detalj slike: Vrt s pogledom IVESER instituta u Veneciji - KRK Art dizajn

ANA DANDOLO

San pretočen u zbilju

Prethodna noć protekla je bez snova. Ležala sam kraj otvorenog prozora i razmišljala o Dandolinom neobičnom prikazanju. Iz parka su dopirali tajanstveni šumovi i nesvakidašnja hladnoća odenuta u mirise majskih cvetova. Telom mi prostruji talas jeze. Setih se da na ulazu u pansion stoji obaveštenje da su noćne šetnje parkom zabranjene jer uprava Centro Vittore Brancane može da garantuje bezbednost gostima. Istraživači su se uglavnom držali upozorenja. U sećanje mi dođe davni prizor. Stigla sam u Veneciju s prvim danima jednog marta koji je puno obećavao. Stela i ja smo odsele u udobnom pansionu Domus Ciliotau Calle delle muneghenedaleko od Crkve Svetog Stefana. Uličica koja nas je ugostila dobila je ime po nekakvim monahinjama. Mi smo, međutim, uglavnom bile raspoložene za nestašluke iako su karnevalski dani uveliko minuli, a Quaresima i Časni post nizali svoje sedmice. U sumrak jednog neočekivano toplog dana hodale smo pustom uličicom. Iza leđa smo začule korake – sigurne, odmerene, ne odviše žurne. Pored nas je prošao čovek čvrste građe, srednje visine, širokih ramena, duge tamne kose, zaogrnut nečim što je neodoljivo podsećalo na plašt, u čizmama oficira neke zaboravljene vojske. Delovalo nam je da nas nije primetio. Ubrzao je hod i nestao u magli, iza ugla ulice koja je vodila prema manjem kanalu. „Ili je neki ludi umetnik ili je duh!”, reče Stela. Te noći na ostrvu Svetog Đorđa, petnaest godina kasnije, bila sam u iskušenju da poverujem da čovek, čije lice nismo videle, odista beše duh. Umirena saznanjem, zaspah snom bez snova. Sledećeg popodneva otišla sam na Đudeku. Ušetala sam u dvorište instituta IVESER[1]odakle sam spokojno moga da posmatram moje bajkovito ostrvo i Lido. Znala sam da ću je sresti. Pojavila se na stazi, odevena u haljinu jesenjih boja koje su mirisale na početak leta jednog neobičnog života. Prepoznala sam je lako. Na glavi je ponosno nosila kraljevski venac koji je još više isticao lepotu njenog lica uokvirenog nesputanim uvojcima crne kose. Uzela me je za ruku. Sele smo na stepenice koje su vodile prema glavnom ulazu u velelepno zdanje. U našoj blizini nije bilo nikoga. Karneri moje šarene suknje doticali su krajeve njene svilene haljine. Srce mi je ispunila tiha radost: „Jedne nedelje poveli su me na službu u Crkvu Svetog Luke. Društvo su mi tih meseci uglavnom pravile prerano obudovele rođake koje su došle u naš dom da mi zamene majku i tetku. Osećala sam nemir u njihovom prisustvu iako su se trudile da mi ugode. Znale su da će me uskoro poslati na dalek put s koga nema povratka. Epifanija je tek prošla, s Dolomita su se spuštali hladni vetrovi i donosili snežne pahuljice i led na oknima. Tog nedeljnog popodneva stričevi Vital i Marin došli su u moje odaje. Njihova poseta vratila mi je u sećanje dan kada sam poslednji put videla oca u zlokoboj odori pomorskog zapovednika. Poput njega, i oni su delovali kao da se snebivaju u svojoj odlučnosti. Obavestili su me da ću za dva meseca krenuti na put preko mora, u zemlju koju su zvali Rascia. Rekoše mi još da ću biti kraljica i da su za mene odabrali dobrog supruga. Znala sam da govore istinu. Sećam se da su naredni dani proticali u užurbanim pripremama. Kovčezi su se punili haljinama i draguljima, pokućstvom i prekrivačima. Ponela sam i nešto knjiga da me sećaju na dom koji nisam mogla nazvati roditeljskim. Tih dana sam mnogo mislila na Ranijera. Dok su na službi izgovarali Pater noster, ja sam u sebi ponavljala Oče, oče moj, zašto si me tako rano napustio. Ne sećam se dana u kome sam isplovila iz Venecije. Znam samo da je iznenada otoplilo i da su se u našem vrtu pojavili prvi cvetovi, a ptičice glasnije zapevale. Ne pamtim ni pristanište u kome sam se iskrcala. Kasnije su mi rekli da je to bilo u slavnom Kotoru. Ne sećam se ni nesigurnih puteva koji su vodili kroz tu planinsku zemlju. Osećala sam samo da se uspinjem ka nekom vrhu s koga se more ne vidi. Šume su postajale gušće. U mene se uvlačila hladnoća. Dočekao me je u nekom mestu kome se imena ne mogu setiti. Stefano! Da je živ, moj Ranijer bi možda tako izgledao. Moj suprug koji me je neodoljivo podsećao na oca! Zavolela sam ga bezglasno. Sledeće čega se sećam jeste septembarski dan u kome su papski izaslanici na naše glave spustili krune u Crkvi Svetih apostola Petra i Pavla u Rasu, stolnom mestu od davnina. Znala sam da je time njegov davnašnji san ispunjen. Naslutila sam da ga je prvi put usnio one godine u kojoj sam ja začeta u majčinoj utrobi. Za njega sam bila kraljica dostojna tog položaja i nevesta prema kojoj se ophodio s blagošću. Treća supruga i prva kraljica kraljevstva njegovog srca!” U njenim očima prepoznala sam ljubav prožetu dubokom zahvalnošću i plemenitim ponosom. Ustale smo sa stepeništa i zaputile se ka ogradi. Dugo smo stajale zagledane u daljinu i mislile svaka o svom usudu, očinjem i supružanskom.  

---

[1] Istituto Veneziano per la Storia della Resistenza e della Società Contemporanea

Институт отпора и савременог друштва у Венецији - IVESER

PODELITE OVAJ TEKST NA: