детаљ слике: Врт с погледом IVESER института у Венецији - КРК Арт дизајн

АНА ДАНДОЛО

Сан преточен у збиљу

Претходна ноћ протекла је без снова. Лежала сам крај отвореног прозора и размишљала о Дандолином необичном приказању. Из парка су допирали тајанствени шумови и несвакидашња хладноћа оденута у мирисе мајских цветова. Телом ми проструји талас језе. Сетих се да на улазу у пансион стоји обавештење да су ноћне шетње парком забрањене јер управа Centro Vittore Brancaне може да гарантује безбедност гостима. Истраживачи су се углавном држали упозорења. У сећање ми дође давни призор. Стигла сам у Венецију с првим данима једног марта који је пуно обећавао. Стела и ја смо одселе у удобном пансиону Domus Ciliotaу Calle delle munegheнедалеко од Цркве Светог Стефана. Уличица која нас је угостила добила је име по некаквим монахињама. Ми смо, међутим, углавном биле расположене за несташлуке иако су карневалски дани увелико минули, а Quaresima и Часни пост низали своје седмице. У сумрак једног неочекивано топлог дана ходале смо пустом уличицом. Иза леђа смо зачуле кораке – сигурне, одмерене, не одвише журне. Поред нас је прошао човек чврсте грађе, средње висине, широких рамена, дуге тамне косе, заогрнут нечим што је неодољиво подсећало на плашт, у чизмама официра неке заборављене војске. Деловало нам је да нас није приметио. Убрзао је ход и нестао у магли, иза угла улице која је водила према мањем каналу. „Или је неки луди уметник или је дух!”, рече Стела. Те ноћи на острву Светог Ђорђа, петнаест година касније, била сам у искушењу да поверујем да човек, чије лице нисмо виделе, одиста беше дух. Умирена сазнањем, заспах сном без снова. Следећег поподнева отишла сам на Ђудеку. Ушетала сам у двориште института IVESER[1]одакле сам спокојно мога да посматрам моје бајковито острво и Лидо. Знала сам да ћу је срести. Појавила се на стази, одевена у хаљину јесењих боја које су мирисале на почетак лета једног необичног живота. Препознала сам је лако. На глави је поносно носила краљевски венац који је још више истицао лепоту њеног лица уоквиреног неспутаним увојцима црне косе. Узела ме је за руку. Селе смо на степенице које су водиле према главном улазу у велелепно здање. У нашој близини није било никога. Карнери моје шарене сукње дотицали су крајеве њене свилене хаљине. Срце ми је испунила тиха радост: „Једне недеље повели су ме на службу у Цркву Светог Луке. Друштво су ми тих месеци углавном правиле прерано обудовеле рођаке које су дошле у наш дом да ми замене мајку и тетку. Осећала сам немир у њиховом присуству иако су се трудиле да ми угоде. Знале су да ће ме ускоро послати на далек пут с кога нема повратка. Епифанија је тек прошла, с Доломита су се спуштали хладни ветрови и доносили снежне пахуљице и лед на окнима. Тог недељног поподнева стричеви Витал и Марин дошли су у моје одаје. Њихова посета вратила ми је у сећање дан када сам последњи пут видела оца у злокобој одори поморског заповедника. Попут њега, и они су деловали као да се снебивају у својој одлучности. Обавестили су ме да ћу за два месеца кренути на пут преко мора, у земљу коју су звали Rascia. Рекоше ми још да ћу бити краљица и да су за мене одабрали доброг супруга. Знала сам да говоре истину. Сећам се да су наредни дани протицали у ужурбаним припремама. Ковчези су се пунили хаљинама и драгуљима, покућством и прекривачима. Понела сам и нешто књига да ме сећају на дом који нисам могла назвати родитељским. Тих дана сам много мислила на Ранијера. Док су на служби изговарали Pater noster, ја сам у себи понављала Оче, оче мој, зашто си ме тако рано напустио. Не сећам се дана у коме сам испловила из Венеције. Знам само да је изненада отоплило и да су се у нашем врту појавили први цветови, а птичице гласније запевале. Не памтим ни пристаниште у коме сам се искрцала. Касније су ми рекли да је то било у славном Котору. Не сећам се ни несигурних путева који су водили кроз ту планинску земљу. Осећала сам само да се успињем ка неком врху с кога се море не види. Шуме су постајале гушће. У мене се увлачила хладноћа. Дочекао ме је у неком месту коме се имена не могу сетити. Stefano! Да је жив, мој Ранијер би можда тако изгледао. Мој супруг који ме је неодољиво подсећао на оца! Заволела сам га безгласно. Следеће чега се сећам јесте септембарски дан у коме су папски изасланици на наше главе спустили круне у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Расу, столном месту од давнина. Знала сам да је тиме његов давнашњи сан испуњен. Наслутила сам да га је први пут уснио оне године у којој сам ја зачета у мајчиној утроби. За њега сам била краљица достојна тог положаја и невеста према којој се опходио с благошћу. Трећа супруга и прва краљица краљевства његовог срца!” У њеним очима препознала сам љубав прожету дубоком захвалношћу и племенитим поносом. Устале смо са степеништа и запутиле се ка огради. Дуго смо стајале загледане у даљину и мислиле свака о свом усуду, очињем и супружанском.  

---

[1] Istituto Veneziano per la Storia della Resistenza e della Società Contemporanea

Институт отпора и савременог друштва у Венецији - IVESER

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: