детаљ слике: КРК Арт дизајн

МОСКВА

„Оно што је прошло више не постоји, оно што ће бити још није дошло. Па шта онда постоји? Само она тачка у којој се састају прошло и будуће. Ето, у тој тачки је сав наш живот.” (Лав Николајевич Толстој)

Често сам путовала трагајући за “уметношћу која ће спасити свет”, зарад проживљавања потиснутих и непотиснутих младалачких снова и често су моја путовања била бег. Бисексуалне руке антике, окамењени кипови и милиони уметничких дела треперели су пред мојим очима, оживљавали изнова у сваком новом граду у који сам допутовала. Сваки хотелски јастук будио је мит о уметницима које сам волела и чија дела сам желела спознати ту, уз њихова огњишта. У трагању за путоказима обилазила сам Палестину, надахњивала се Кијевско-печерском лавром, откривала Индију и њен ружичасти град Џајпур, тежила уметности корачајући Версајском палатом, парком Гуељ, лутала ходницима Лувра, Прада, Емитража... Сваки град имао је неку своју чаролију, неку дрхтаву магију која ме је обузимала кад год бих коракнула на његово тло. И успевала сам некако, да задржим дашак тог чаробног праха на својим рукама, у мислима, да га преточим у речи, журећи да не испаре. Јер “магија, зна се, кад једном крене више је ништа не може зауставити”.

Допутовах почетком једног не тако давног јануара у Москву. Одсела сам на старом Арбату, пешачкој улици изграђеној у 14. веку. Била је ноћ. Град је био у загрљају леда, мраза и магле. Стан у који сам била смештена био је стар више стотина година, припадао је неком писцу, чијег се имена не сећам али се сећам књига. Велелепна кућна библиотека Достојевског, Толстоја, Гогоља, Пушкина и других писаца. Књиге поређане попут војника који чувају важност сваког минулог и долазећег трена. Велика прозорска окна, оперважена складним дрвеним рамовима, гледају на град. Јата крупних пахуља голицало је небеса.

Москва је средиште Русије, а од ње – нема се више куда. Шта год да се сретне и гдегод да се оде, веће лепоте човек неће да види, или и ако види, неће умети да је – доживи и схвати. Бескрајна је Русија, нежна у својој невиности, мистична у легендама које је прате, сурова и префињена у исти мах, кап меда и крви у једном бокалу.

Те прве ноћи, из топлог непознатог стана, нисам имала велика очекивања. Довољно је било што сам у граду којим су живели, дисали, стварали Толстој, Достојевски, Јесењин, Мајаковски. У којем су страсно волеле, писале и патиле и Ана Ахматова и Марина Цветајева. Али, снеговита Московска јутра пишу другачију историју промрзлим, залеђеним прстима.

Ступам на Улицу Арбат. Пахуље везу филигрански вез по белом сатенском прекривачу. На два корака од места на коме сам доживела прву, праву љубав према једном граду је Кућа музеј у којој је живео Александар Пушкин са својом женом Наталијом Гончаревом, а преко пута је њихова скулптура којом су представљени у тренутку венчања. Прва три месеца брачног живота, Пушкин је живео управо у кући на Старом Арбату број 53, која данас представља својеврсан музеј с њиховим личним стварима, списима, аутентичном декорацијом. Верујем да су зидови способни да чувају вечне истине и древне тајне људи који су некада живели у њима. Млади Александар и Наталија одржали су свој први бал у великој Сали, која још увек дрхти ритмом њихових тела док плешу по тактовима кадрила.

Стари Арбат је главна артерија Москве. Недалеко од Пушкинове куће, низ улицу, налази се чувени ресторан Праг, место окупљања уметника и боема, место где је Антон Чехов прославио премијеру свог „Галеба“, а Лав Толстој читао поглавља из свог романа „Ускрснуће“. Чувени руски сликар Иља Рјепин је ту уприличио банкет како би прославио рестаурацију своје слике „Иван Грозни и његов син“. Испијајући прву јутарњу кафу на том светом месту, схватила сам да сам заљубљена. Да сам толико заљубљена у овај град, колико жена може бити заљубљена у свог мушкарца. За мене је Москва – он. Независтан, господин, филозоф, и Толстој и Достојевски, саркастичан попут Чехова, занесен и меланхоличан као Пушкин. Мој мушкарац Москва подсећа и на Булгакова, по мудрости и наративном дару. А стасом, највише личи на оног вечитог плавокосог дечака, Сергеја Јесењина. Сваки ћошак, сваки парк, улица, зграда... у овом граду и данас ме хране радошћу и чаробним узбуђењем првог састанка.

Мој Москва и ја. Страсно ме је грлио по златом осликаним метроима, величанственим и велелелпним попут мушкарчевог дашка на надланици даме након што јој остави отисак усана и након што јој струк заувек увеже успоменом на први менует. Својим рефлектујућим мермерним зидовима, високим плафонима и грандиозним лустерима, многе метро станице су својим пругама повезане са такозваним „вештачким подземним сунцем“. Од импозантних барокних плафона декорисаних са осам мозаичних панела од кобалтно плавог и драгог камена или грациозним стубовима са хромираним детаљима, розим родонитом и сивим диоритом на мраморним површинама, преко бриљантних подних шара од белог и роза ахата... Све трепери пред мојим очима. Додирујем сваки млечнобели стуб на станици Комсомолскаја. Зајапурила ме је заљубљеност у Москву, ветар који штипа за образе и пахуље које гасну на плавој шубари. Московски метро су снажне и најзаводљивије руке мог драгог.

На станици Мајаковски наилазим на проседу жену у шињелу боје седефа. Продаје цвеће. Букети разнобојних ружа, јасмина, ириса, циклама шарене се преда мном. Подсећа ме на Татјану Јаковљевич, на Тањушу коју је Мајаковски толико волео. За мене је то најлепша љубавна прича која се никада није догодила, а смисао љубави и јесте да се осети, а не нужно и да се догоди.

Упознали су се у Паризу. Татјана је била прелепа руска емигранткиња у коју се страствено заљубио, већ тада познати руски писац Владимир Мајаковски. Није је дирнула ни његова пасија, оданост, није је фасцинирала ни његова слава. Њено срце је остало нетакнуто и Мајаковски се вратио сам у Москву обећавши јој: "Упркос свему, једном ћу те добити - саму или заједно с Паризом.". Сав хонорар од наступа у Паризу Владимир Мајаковски је ставио у банку на рачун познате париске цвећаре под јединим условом - да једном недељно испоручују Татјани Јаковљевој букет најлепшег цвећа - хортензија, љубичица, црних ружа, чајевки, орхидеја, астера или хризантема. Страст и смрт у загрљају Танатоса, на својим црним, крвавим крилима односе Мајаковског. Према његовој жељи, Татјана је букете редовно добијала и током четрдесетих година када је Мајаковски био помало заборављен. Током Другог светског рата, за време немачке окупације Париза, она је преживела само зато што је на париским трговима продавала те раскошне букете.

Испоручиоци су јој старили пред очима, смењивали су их нови, и једни и други су већ знали да су део легенде - мале, али битне. И већ као паролу, која им даје пропусницу за вечност, говорили су осмехујући се: „Од Мајаковског“.

Иако битна и значајна фигура руске уметничке сцене, писац, сликар и глумац Мајаковски, није се сналазио у времену које му је додељено. Извршио је самоубиство 14. априла 1930. године. Имао је 36 година. За живота је осуђивао чин самоубиства, у први план истичући само(убиство) Сергеја Јесењина. Сам чин самоубиства остао је тајна, али се зна да је у опроштајном писму написао: „Ово није начин (другима га не препоручујем), али ја немам излаза“.

Иза себе чујем мушки глас који рецитује:

“Гледајте – звезде су опет обезглавили

и небо окрвавили од покоља!

Ехеј!

Небо!

Скини капу!

ја долазим!

Глухо.

Васиона спава,

положивши шапу

с крпељима звезда под огромно ухо.”

На излазу из станице је велики споменик Владимиру Мајаковском, том тринаестом апостолу. За оно мало рубаља затечених у џепу, купујем букет цвећа.

У Москви архитектура пише историју, а музеји осликавају културу. А, музеји су безмало на сваком ћошку. Русија је земља која негује дело и лик својих уметника. На жалост, многи су остварили своју славу тек после смрти јер су као неподобни стаљинистичкој власти и режиму били протерани и непризнати.

Био једном један дечак. Живео је у најнеправеднијој земљи на свету, записаће Јосиф Александрович Бродски. Од стране комунистичког режима бива осуђен за „друштвени паразитизам“ и прогнан на петогодишњу казну. По повратку,

Бродски емигрира у Америку, због чега му руски режим брани да виђа своју породицу што ће на сетно и танано песничко срце оставити велике последице. Године 1987, Јосиф Бродски добија Нобелову награду за књижевност. Далеко од родне груде, раздвојен од породице, у земљи којој не припада - та награда губи смисао.

Након његове смрти, у Русији из које је био прогнан, новинари објављује наслов „Зашло је сунце Русије“. Ако је Бродски сунце, Цветајева је звезда. За живота је патила, волела и писала, страсно и лирски. Водећа песникиња овог века, управо по мишљењу Бродског, говорила је да је сваки песник у суштини емигрант, чак и у Русији. Емигрант Царства Небеског и земаљског раја природе. На песнику је, као и на свим људима уметности – али на песнику највише – посебан печат бездомља, по коме песник може да се препозна чак и у сопственој кући. Емигрант из Бесмртности у време, неповратник у своје небо.

Као ни поезија Марине Цветајеве, ни њен живот није био лак мада потиче из аристократске породице. Отац јој је оснивач Музеја лепих уметности у Москви, а мајка пијанисткиња која рано умире од туберкулозе, што за Марину и њену сестру Анастасију представља прву рак рану. Као млада читала је Гетеа, Хајнеа и Рилкеа, док је истовремено била привржена и поезији Едмона Ростана, а својим херојима сматрала је Наполеона и глумицу Сару Бернар. Удала се за Сергеја Ефрона, лепог младића јеврејског порекла, али њена страст према животу и уметности некако ће их вазда раздвајати. Пар добија прву ћерку Аријадну, дивну плавокосу девојчицу веома везану за оца. Али долази несрећна 1917. година, година која ће урезати вечиту бол и патњу у крхко тело Марине Цветајеве. Муж јој је ухапшен, а она сама са две ћерке у престоници Русије. Хране се смрзнутим кромпиром. Без пријатеља и новца, Марина ради неколико послова. Ипак, не успева да прехрани децу, па тешка срца млађу ћерку Ирину даје у прихватилиште. Без мајчиног загрљаја и заштите, мајушна плавоока девојчица умире само годину дана касније. Од глади. Марина лечи старију Аријадну од маларијје, пише песме и дубоко пати. Дани светлости и благонаклоности Бога према уметнику долазе у облику писма да јој је муж ипак жив.

Убрзо по његовом изласку из затвора, путују Европом као породица, богатији за још једног члана, сина Георгија. Живеће у Берлину, у Прагу, у Паризу. Када су се ратови и револуције привидно примириле, враћају се у Москву и ту, хладним и оштрим врхом судбинском мача, она поново бива пресечена. Тамошња власт јој убија мужа, а њену петнаестогодишњу ћерку шаљу на тежак принудни рад. Тамо ће је нешто касније стрељати.

Вајар је зависан од глине. Уметник од боја. Музичар од инструмента. А песник има само срце. Њено је престало да куца 31. августа 1941. У 48. години живота, извршила је самоубиство. Обесила се конопцем којим је Борис Пастернак везао кофер пре пута у изгнанство рекавши том приликом да је уже толико јако да би се човек, када би хтео, могао њиме обесити. Велики писац ту шалу никада себи неће опростити. Сину је оставила поруку: - Опрости ми, али наставити би било горе. Смртно сам болесна, ово више нисам ја.

Након смрти своје мајке, Георгије уписује књижевност на Московском факултету. На свој деветнаести рођендан добија позив за војску. Убрзо ће погинути.

„Два твоја крила у етру траже лек,

теби је свет – колевка,

а гроб – свет...”

... чујем нежни шапат Цветајеве док ми тешком тугом пахуље натапају вунени капут.

Од оних сам који верују да кише падају, јер небеса плачу. У њено име и у име свих несрећних, прогнаних и залуталих свраћам у први ресторан. Наручујем вотку, што би Руси рекли – водицу. Испијајући, чујем музику. Булат Окуџава, један од мојих омиљених руских песника, одмах после Владимира Висоцког и његовог гласа, од кога ме при сваком слушању обузме устрепталост. Окуџавине песме су мешавина руског традиционалног фолклора и француске шансоне. - Окуџавина поезија има шарм уличног протеста, има декаденсу француске шансоне, поседује дах урбаног живота, здружених у једноставну поруку братства. Али, уместо ка помирености боемског очајања, она је еволуирала ка животворности борбене сатире.

Те ноћи сам спознала, био је то мој други састанак са Москвом, са њим, у кога сам заљубљена чини ми се и пре свог рођења. Да ли од неколико чашица вод(к)е или снега који је исплео густи паучинасти вео над овим градом, тек Мосвка је те ноћи изгледала бајковито. Испред мене се указао Црвени трг у свој својој величини и лепоти. Имала сам осећај да сам доживела нешто онострано, да сам посетила рај, онако како сам га као дете замишљала у свом том шаренилу и сјају. У тој бескрајној чаролији која се одиграва пред мојим очима, јер толико лепоте је не могуће поднети тек тако, израња Храм Василија Блаженог, Црква Покрова Богородице на Рову. Затеченост снажнија од оне коју сам осетила у Барселони, пред Саградом Фамилиом, много јаче и доминантније се јавља поново, при самом погледу на овај узвишени божански храм. Калиодоскоп чудесних боја, опточен драгуљима, необичне, до тада невиђене православне архитектуре више подсећа на Небески Јерусалим него на цркву у центру Москве. Назив, Храм Василија Блаженог појавио се захваљујући Светом Василију, московском јуродивом. Он је имао дар прозорљивости, а ја имам неописиву вртоглавицу од чудеса и среће коју осећам.

“Немојте ми рећи да месец сија, покажите ми одсјај светлости на разбијеном стаклу,” рекао би Чехов, а цела Москва је управо то, разбијено небеско стакло по којем се прелама одсјај самог Господа. Баршунасти звуци балалајке и треперавих звончића испуњавају Трг украшен стотинама разнобојних новогодишњих штандова.

Испред Храма је клизалиште. Небеса су на своја плућа накачила на хиљаде титравих звезданих медаља огледајући се доле, у том леду. Арабеска светлуцавих украса, лампиона, шљокица и чаролије. Захваљивала сам Богу на овој благодати и побожно се крстила. Неко ме нежно повлачи за рукав капута и изненада сам у епицентру клизалишта, ја која никад нисам стала на клизаљке. Ноге се крећу својим ритмом који не могу да контролишем. Последње чега се сећам, пре трапавог али неосетног пада је пар продорних ледено плавих очију. Исте такве очи видећу који дан касније у једном музеју и нико ме више неће убедити да чуда нису могућа, а да Москва није бајка у којој чудеса станују. Преиспитивала сам се како је могуће бити заљубљен у град, који чак и није мој. Не желим да га напустим? Да ли је то проклетство или светост? Нисам особа које верује у прошле животе, па не успевам да појасним своју занесеност Москвом. Помисао на растанак ме истински и исконски плаши. Хоће ли ми се распасти срце? Забога, растајем се са оним кога волим. Како да се раздвојим од тебе, мој Москво?

„А пред кућом крикнух: - Све је шала!

Ако одеш, умрећу напрасно.

Насмеј’о се сав зелен од жала:

Хладно ти је, иди, већ је касно”.

И опет чујем стихове бесмртне Ане Ахамтове. Корачала је овим булеварима, волела и страдала. Ах, Ана, шта је друго уметност до страдање? Свесно бирамо патњу потхрањујући инспирацију. Понекад, живот човека осуђује на неизбор и он постаје писац. Хемингвеј би рекао: - Сасвим је једноставно писати, седнете за писаћу машину и пустите да вам срце крвари. Ана је крварила, дуго, читаве двадесет две године док није написала чувену “Поему без јунака”, посвећену свима онима који су чинили њен и културни живот Русије. И света. Прерано отишлих. Бог се у рају често ужели уметника. Ту је написала стихове посвећене Мајаковском, Булгакову, Пастернаку, Модиљанију (са којим је у Паризу имала кратку љубавну аферу, али кад неког сликате као Египатску краљицу зар то није љубав, а не афера), Лозинском, Анеском… Бивала је забрањивана, цензурисана, не схваћена током Стаљиновг режима. Њена поема „Реквијем“ данас спада у најлепше и најтужније стихове. Бродски за њу каже: - Разлог што је Ахамтова наставила да пише лежи у томе што прозодија упија смрт и што се Ахматова осећала кривом што је преживела. Она је једноставно настојала да се одупре бесмислу постојања. Осим тога, обраћање мртвима био је једини начин да се говор не претвори у урлик.

До Старог Арбата, места где сам смештена, има прилично хода. Иако је било прилично хладно, одлучила сам се за пешачење. Из једне блажене екстазе коју сам доживела на Црвеном тргу падам у летаргију, а потом у дубоку тугу. Размишљам о Николају Васиљевичу Гогољу. Црква и снег који ми бриди под прстима штипајући ме за усне, образе, уши... – све ме то боли и подсећа на њега.

Последње године живота провео је у Москви водећи аскетски живот. Слабо је писао, патио је од депресије и параноидне психозе. Једне ноћи, 1852. године, под утицајем маније и психозе, запалио је доста својих рукописа, међу којима и други део романа „Мртве душе”. Сам је рекао да га је на овај потез навео ђаво. Неколико дана касније, 4. марта, Гогољ је преминуо. Крај живота је дочекао без породице, новца и дома, а био је принуђен и да једно време живи код пријатеља, грофа Толстоја, на Никитинском булевару број 7, близу Арбатског трга, где је наставио са писањем другог дела „Мртвих душа”. Ту је сада меморијални центар Дом Гогоља који чува успомене на последње дане аутора „Ревизора”. Овде се преселио, ту му је било суђено да умре. Пред крај живота, све се више окретао цркви и мистицизму. Желео је и да се замонаши, али је одбијен. Пар дана пре него што је смрт, одевена у кабаницу са много крзна, покуцала на његова врата, престао је да једе и разговара са било ким. Те је вечери чуо и видео анђела смрти, свесно му отварајући прозор. Навлачећи свој стари шињел, одходао је у неповрат. Слава коју је Гогољ стекао током 44 године живота, остаће вечна и непролазна.

Освануло је ново јутро пуно колосалне енергије и жеље да бар још један дан грлим свој омиљени град. Град уметности и урбаног. Град традиције и ужурбаног. Град који се гради и шири, светску метрополу пред којом је немогуће не осетити страхопоштовање. Град у којем подједнако важно место заузимају и Кремљ и музеји Пушкина, Јесењина или Толстоја са свим њиховим експонатима, записима, делима. Обилазећи их, посвећенички сам додиривала рамове слика, личне предмете, столове на којима су писали, дневнике које су водили ти књижевни горостаси попут Лава Толстоја или Сергеја Јесењина. Осетила сам златасти сјај Јесењинове косе. Чула сам, не једном, њихово дисање. Њихов дух је пребивао у тим просторијама, осетила сам реско треперење у ваздуху.

Сви смо већ све доживели, само се не сећамо. У Улици Бољша Садоваја пажњу ми привлачи маштовито и љупко декорисана омања пекара. Пожелела сам да управо ту предахнем од љубавне помаме коју сам доживела током посете музејима, током тумарања мојим Москвом. Пре него што сам прошла свега два степеника ка пекари, опет сам се саплела. Клизаљке? Изула сам их. Зашто се онда саплићем? Насмејала сам се себи. И одједном, поново оне ледено плаве очи које зуре у мене. Кунем се да сам се више смрзла од тог погледа него од - 20 степени колико је тада било у Москви. Те очи, такве, с поносом је носио крупни, црни, одмерени мачак. Схватих да сам у улици Бољша Садоваја близу броја 10 где све почиње и све се завршава. Има Мосва итекакве везе са магијом, колико год била православни град магија се овде свакодневно служи у шољици уобичајеног поподневног чаја, у погледу заносних Рускиња, у гласу уличних свирача. Као и у Музеју и Кући Михаила Булгакова, у стану број 50, на 4.спрату. Много пре званичног отварања музеја, Болшаја Садоваја број 10 је еволуирала у ходочасничко место за бројне ауторове обожаваоце. Људи су улазили у зграду да би видели локацију која је имала кључну улогу у једном од омиљених руских романа. Постало је уобичајено да се зидови исписују цитатима, жељама за будућност и изјавама љубави у част Мајстора и његове Маргарите.

- Да не бисте заборавили да мрачне силе контролишу стан број 50, одмах испред врата налази се стаклена боца у коју можете ставити неколико новчића за Анушку. Никада не знате какав ће бити следећи заокрет ваше судбине и можда није лоше умирити њен дух, речено ми је на уласку. На моје одушевљење, тога је дана Музеј приређивао прави спектакл. Обучени у ликове из романа „Мајстор и Маргарита“ глумци су се шетали, говорили делове текста и зачаравали ионако зачарану атмосферу. Сви су понашали идентично, осим оног црног угланцаног мачка за којег сам била убеђена да у свему око себе види нешто много дубље од лаке забаве која се нама посматрачима сервира.

- Прати ме, читаоче. Ко ти је рекао да не постоји права, вечна љубав? Том лажљивцу ћу прљави језик одсећи! Прати ме, читаоче, и само ја ћу ти показати такву љубав, - пресекао ме је цитат који је тако страсно изговарао млади глумац, али баш онај цитат који ћу годинама након посете овом Музеју везивати за Москву и моју љубав према њему. Лекар Булгаков, по опредељењу уметник, био је човек који је страсно свирао дела Вагнера, Листову Мађарску рапсодију, певао Мефистове куплете, био посвећени читалац Гогољевих дела и човек који се три пута женио. Ипак, љубав са трећом супругом Јеленом, која је била инспирација за лик Маргарите, уписаће га у историју светске књижевности. Булгаков је човек који није признавао Совјетски савез. Сваки писац који је у Стаљиновој Русији био против режима – постајао је „мртав писац”, уништен са свим својим претходним и садашњим делима. Немогућност писања за Булгакова је исто што и сахранити га живог.

Јелену Сергејевну Шиловску, Булгаков упознаје као удату жену и мајку двојице синова. Јелена ће касније открити: - Била сам жена генерала Шиловског, дивног, племенитог човека. Били смо оно што се назива срећна породица. Углавном, све је било фино. Али, кад сам упознала Булгакова, знала сам да је то моја судбина. Брзо, неуобичајено брзо, показало се да је то љубав која ће трајати целог мог живота.

Иако непризнат за живота на начин на који заслужује, Булгаков је данас култна личност руске историје и уметности. - Рукописи не горе, јер дела не умиру, - добацује Воланд. Бехемот се громогласно насмеја, мешкољећи своје црно тело на плишаној фотељи. Жеља ми је била да пре него напустим Москву одем бар у још једну крчму у којој се свира руска ромска музика. Нисам била сигурна да ли ћу тамо срести Пушкина и Земфиру или Лава Толстоја, који је напустивши некакав бал или сличну монденску забаву, стигао у предграђе Москве, у стару крчму, да слуша Цигане и да се коцка. Очекивала сам да га видим у друштву Безухова, Ростова, Болконског и Курагина и оне расне црнокосе певачице у коју је био потајно заљубљен. Уз вотку и распеване гласове чергара, на коцки је губио куће и дедовину.

Живим као гад, ујутро пишем правила живота, а увече одлазим у крчме и код Цигана, - признавао је.

Враћао се покајнички као заблудели син, намргођен и ослабљен.

Кад човек све разуме, он све и опрашта. Има ли неког да мене разуме, - завапио је у једном од својих дела Лав Толстој. Таквим се генијалним умовима све опрашта. Дела која су оставили као аманет читавој Русији и свету – бесмртна су, непролазна и вечна. Размишљајући о Толстоју, сећам се средње школе и његове „Ане Карењине“. Једна група ученика је бранила, једна осуђивала главну јунакињу. Шта је све жена спремна да уради зарад љубави? Напустити мужа и дете и отићи зарад љубави, некоме, тек тако. Не! То не може бити богоугодно! У наручју мог Москве, осећам срам што сам као ученица била на страни оних коју су осуђивали Ану Карењину. Постиђено признајем Толстоју да његово дело тада нисам схватала, да се заправо нисам ни трудила да разумем и да се због тога сада осећам тако понижено. Кунем се, чула сам његове речи: - Живи тим делом твоје душе који себе сматра бесмртним, који се не боји смрти. Тај део се зове љубав.

Љубав је оправдање. Љубав је објашњење. И опроштај.

Она даје смисао бесмислу, а светло тами. Ко смо ми? Сићуш, нагомилани опиљци прашине која је разасута и светлуца по земљи. Која носи титраје мајушних анђела у нама. Сваки од њих се зове љубав и на завејаном Московском тргу их по први пут снажно осећам. Рукама притискам груди, да ми срце не излети, да бих у тој заносној анатомији, сачувала успомену на овај град. Од некуд милоухо допиру Шостаковичеве ноте. Сноп пахуља ми запљусну лице. Беху то пољупци. По образима, челу, врату... И даље чезнем да му се вратим. Мом Москви.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: