detalj slike: KRK Art dizajn

Roman o nestajanju u nastajanju - Tomislav Longinović

Profesor slavistike i komparativne književnosti, pisac i teoretičar Tomislav Longinović jedan je od dobitnika nagrade Rastko Petrović koju dodeljuje Matica iseljenika i Srba u regionu, kao i nagrade Jovan Skerlić. Oba priznanja je dobio za aktuelni – postapokaliptični roman Fetiš Nulo.

Nagrade su bile povod za temeljniji razgovor o akademskom radu, savremenoj književnoj sceni i vampirima o kojima je profesor Longinović pisao i niz godina predavao na Univerzitetu Viskonsin-Medison u Sjedinjenim Američkim Državama. Svoja istraživanja uobličio je u knjizi Vampirski narod.

Томислав Лонгиновић - књижевник, аутор романа са два лауреата у прошлој години

Novi rukopis na kome trenutno radim (Obrisi i dodiri: roman o nestajanju) predstavlja pokušaj da se u jeziku dočara taj svet koji lagano nestaje, a koga bi se oni koji dolaze iza nas zacelo u nekom času želeli prisetiti. 

Piše: Branka Selaković, Književna radionica Kordun, Beograd 21. 02. 2022. 

Doktorirali ste na temi ''Ideologija, identitet i granične poetike u slovenskom romanu 20. veka''. Prateći produkciju 21. veka, možete li da uočite postojanje nekog novog ideološkog toka kod savremenih pisaca u Srbiji?

Moja istraživanja u okviru ove teme su bila uglavnom vezana za dvadeseti vek u okvirima komparativne slavistike, pa su od pisaca sa našeg podneblja bila uključena samo dela Danila Kiša.  Kao što i sam naslov disertacije kaže, bavio sam se piscima koji su u svom poetskom odnosu prema sopstvenoj biografiji ili kulturnom i političkom kontekstu iz koga su izrasli gajili neki tip graničnog odnosa, u kome se i ideologija i identitet preispituju kao postojane i monolitne kategorije. Pored Kiša, tu su bili još i Bulgakov iz Rusije, Gombrovič iz Poljske i Kundera iz Češke, dakle pisci koji su uprkos svojim progresivnim političkim uverenjima bili na udaru tada dominantne ideologije komunizma. Bilo je naznaka već tada da će se posle kraha te ideologije posle 1989. javiti novi ideološki obrasci, vezani za uspon nacije kao novootkrivene ili dugo zaboravljene ili zabranjivane kategorije identiteta. Tako je bilo i u Srbiji, gde su dela Draškovića, Ćosića, Isakovića i drugih figura koje su se bavile temama nepodobnim u vreme titoizma dospela u žižu interesovanja, a bila vezana za istorijske događaje koji su bili potiskivani, kao što su na primer ustaški pokolji Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Dok je ovaj vid pisanja prevladavao tokom devedesetih godina prošlog veka, nacionalna ideologija kao takva posle toga sve više gubi uporište u književnom stvaranju, pa se mnogi okreću formalnom eksperimentu vezanom za postmoderno doba. Može se reći da je ovaj proces ”postmodernizacije” književnog života doveo do značajnog pada uticaja onoga što se smatralo ”umetničkom prozom” na javni život i prostor Srbije, dok su se afirmisali različiti vidovi žanrovske, tj. komercijalne književnosti, poput horora, romantike, detektivskog romana, ili naučne fantastike, u kojoj smo, na primer, dobili jednog od vodećih svetskih pisaca, u liku Zorana Živkovića.      

Koliko autori sa ovih prostora mogu da stvaraju nezavisno od bilo kakve ideologije/a i koliko su povezani sa tradicijom i nasleđem?

Роман Фетиш Нуло, две књижевне награде 2021.

Može se slobodno reći da je stvarati nezavisno od bilo kakve ideologije nemoguće, jer je književno delo na polju recepcije uvek uhvaćeno u mrežu različitih odnosa moći i institucija, tako da je, bez obzira na nameru pisca da ostane nedotaknut ili čak uprljan ideološkim značenjima, takav odnos unapred osuđen na propast, jer je stvaranje svake vrste značenja ideološki proces, uprkos pokušajima pisca da se izdigne u neki imaginarni, vanideološki kulturni prostor. Ono što i dalje rukovodi trenutnim stvaralaštvom jeste upravo pokušaj da se posle velikih trauma, ratova i lomova identiteta do kojih dovode ovi destruktivni procesi, sačuva još poneki tračak sećanja na ono što nas sve vezuje za svetove detinjstva i naših najbližih, da se ispišu rodoslovi imaginacije i sačuva jezik ili evociraju osećanja vezana za ono što je ostalo od rodnog kraja.  Naravno, ovo nije čisto hronološko prisećanje onoga što je ”negda bilo”, već u najsrećnijim slučajevima, očuvanje prisnosti i ljudskosti koje sve više blede u susretu sa savremenom stvarnošću koju obeležava visok stepen nedostatka vremena za druge u poteri za obezbeđivanjem gole egzistencije. Novi rukopis na kome trenutno radim (Obrisi i dodiri: roman o nestajanju) je jedan od napora u tom smeru, jer predstavlja pokušaj da se u jeziku dočara taj svet koji lagano nestaje, a koga bi se oni koji dolaze iza nas zacelo u nekom času želeli prisetiti.    

Dugo ste bili profesor u Americi. Kako tamošnji studenti percipiraju srpsku i regionalnu književnost?

Američki sistem univerzitetskog obrazovanja se zasniva na mogućnosti izbora velikog broja predmeta van  polja studija, pa sam, pored potomaka naše dijaspore, imao prilike da predajem studentima koji su studirali vrlo različite predmete, od neurobiologije, do političkih i kompjuterskih nauka. Oni su najčešće bili iznenađeni dužinom romana Selimovića, Pekića, Pavića ili Andrića, pogotovo poslednjih nekoliko godina, kada je digitalna revolucija već učinila svoje, pa se pažnja studenata drastično skratila na svega nekoliko minuta koje su bili spremni da posvete neophodnom čitanju. Inače, bio sam prinuđen da im paralelno držim predavanja iz istorije Balkana, kako bi pročitana dela mogli da smeste u odgovarajući kulturni kontekst. Zbog već poslovičnog američkog nepoznavanja prošlosti, nije im bilo lako da prate kompleksne narativne strategije naših pisaca, kao i njihov odnos prema prošlosti. I pored navedenih teškoća, imao sam sjajne studente, koji su zaista uspeli da se približe vrlo suptilnom razumevanju postjugoslovenskog književnog opusa. Neki od njih su danas veoma uvaženi profesionalci u svojim poljima, neki su postali i profesori književnosti, a mogu se pohvaliti i time da su se dvoje mladih ljudi zavoleli tokom jednog od mojih časova i pozvali me na svoju svadbu ovog proleća.

Na Univerzitetu Viskonsin ste vodili seminar o motivu vampira u književnosti i filmu. Koja dela su bila temelj vašeg predavanja i kako su studenti doživeli Balkan posle toga?

Вампирски народ - Томислава Лонгиновића, још увек без превода на српски

Ovaj predmet je bio najpopularniji koji sam ikada predavao, pa sam redovno imao tri stotine studenata koji su ga slušali. O njemu su pisali mediji širom Amerike, pa sam dobijao i mnoštvo poziva za gostovanja i predavanja na osnovu njega, uključujući i neke projekte za filmsku industriju u Holivudu. S obzirom da je sama reč vampir srpskog porekla, predavanja su počinjala analizom balkanskog folklora i zapisima Vuka Karadžića, Joakima Vujića, Veselina Čajkanovića i drugih ranih etnografskih dokumenata o narodnim verovanjima. Pored slavistike, bio sam profesor i na katedri za svetsku književnost, pa sam uključivao i mnoštvo materijala koji se bave predstavom vampira širom sveta, kao što su Bajron, Gete, Merime, Stoker, itd. Paralelno sa literaturom, gledali smo i filmove, od Murnaovog Nosferatua, pa sve do Kopolinog Drakule, i poredili verbalne i vizuelne predstave vampira tokom vekova. Tako da je ovaj predmet u stvari koristio sliku o vampiru kao svojevrsnu epistemološku paradigmu i analizirao njene promene od 18. do 21. veka, što je i bio jedan od razloga za ogromnu popularnost ovog predmeta među studentima mog univerziteta. Iz ovog rada i daljeg istraživanja je proizišla i moja nagrađivana akademska knjiga, Vampirski Narod, koja nažalost još nije doživela svoj prevod na naš jezik.   

Gde je mesto postjugoslovenske književne scene u svetu? 

To je zaista teško pitanje koje zahteva jednu obimnu naučnu studiju kako bi se u potpunosti odgovorilo na njega... Kako stvari stoje, globalno su prepoznati samo oni pisci čija dela dožive prevod, najčešće na engleski, koji trenutno predstavlja dominanti idiom globalne kulture, zahvaljujući pre svega finansijskoj moći Sjedinjenih Američkih Država. Nažalost, danas je potreban negativan politički fokus na neki od svetskih regiona kako bi izdavači uopšte pokazali zanimanje za književnost nekog perifernog govornog područja, bez obzira na kvalitet pisaca koji rade na tom jeziku. Tokom ratova devedesetih u bivšoj Jugoslaviji, došlo je do naglog zanimanja za pisce iz našeg regiona, pa je to izbacilo na površinu imena poput Dubravke Ugrešić, Davida Albaharija, Slavenke Drakulić, Aleksandra Hemona i drugih. Međutim, po okončanju nasilja i političkih kriza, taj interes je oslabio, pa su se naglo počeli prevoditi pisci iz Avganistana, Iraka i drugih kriznih žarišta na planeti. Danas je mesto postjugoslovenske književnosti i dalje na margini jer se prevodi sve manje dela, ukidaju se studije ovog našeg mnogoimenog jezika pri katedrama slavistike (kao što je to slučaj sa katedrom na univerzitetu u Viskonsinu koju sam vodio), pa se vidljivost ove književnosti, nažalost, sve više smanjuje.   

PODELITE OVAJ TEKST NA: