detalj slike: KRK Art dizajn

MOSKVA

„Ono što je prošlo više ne postoji, ono što će biti još nije došlo. Pa šta onda postoji? Samo ona tačka u kojoj se sastaju prošlo i buduće. Eto, u toj tački je sav naš život.” (Lav Nikolajevič Tolstoj)

Često sam putovala tragajući za “umetnošću koja će spasiti svet”, zarad proživljavanja potisnutih i nepotisnutih mladalačkih snova i često su moja putovanja bila beg. Biseksualne ruke antike, okamenjeni kipovi i milioni umetničkih dela trepereli su pred mojim očima, oživljavali iznova u svakom novom gradu u koji sam doputovala. Svaki hotelski jastuk budio je mit o umetnicima koje sam volela i čija dela sam želela spoznati tu, uz njihova ognjišta. U traganju za putokazima obilazila sam Palestinu, nadahnjivala se Kijevsko-pečerskom lavrom, otkrivala Indiju i njen ružičasti grad Džajpur, težila umetnosti koračajući Versajskom palatom, parkom Guelj, lutala hodnicima Luvra, Prada, Emitraža... Svaki grad imao je neku svoju čaroliju, neku drhtavu magiju koja me je obuzimala kad god bih koraknula na njegovo tlo. I uspevala sam nekako, da zadržim dašak tog čarobnog praha na svojim rukama, u mislima, da ga pretočim u reči, žureći da ne ispare. Jer “magija, zna se, kad jednom krene više je ništa ne može zaustaviti”.

Doputovah početkom jednog ne tako davnog januara u Moskvu. Odsela sam na starom Arbatu, pešačkoj ulici izgrađenoj u 14. veku. Bila je noć. Grad je bio u zagrljaju leda, mraza i magle. Stan u koji sam bila smeštena bio je star više stotina godina, pripadao je nekom piscu, čijeg se imena ne sećam ali se sećam knjiga. Velelepna kućna biblioteka Dostojevskog, Tolstoja, Gogolja, Puškina i drugih pisaca. Knjige poređane poput vojnika koji čuvaju važnost svakog minulog i dolazećeg trena. Velika prozorska okna, opervažena skladnim drvenim ramovima, gledaju na grad. Jata krupnih pahulja golicalo je nebesa.

Moskva je središte Rusije, a od nje – nema se više kuda. Šta god da se sretne i gdegod da se ode, veće lepote čovek neće da vidi, ili i ako vidi, neće umeti da je – doživi i shvati. Beskrajna je Rusija, nežna u svojoj nevinosti, mistična u legendama koje je prate, surova i prefinjena u isti mah, kap meda i krvi u jednom bokalu.

Te prve noći, iz toplog nepoznatog stana, nisam imala velika očekivanja. Dovoljno je bilo što sam u gradu kojim su živeli, disali, stvarali Tolstoj, Dostojevski, Jesenjin, Majakovski. U kojem su strasno volele, pisale i patile i Ana Ahmatova i Marina Cvetajeva. Ali, snegovita Moskovska jutra pišu drugačiju istoriju promrzlim, zaleđenim prstima.

Stupam na Ulicu Arbat. Pahulje vezu filigranski vez po belom satenskom prekrivaču. Na dva koraka od mesta na kome sam doživela prvu, pravu ljubav prema jednom gradu je Kuća muzej u kojoj je živeo Aleksandar Puškin sa svojom ženom Natalijom Gončarevom, a preko puta je njihova skulptura kojom su predstavljeni u trenutku venčanja. Prva tri meseca bračnog života, Puškin je živeo upravo u kući na Starom Arbatu broj 53, koja danas predstavlja svojevrsan muzej s njihovim ličnim stvarima, spisima, autentičnom dekoracijom. Verujem da su zidovi sposobni da čuvaju večne istine i drevne tajne ljudi koji su nekada živeli u njima. Mladi Aleksandar i Natalija održali su svoj prvi bal u velikoj Sali, koja još uvek drhti ritmom njihovih tela dok plešu po taktovima kadrila.

Stari Arbat je glavna arterija Moskve. Nedaleko od Puškinove kuće, niz ulicu, nalazi se čuveni restoran Prag, mesto okupljanja umetnika i boema, mesto gde je Anton Čehov proslavio premijeru svog „Galeba“, a Lav Tolstoj čitao poglavlja iz svog romana „Uskrsnuće“. Čuveni ruski slikar Ilja Rjepin je tu upriličio banket kako bi proslavio restauraciju svoje slike „Ivan Grozni i njegov sin“. Ispijajući prvu jutarnju kafu na tom svetom mestu, shvatila sam da sam zaljubljena. Da sam toliko zaljubljena u ovaj grad, koliko žena može biti zaljubljena u svog muškarca. Za mene je Moskva – on. Nezavistan, gospodin, filozof, i Tolstoj i Dostojevski, sarkastičan poput Čehova, zanesen i melanholičan kao Puškin. Moj muškarac Moskva podseća i na Bulgakova, po mudrosti i narativnom daru. A stasom, najviše liči na onog večitog plavokosog dečaka, Sergeja Jesenjina. Svaki ćošak, svaki park, ulica, zgrada... u ovom gradu i danas me hrane radošću i čarobnim uzbuđenjem prvog sastanka.

Moj Moskva i ja. Strasno me je grlio po zlatom oslikanim metroima, veličanstvenim i velelelpnim poput muškarčevog daška na nadlanici dame nakon što joj ostavi otisak usana i nakon što joj struk zauvek uveže uspomenom na prvi menuet. Svojim reflektujućim mermernim zidovima, visokim plafonima i grandioznim lusterima, mnoge metro stanice su svojim prugama povezane sa takozvanim „veštačkim podzemnim suncem“. Od impozantnih baroknih plafona dekorisanih sa osam mozaičnih panela od kobaltno plavog i dragog kamena ili gracioznim stubovima sa hromiranim detaljima, rozim rodonitom i sivim dioritom na mramornim površinama, preko briljantnih podnih šara od belog i roza ahata... Sve treperi pred mojim očima. Dodirujem svaki mlečnobeli stub na stanici Komsomolskaja. Zajapurila me je zaljubljenost u Moskvu, vetar koji štipa za obraze i pahulje koje gasnu na plavoj šubari. Moskovski metro su snažne i najzavodljivije ruke mog dragog.

Na stanici Majakovski nailazim na prosedu ženu u šinjelu boje sedefa. Prodaje cveće. Buketi raznobojnih ruža, jasmina, irisa, ciklama šarene se preda mnom. Podseća me na Tatjanu Jakovljevič, na Tanjušu koju je Majakovski toliko voleo. Za mene je to najlepša ljubavna priča koja se nikada nije dogodila, a smisao ljubavi i jeste da se oseti, a ne nužno i da se dogodi.

Upoznali su se u Parizu. Tatjana je bila prelepa ruska emigrantkinja u koju se strastveno zaljubio, već tada poznati ruski pisac Vladimir Majakovski. Nije je dirnula ni njegova pasija, odanost, nije je fascinirala ni njegova slava. Njeno srce je ostalo netaknuto i Majakovski se vratio sam u Moskvu obećavši joj: "Uprkos svemu, jednom ću te dobiti - samu ili zajedno s Parizom.". Sav honorar od nastupa u Parizu Vladimir Majakovski je stavio u banku na račun poznate pariske cvećare pod jedinim uslovom - da jednom nedeljno isporučuju Tatjani Jakovljevoj buket najlepšeg cveća - hortenzija, ljubičica, crnih ruža, čajevki, orhideja, astera ili hrizantema. Strast i smrt u zagrljaju Tanatosa, na svojim crnim, krvavim krilima odnose Majakovskog. Prema njegovoj želji, Tatjana je bukete redovno dobijala i tokom četrdesetih godina kada je Majakovski bio pomalo zaboravljen. Tokom Drugog svetskog rata, za vreme nemačke okupacije Pariza, ona je preživela samo zato što je na pariskim trgovima prodavala te raskošne bukete.

Isporučioci su joj starili pred očima, smenjivali su ih novi, i jedni i drugi su već znali da su deo legende - male, ali bitne. I već kao parolu, koja im daje propusnicu za večnost, govorili su osmehujući se: „Od Majakovskog“.

Iako bitna i značajna figura ruske umetničke scene, pisac, slikar i glumac Majakovski, nije se snalazio u vremenu koje mu je dodeljeno. Izvršio je samoubistvo 14. aprila 1930. godine. Imao je 36 godina. Za života je osuđivao čin samoubistva, u prvi plan ističući samo(ubistvo) Sergeja Jesenjina. Sam čin samoubistva ostao je tajna, ali se zna da je u oproštajnom pismu napisao: „Ovo nije način (drugima ga ne preporučujem), ali ja nemam izlaza“.

Iza sebe čujem muški glas koji recituje:

“Gledajte – zvezde su opet obezglavili

i nebo okrvavili od pokolja!

Ehej!

Nebo!

Skini kapu!

ja dolazim!

Gluho.

Vasiona spava,

položivši šapu

s krpeljima zvezda pod ogromno uho.”

Na izlazu iz stanice je veliki spomenik Vladimiru Majakovskom, tom trinaestom apostolu. Za ono malo rubalja zatečenih u džepu, kupujem buket cveća.

U Moskvi arhitektura piše istoriju, a muzeji oslikavaju kulturu. A, muzeji su bezmalo na svakom ćošku. Rusija je zemlja koja neguje delo i lik svojih umetnika. Na žalost, mnogi su ostvarili svoju slavu tek posle smrti jer su kao nepodobni staljinističkoj vlasti i režimu bili proterani i nepriznati.

Bio jednom jedan dečak. Živeo je u najnepravednijoj zemlji na svetu, zapisaće Josif Aleksandrovič Brodski. Od strane komunističkog režima biva osuđen za „društveni parazitizam“ i prognan na petogodišnju kaznu. Po povratku,

Brodski emigrira u Ameriku, zbog čega mu ruski režim brani da viđa svoju porodicu što će na setno i tanano pesničko srce ostaviti velike posledice. Godine 1987, Josif Brodski dobija Nobelovu nagradu za književnost. Daleko od rodne grude, razdvojen od porodice, u zemlji kojoj ne pripada - ta nagrada gubi smisao.

Nakon njegove smrti, u Rusiji iz koje je bio prognan, novinari objavljuje naslov „Zašlo je sunce Rusije“. Ako je Brodski sunce, Cvetajeva je zvezda. Za života je patila, volela i pisala, strasno i lirski. Vodeća pesnikinja ovog veka, upravo po mišljenju Brodskog, govorila je da je svaki pesnik u suštini emigrant, čak i u Rusiji. Emigrant Carstva Nebeskog i zemaljskog raja prirode. Na pesniku je, kao i na svim ljudima umetnosti – ali na pesniku najviše – poseban pečat bezdomlja, po kome pesnik može da se prepozna čak i u sopstvenoj kući. Emigrant iz Besmrtnosti u vreme, nepovratnik u svoje nebo.

Kao ni poezija Marine Cvetajeve, ni njen život nije bio lak mada potiče iz aristokratske porodice. Otac joj je osnivač Muzeja lepih umetnosti u Moskvi, a majka pijanistkinja koja rano umire od tuberkuloze, što za Marinu i njenu sestru Anastasiju predstavlja prvu rak ranu. Kao mlada čitala je Getea, Hajnea i Rilkea, dok je istovremeno bila privržena i poeziji Edmona Rostana, a svojim herojima smatrala je Napoleona i glumicu Saru Bernar. Udala se za Sergeja Efrona, lepog mladića jevrejskog porekla, ali njena strast prema životu i umetnosti nekako će ih vazda razdvajati. Par dobija prvu ćerku Arijadnu, divnu plavokosu devojčicu veoma vezanu za oca. Ali dolazi nesrećna 1917. godina, godina koja će urezati večitu bol i patnju u krhko telo Marine Cvetajeve. Muž joj je uhapšen, a ona sama sa dve ćerke u prestonici Rusije. Hrane se smrznutim krompirom. Bez prijatelja i novca, Marina radi nekoliko poslova. Ipak, ne uspeva da prehrani decu, pa teška srca mlađu ćerku Irinu daje u prihvatilište. Bez majčinog zagrljaja i zaštite, majušna plavooka devojčica umire samo godinu dana kasnije. Od gladi. Marina leči stariju Arijadnu od malarijje, piše pesme i duboko pati. Dani svetlosti i blagonaklonosti Boga prema umetniku dolaze u obliku pisma da joj je muž ipak živ.

Ubrzo po njegovom izlasku iz zatvora, putuju Evropom kao porodica, bogatiji za još jednog člana, sina Georgija. Živeće u Berlinu, u Pragu, u Parizu. Kada su se ratovi i revolucije prividno primirile, vraćaju se u Moskvu i tu, hladnim i oštrim vrhom sudbinskom mača, ona ponovo biva presečena. Tamošnja vlast joj ubija muža, a njenu petnaestogodišnju ćerku šalju na težak prinudni rad. Tamo će je nešto kasnije streljati.

Vajar je zavisan od gline. Umetnik od boja. Muzičar od instrumenta. A pesnik ima samo srce. Njeno je prestalo da kuca 31. avgusta 1941. U 48. godini života, izvršila je samoubistvo. Obesila se konopcem kojim je Boris Pasternak vezao kofer pre puta u izgnanstvo rekavši tom prilikom da je uže toliko jako da bi se čovek, kada bi hteo, mogao njime obesiti. Veliki pisac tu šalu nikada sebi neće oprostiti. Sinu je ostavila poruku: - Oprosti mi, ali nastaviti bi bilo gore. Smrtno sam bolesna, ovo više nisam ja.

Nakon smrti svoje majke, Georgije upisuje književnost na Moskovskom fakultetu. Na svoj devetnaesti rođendan dobija poziv za vojsku. Ubrzo će poginuti.

„Dva tvoja krila u etru traže lek,

tebi je svet – kolevka,

a grob – svet...”

... čujem nežni šapat Cvetajeve dok mi teškom tugom pahulje natapaju vuneni kaput.

Od onih sam koji veruju da kiše padaju, jer nebesa plaču. U njeno ime i u ime svih nesrećnih, prognanih i zalutalih svraćam u prvi restoran. Naručujem votku, što bi Rusi rekli – vodicu. Ispijajući, čujem muziku. Bulat Okudžava, jedan od mojih omiljenih ruskih pesnika, odmah posle Vladimira Visockog i njegovog glasa, od koga me pri svakom slušanju obuzme ustreptalost. Okudžavine pesme su mešavina ruskog tradicionalnog folklora i francuske šansone. - Okudžavina poezija ima šarm uličnog protesta, ima dekadensu francuske šansone, poseduje dah urbanog života, združenih u jednostavnu poruku bratstva. Ali, umesto ka pomirenosti boemskog očajanja, ona je evoluirala ka životvornosti borbene satire.

Te noći sam spoznala, bio je to moj drugi sastanak sa Moskvom, sa njim, u koga sam zaljubljena čini mi se i pre svog rođenja. Da li od nekoliko čašica vod(k)e ili snega koji je ispleo gusti paučinasti veo nad ovim gradom, tek Mosvka je te noći izgledala bajkovito. Ispred mene se ukazao Crveni trg u svoj svojoj veličini i lepoti. Imala sam osećaj da sam doživela nešto onostrano, da sam posetila raj, onako kako sam ga kao dete zamišljala u svom tom šarenilu i sjaju. U toj beskrajnoj čaroliji koja se odigrava pred mojim očima, jer toliko lepote je ne moguće podneti tek tako, izranja Hram Vasilija Blaženog, Crkva Pokrova Bogorodice na Rovu. Zatečenost snažnija od one koju sam osetila u Barseloni, pred Sagradom Familiom, mnogo jače i dominantnije se javlja ponovo, pri samom pogledu na ovaj uzvišeni božanski hram. Kaliodoskop čudesnih boja, optočen draguljima, neobične, do tada neviđene pravoslavne arhitekture više podseća na Nebeski Jerusalim nego na crkvu u centru Moskve. Naziv, Hram Vasilija Blaženog pojavio se zahvaljujući Svetom Vasiliju, moskovskom jurodivom. On je imao dar prozorljivosti, a ja imam neopisivu vrtoglavicu od čudesa i sreće koju osećam.

“Nemojte mi reći da mesec sija, pokažite mi odsjaj svetlosti na razbijenom staklu,” rekao bi Čehov, a cela Moskva je upravo to, razbijeno nebesko staklo po kojem se prelama odsjaj samog Gospoda. Baršunasti zvuci balalajke i treperavih zvončića ispunjavaju Trg ukrašen stotinama raznobojnih novogodišnjih štandova.

Ispred Hrama je klizalište. Nebesa su na svoja pluća nakačila na hiljade titravih zvezdanih medalja ogledajući se dole, u tom ledu. Arabeska svetlucavih ukrasa, lampiona, šljokica i čarolije. Zahvaljivala sam Bogu na ovoj blagodati i pobožno se krstila. Neko me nežno povlači za rukav kaputa i iznenada sam u epicentru klizališta, ja koja nikad nisam stala na klizaljke. Noge se kreću svojim ritmom koji ne mogu da kontrolišem. Poslednje čega se sećam, pre trapavog ali neosetnog pada je par prodornih ledeno plavih očiju. Iste takve oči videću koji dan kasnije u jednom muzeju i niko me više neće ubediti da čuda nisu moguća, a da Moskva nije bajka u kojoj čudesa stanuju. Preispitivala sam se kako je moguće biti zaljubljen u grad, koji čak i nije moj. Ne želim da ga napustim? Da li je to prokletstvo ili svetost? Nisam osoba koje veruje u prošle živote, pa ne uspevam da pojasnim svoju zanesenost Moskvom. Pomisao na rastanak me istinski i iskonski plaši. Hoće li mi se raspasti srce? Zaboga, rastajem se sa onim koga volim. Kako da se razdvojim od tebe, moj Moskvo?

„A pred kućom kriknuh: - Sve je šala!

Ako odeš, umreću naprasno.

Nasmej’o se sav zelen od žala:

Hladno ti je, idi, već je kasno”.

I opet čujem stihove besmrtne Ane Ahamtove. Koračala je ovim bulevarima, volela i stradala. Ah, Ana, šta je drugo umetnost do stradanje? Svesno biramo patnju pothranjujući inspiraciju. Ponekad, život čoveka osuđuje na neizbor i on postaje pisac. Hemingvej bi rekao: - Sasvim je jednostavno pisati, sednete za pisaću mašinu i pustite da vam srce krvari. Ana je krvarila, dugo, čitave dvadeset dve godine dok nije napisala čuvenu “Poemu bez junaka”, posvećenu svima onima koji su činili njen i kulturni život Rusije. I sveta. Prerano otišlih. Bog se u raju često uželi umetnika. Tu je napisala stihove posvećene Majakovskom, Bulgakovu, Pasternaku, Modiljaniju (sa kojim je u Parizu imala kratku ljubavnu aferu, ali kad nekog slikate kao Egipatsku kraljicu zar to nije ljubav, a ne afera), Lozinskom, Aneskom… Bivala je zabranjivana, cenzurisana, ne shvaćena tokom Staljinovg režima. Njena poema „Rekvijem“ danas spada u najlepše i najtužnije stihove. Brodski za nju kaže: - Razlog što je Ahamtova nastavila da piše leži u tome što prozodija upija smrt i što se Ahmatova osećala krivom što je preživela. Ona je jednostavno nastojala da se odupre besmislu postojanja. Osim toga, obraćanje mrtvima bio je jedini način da se govor ne pretvori u urlik.

Do Starog Arbata, mesta gde sam smeštena, ima prilično hoda. Iako je bilo prilično hladno, odlučila sam se za pešačenje. Iz jedne blažene ekstaze koju sam doživela na Crvenom trgu padam u letargiju, a potom u duboku tugu. Razmišljam o Nikolaju Vasiljeviču Gogolju. Crkva i sneg koji mi bridi pod prstima štipajući me za usne, obraze, uši... – sve me to boli i podseća na njega.

Poslednje godine života proveo je u Moskvi vodeći asketski život. Slabo je pisao, patio je od depresije i paranoidne psihoze. Jedne noći, 1852. godine, pod uticajem manije i psihoze, zapalio je dosta svojih rukopisa, među kojima i drugi deo romana „Mrtve duše”. Sam je rekao da ga je na ovaj potez naveo đavo. Nekoliko dana kasnije, 4. marta, Gogolj je preminuo. Kraj života je dočekao bez porodice, novca i doma, a bio je prinuđen i da jedno vreme živi kod prijatelja, grofa Tolstoja, na Nikitinskom bulevaru broj 7, blizu Arbatskog trga, gde je nastavio sa pisanjem drugog dela „Mrtvih duša”. Tu je sada memorijalni centar Dom Gogolja koji čuva uspomene na poslednje dane autora „Revizora”. Ovde se preselio, tu mu je bilo suđeno da umre. Pred kraj života, sve se više okretao crkvi i misticizmu. Želeo je i da se zamonaši, ali je odbijen. Par dana pre nego što je smrt, odevena u kabanicu sa mnogo krzna, pokucala na njegova vrata, prestao je da jede i razgovara sa bilo kim. Te je večeri čuo i video anđela smrti, svesno mu otvarajući prozor. Navlačeći svoj stari šinjel, odhodao je u nepovrat. Slava koju je Gogolj stekao tokom 44 godine života, ostaće večna i neprolazna.

Osvanulo je novo jutro puno kolosalne energije i želje da bar još jedan dan grlim svoj omiljeni grad. Grad umetnosti i urbanog. Grad tradicije i užurbanog. Grad koji se gradi i širi, svetsku metropolu pred kojom je nemoguće ne osetiti strahopoštovanje. Grad u kojem podjednako važno mesto zauzimaju i Kremlj i muzeji Puškina, Jesenjina ili Tolstoja sa svim njihovim eksponatima, zapisima, delima. Obilazeći ih, posvećenički sam dodirivala ramove slika, lične predmete, stolove na kojima su pisali, dnevnike koje su vodili ti književni gorostasi poput Lava Tolstoja ili Sergeja Jesenjina. Osetila sam zlatasti sjaj Jesenjinove kose. Čula sam, ne jednom, njihovo disanje. Njihov duh je prebivao u tim prostorijama, osetila sam resko treperenje u vazduhu.

Svi smo već sve doživeli, samo se ne sećamo. U Ulici Boljša Sadovaja pažnju mi privlači maštovito i ljupko dekorisana omanja pekara. Poželela sam da upravo tu predahnem od ljubavne pomame koju sam doživela tokom posete muzejima, tokom tumaranja mojim Moskvom. Pre nego što sam prošla svega dva stepenika ka pekari, opet sam se saplela. Klizaljke? Izula sam ih. Zašto se onda saplićem? Nasmejala sam se sebi. I odjednom, ponovo one ledeno plave oči koje zure u mene. Kunem se da sam se više smrzla od tog pogleda nego od - 20 stepeni koliko je tada bilo u Moskvi. Te oči, takve, s ponosom je nosio krupni, crni, odmereni mačak. Shvatih da sam u ulici Boljša Sadovaja blizu broja 10 gde sve počinje i sve se završava. Ima Mosva itekakve veze sa magijom, koliko god bila pravoslavni grad magija se ovde svakodnevno služi u šoljici uobičajenog popodnevnog čaja, u pogledu zanosnih Ruskinja, u glasu uličnih svirača. Kao i u Muzeju i Kući Mihaila Bulgakova, u stanu broj 50, na 4.spratu. Mnogo pre zvaničnog otvaranja muzeja, Bolšaja Sadovaja broj 10 je evoluirala u hodočasničko mesto za brojne autorove obožavaoce. Ljudi su ulazili u zgradu da bi videli lokaciju koja je imala ključnu ulogu u jednom od omiljenih ruskih romana. Postalo je uobičajeno da se zidovi ispisuju citatima, željama za budućnost i izjavama ljubavi u čast Majstora i njegove Margarite.

- Da ne biste zaboravili da mračne sile kontrolišu stan broj 50, odmah ispred vrata nalazi se staklena boca u koju možete staviti nekoliko novčića za Anušku. Nikada ne znate kakav će biti sledeći zaokret vaše sudbine i možda nije loše umiriti njen duh, rečeno mi je na ulasku. Na moje oduševljenje, toga je dana Muzej priređivao pravi spektakl. Obučeni u likove iz romana „Majstor i Margarita“ glumci su se šetali, govorili delove teksta i začaravali ionako začaranu atmosferu. Svi su ponašali identično, osim onog crnog uglancanog mačka za kojeg sam bila ubeđena da u svemu oko sebe vidi nešto mnogo dublje od lake zabave koja se nama posmatračima servira.

- Prati me, čitaoče. Ko ti je rekao da ne postoji prava, večna ljubav? Tom lažljivcu ću prljavi jezik odseći! Prati me, čitaoče, i samo ja ću ti pokazati takvu ljubav, - presekao me je citat koji je tako strasno izgovarao mladi glumac, ali baš onaj citat koji ću godinama nakon posete ovom Muzeju vezivati za Moskvu i moju ljubav prema njemu. Lekar Bulgakov, po opredeljenju umetnik, bio je čovek koji je strasno svirao dela Vagnera, Listovu Mađarsku rapsodiju, pevao Mefistove kuplete, bio posvećeni čitalac Gogoljevih dela i čovek koji se tri puta ženio. Ipak, ljubav sa trećom suprugom Jelenom, koja je bila inspiracija za lik Margarite, upisaće ga u istoriju svetske književnosti. Bulgakov je čovek koji nije priznavao Sovjetski savez. Svaki pisac koji je u Staljinovoj Rusiji bio protiv režima – postajao je „mrtav pisac”, uništen sa svim svojim prethodnim i sadašnjim delima. Nemogućnost pisanja za Bulgakova je isto što i sahraniti ga živog.

Jelenu Sergejevnu Šilovsku, Bulgakov upoznaje kao udatu ženu i majku dvojice sinova. Jelena će kasnije otkriti: - Bila sam žena generala Šilovskog, divnog, plemenitog čoveka. Bili smo ono što se naziva srećna porodica. Uglavnom, sve je bilo fino. Ali, kad sam upoznala Bulgakova, znala sam da je to moja sudbina. Brzo, neuobičajeno brzo, pokazalo se da je to ljubav koja će trajati celog mog života.

Iako nepriznat za života na način na koji zaslužuje, Bulgakov je danas kultna ličnost ruske istorije i umetnosti. - Rukopisi ne gore, jer dela ne umiru, - dobacuje Voland. Behemot se gromoglasno nasmeja, meškoljeći svoje crno telo na plišanoj fotelji. Želja mi je bila da pre nego napustim Moskvu odem bar u još jednu krčmu u kojoj se svira ruska romska muzika. Nisam bila sigurna da li ću tamo sresti Puškina i Zemfiru ili Lava Tolstoja, koji je napustivši nekakav bal ili sličnu mondensku zabavu, stigao u predgrađe Moskve, u staru krčmu, da sluša Cigane i da se kocka. Očekivala sam da ga vidim u društvu Bezuhova, Rostova, Bolkonskog i Kuragina i one rasne crnokose pevačice u koju je bio potajno zaljubljen. Uz votku i raspevane glasove čergara, na kocki je gubio kuće i dedovinu.

Živim kao gad, ujutro pišem pravila života, a uveče odlazim u krčme i kod Cigana, - priznavao je.

Vraćao se pokajnički kao zabludeli sin, namrgođen i oslabljen.

Kad čovek sve razume, on sve i oprašta. Ima li nekog da mene razume, - zavapio je u jednom od svojih dela Lav Tolstoj. Takvim se genijalnim umovima sve oprašta. Dela koja su ostavili kao amanet čitavoj Rusiji i svetu – besmrtna su, neprolazna i večna. Razmišljajući o Tolstoju, sećam se srednje škole i njegove „Ane Karenjine“. Jedna grupa učenika je branila, jedna osuđivala glavnu junakinju. Šta je sve žena spremna da uradi zarad ljubavi? Napustiti muža i dete i otići zarad ljubavi, nekome, tek tako. Ne! To ne može biti bogougodno! U naručju mog Moskve, osećam sram što sam kao učenica bila na strani onih koju su osuđivali Anu Karenjinu. Postiđeno priznajem Tolstoju da njegovo delo tada nisam shvatala, da se zapravo nisam ni trudila da razumem i da se zbog toga sada osećam tako poniženo. Kunem se, čula sam njegove reči: - Živi tim delom tvoje duše koji sebe smatra besmrtnim, koji se ne boji smrti. Taj deo se zove ljubav.

Ljubav je opravdanje. Ljubav je objašnjenje. I oproštaj.

Ona daje smisao besmislu, a svetlo tami. Ko smo mi? Sićuš, nagomilani opiljci prašine koja je razasuta i svetluca po zemlji. Koja nosi titraje majušnih anđela u nama. Svaki od njih se zove ljubav i na zavejanom Moskovskom trgu ih po prvi put snažno osećam. Rukama pritiskam grudi, da mi srce ne izleti, da bih u toj zanosnoj anatomiji, sačuvala uspomenu na ovaj grad. Od nekud milouho dopiru Šostakovičeve note. Snop pahulja mi zapljusnu lice. Behu to poljupci. Po obrazima, čelu, vratu... I dalje čeznem da mu se vratim. Mom Moskvi.

PODELITE OVAJ TEKST NA: