих песника. Записивала сам тек по коју строфу, лирски запис, до болног сазнања да сам изгубила завичај, да је мој народ протеран са вековних огњишта, да моја кућа испод Петрове горе припада туђинцима. Војна акција хрватске војске, названа Олуја, тај велики пораз човечности, произвео ме је у песника. Потекли су стихови у којима сам говорила у име мојих Крајишника и у своје име. Отети завичај претворио се у ноћну мору, дозивале су ме успомене, брезе, Петрова гора, родна кућа, Корана, Глина и Трепча. Пишући, сагледавала сам шире и дубље свет који је од памтивека подељен на варваре и Римљане. Онда сам изненада доживела губитак мужа. Нестало је ваздуха, отворио се непознати амбис патње. Писање ме је избавило. Завршила сам студије филозофије и тај начин промишљања ме је смиривао и рационализовао, доводио до ширег сагледавања појма среће и човекове судбине у свету. Наслов моје збирке Љубав светове спаја назначава да човек има снаге да и коб дочека достојанствено и да укорењена љубав у њему спаја распуклине изгубљеног и новог завичаја, раздељеног земаљског и небеског.

Мене разноси дрхтај

Кестеновог грања

Јер ми надежду буди

Да испод Петрове горе

Мој дом је мој.

Тешко сам се уздизала до сазнања да срећу не треба везивати за појединачне догађаје, већ сагледавајући да ли смо живот живели по свом избору и по својој вољи. Једна моја песма из збирке Одаје од маховине носи наслов Жеђ над извором, у којој назначавам сизифову пробуђену жељу за трајањем с ове стране света.

Када надође многолико пролеће

Осетим да клијам у хиљаду пупољака

И никуд ми се не одлази...

Живот је вредан сваког напора. И како време пролази, схватам да животна стаза води према висинама са којих се боље и јасније види ово човеково живовање на мајчици земљи.

Љубица Жикић окружена пријатељима на промоцији књиге песама Одаје од маховине у Ббиблиотеци Петар Кочић, Београд, септембра, 2021.

Ауторка сте књиге Цветник женских имена где сте тумачили имена изведена из назива цвећа, биља и дрвећа. У којем смеру се развија српски језик и да ли све чешће употребљаване туђице ремете његов опстанак?

Цветник спада у ретке књиге које се баве именословом и природом именовања. То је биљни именослов, тј. тумачење женских антропонима изведених из фитонома. Књига је написана у облику речника, 20 азбучних одредница, где сам навела и вишеслојно протумачила 273 имена:лингвистичко тумачење назива, ботаничке карактеристике, место биљке у народном веровању, биље у народној песми, у народној музици, у народним умотворинама. Мој муж је био биолог, радио је на факултету и његови савети и помоћ у току истраживања били су драгоцени.  Кренула сам од  питања: зашто Срби, у односу на друге народе, имају тако велик број антропонима изведених из фитонима. Дошла сам до закључка да се одговор налази у вредности самог биљног света и његовом утицају на човека, али и душевности мога народа. Име мора да значи и звучи, а не да звони. Само називи најлепшег, најмириснијег, исцелитељског и хранљивог биља узимани су за основу имена и преко њих су родитељи свесно свом потомству намењивали срећу, здравље, лепоту и дуговечност: Јасмина, Невена, Биљана, Дренка, Ковиљка, Смиљана, Јагода, Босиљка, Калина, Љиљана...Моја млађа ћерка нам је захвална за благозвучно име Вишња. Цветник  је објављен 1998. године и одмах је привукао пажњу лингвистичке и књижевне јавности. Пратиле су га одличне критике и коментари. У време када неразговетни неологизми, речи без духа, пристижу са свих страна, када нам се радње називају рогобатним непримереним називима, пристигла је књига која нас је враћала духу свога језика и народа. Захваљујући Цветнику, новорођене девојчицесу се звале: Дуња, Калина, Невена, Љубица, Вишња. Представљало је то признање моме вишегодишњем раду.

Пишете и за децу. Колико је захтевно створити дело намењено најмлађима?

Написала сам збирку бајковитих прича Приче од којих се расте (2014). Осећала сам велику одговорност приликом писања. Деца су немоћна и незаштићена од породичног утицаја. Причамо им оно што ми знамо и како знамо. Узимамо књиге у руке и тако желимо да дете уведемо у миран сан. Мој унук се бунио и рекао да му не причам Три прасета, ни Црвнкапу, ни Седам јарића, јер тамо има страшни  вук. На моје питање о чему би он волео да му причам, одговорио је да му причам о облацима и то оним малим облацима. Тако сам ту, на лицу места, изненађена и несигурна отпочела причу о малим облацима који имају своје вртиће и своје васпитачице, који се играју као сва деца света... тако су настале приче о ципелама, о огледалу, о диву, о захвалном Чупку. Текст је изванредно илустрован и мислим да је све примерено осетљивој и радозналој дечијој души. Писала сам с много љубави и пажње јер сам била бака троје малишана, и то ми је врло помогло. Књига је одавно распродата па је и то можда знак да је добро конципирана.

У Удружењу писаца Крагујевца водите ауторски програм Портрет писца. Каква су ваша искуства у афирмисању књижевности на тај начин?

Портрет писца - гост Мирко Демић

Крагујевац је универзитетски град, некадашњи индустријски гигант, велики центар средњошколског образовања и тај људски потенцијал тражи разноврсне могућности сусрета са уметношћу. Однегована читалачка публика посећује књижевне вечери на којима гостују познати писци. Намера је програма да се суграђани окупљају око књига, да се „остави све и чита“, да се указује поштовање ствараоцима који нам помажу да свет сагледамо дубље и комплексније, да се лакше нађемо и снађемо у овом свету.  Пошто сам цео радни век тумачила и представљала књижевна дела, то сам у Удружењу од колега добила подстицај за овај програм. Према програму Удружења, једном месечно представљамо гостујућег аутора. Узор су ми у том раду књижевни критичари који су с поштовањем говорили о књижевним делима и аутору. Скоро сам читала Љосино ишчитавање Борхеса. Које поштовање и уважавање и аутора и његовог дела! Ни у једној реченици нема  злоупотребе биографије, а наведени су Борхесови ставови са којима се Љоса не слаже. Ето, то је и моја методологија, да омогућим да се писац представи на најбољи начин. То подразумева доста времена и колективног рада за припрему.

Портрет писца - гост Ненад Шапоња

Навешћу неке од представљених аутора: Демић, поводом романа Ћутање из Горе, Гаталица, поводом романа Велики рат, Љубица Арсић, Женско перо, Илија Шаула, писац и издавач из дијаспоре, Видак Масловарић, песник и књижевни критичар, Игњатовић, завичајни писац, Шапоња, песник, путописац и издавач. Битан је овакав сусрет писца и публике, јер се ту процењује снага уметничких аргумената поводом изнетих ставова у делу, ниво комуникације читалаца и дела, а с друге стране, писац спознаје на који начин читаоци примају његову поетику и то му може бити драгоцено искуство. У ово време немиле пандемије, уз мере опреза, успели смо да се окупљамо и подржимо уметност која не сме ни у којим условима да стане. Од нас зависи да ли ћемо веровати да књижевност може да мења свет и свест. Било би добро да се сви потрудимо да ова максима заживи као 12-та Фојербахова теза.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: