детаљ слике: КРК Арт дизајн

Роман о нестајању у настајању - Томислав Лонгиновић

Професор славистике и компаративне књижевности, писац и теоретичар Томислав Лонгиновић један је од добитника награде Растко Петровић коју додељује Матица исељеника и Срба у региону, као и награде Јован Скерлић. Оба признања је добио за актуелни – постапокалиптични роман Фетиш Нуло.

Награде су биле повод за темељнији разговор о академском раду, савременој књижевној сцени и вампирима о којима је професор Лонгиновић писао и низ година предавао на Универзитету Висконсин-Медисон у Сједињеним Америчким Државама. Своја истраживања уобличио је у књизи Вампирски народ.

Томислав Лонгиновић - књижевник, аутор романа са два лауреата у прошлој години

Нови рукопис на коме тренутно радим (Обриси и додири: роман о нестајању) представља покушај да се у језику дочара тај свет који лагано нестаје, а кога би се они који долазе иза нас зацело у неком часу желели присетити. 

Пише: Бранка Селаковић, Књижевна радионица Кордун, Београд 21. 02. 2022. 

Докторирали сте на теми ''Идеологија, идентитет и граничне поетике у словенском роману 20. века''. Пратећи продукцију 21. века, можете ли да уочите постојање неког новог идеолошког тока код савремених писаца у Србији?

Моја истраживања у оквиру ове теме су била углавном везана за двадесети век у оквирима компаративне славистике, па су од писаца са нашег поднебља била укључена само дела Данила Киша.  Као што и сам наслов дисертације каже, бавио сам се писцима који су у свом поетском односу према сопственој биографији или културном и политичком контексту из кога су израсли гајили неки тип граничног односа, у коме се и идеологија и идентитет преиспитују као постојане и монолитне категорије. Поред Киша, ту су били још и Булгаков из Русије, Гомбрович из Пољске и Кундера из Чешке, дакле писци који су упркос својим прогресивним политичким уверењима били на удару тада доминантне идеологије комунизма. Било је назнака већ тада да ће се после краха те идеологије после 1989. јавити нови идеолошки обрасци, везани за успон нације као новооткривене или дуго заборављене или забрањиване категорије идентитета. Тако је било и у Србији, где су дела Драшковића, Ћосића, Исаковића и других фигура које су се бавиле темама неподобним у време титоизма доспела у жижу интересовања, а била везана за историјске догађаје који су били потискивани, као што су на пример усташки покољи Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини. Док је овај вид писања превладавао током деведесетих година прошлог века, национална идеологија као таква после тога све више губи упориште у књижевном стварању, па се многи окрећу формалном експерименту везаном за постмодерно доба. Може се рећи да је овај процес ”постмодернизације” књижевног живота довео до значајног пада утицаја онога што се сматрало ”уметничком прозом” на јавни живот и простор Србије, док су се афирмисали различити видови жанровске, тј. комерцијалне књижевности, попут хорора, романтике, детективског романа, или научне фантастике, у којој смо, на пример, добили једног од водећих светских писаца, у лику Зорана Живковића.      

Колико аутори са ових простора могу да стварају независно од било какве идеологије/а и колико су повезани са традицијом и наслеђем?

Роман Фетиш Нуло, две књижевне награде 2021.

Може се слободно рећи да је стварати независно од било какве идеологије немогуће, јер је књижевно дело на пољу рецепције увек ухваћено у мрежу различитих односа моћи и институција, тако да је, без обзира на намеру писца да остане недотакнут или чак упрљан идеолошким значењима, такав однос унапред осуђен на пропаст, јер је стварање сваке врсте значења идеолошки процес, упркос покушајима писца да се издигне у неки имагинарни, ванидеолошки културни простор. Оно што и даље руководи тренутним стваралаштвом јесте управо покушај да се после великих траума, ратова и ломова идентитета до којих доводе ови деструктивни процеси, сачува још понеки трачак сећања на оно што нас све везује за светове детињства и наших најближих, да се испишу родослови имагинације и сачува језик или евоцирају осећања везана за оно што је остало од родног краја.  Наравно, ово није чисто хронолошко присећање онога што је ”негда било”, већ у најсрећнијим случајевима, очување присности и људскости које све више бледе у сусрету са савременом стварношћу коју обележава висок степен недостатка времена за друге у потери за обезбеђивањем голе егзистенције. Нови рукопис на коме тренутно радим (Обриси и додири: роман о нестајању) је један од напора у том смеру, јер представља покушај да се у језику дочара тај свет који лагано нестаје, а кога би се они који долазе иза нас зацело у неком часу желели присетити.    

Дуго сте били професор у Америци. Како тамошњи студенти перципирају српску и регионалну књижевност?

Амерички систем универзитетског образовања се заснива на могућности избора великог броја предмета ван  поља студија, па сам, поред потомака наше дијаспоре, имао прилике да предајем студентима који су студирали врло различите предмете, од неуробиологије, до политичких и компјутерских наука. Они су најчешће били изненађени дужином романа Селимовића, Пекића, Павића или Андрића, поготово последњих неколико година, када је дигитална револуција већ учинила своје, па се пажња студената драстично скратила на свега неколико минута које су били спремни да посвете неопходном читању. Иначе, био сам принуђен да им паралелно држим предавања из историје Балкана, како би прочитана дела могли да сместе у одговарајући културни контекст. Због већ пословичног америчког непознавања прошлости, није им било лако да прате комплексне наративне стратегије наших писаца, као и њихов однос према прошлости. И поред наведених тешкоћа, имао сам сјајне студенте, који су заиста успели да се приближе врло суптилном разумевању постјугословенског књижевног опуса. Неки од њих су данас веома уважени професионалци у својим пољима, неки су постали и професори књижевности, а могу се похвалити и тиме да су се двоје младих људи заволели током једног од мојих часова и позвали ме на своју свадбу овог пролећа.

На Универзитету Висконсин сте водили семинар о мотиву вампира у књижевности и филму. Која дела су била темељ вашег предавања и како су студенти доживели Балкан после тога?

Вампирски народ - Томислава Лонгиновића, још увек без превода на српски

Овај предмет је био најпопуларнији који сам икада предавао, па сам редовно имао три стотине студената који су га слушали. О њему су писали медији широм Америке, па сам добијао и мноштво позива за гостовања и предавања на основу њега, укључујући и неке пројекте за филмску индустрију у Холивуду. С обзиром да је сама реч вампир српског порекла, предавања су почињала анализом балканског фолклора и записима Вука Караџића, Јоакима Вујића, Веселина Чајкановића и других раних етнографских докумената о народним веровањима. Поред славистике, био сам професор и на катедри за светску књижевност, па сам укључивао и мноштво материјала који се баве представом вампира широм света, као што су Бајрон, Гете, Мериме, Стокер, итд. Паралелно са литературом, гледали смо и филмове, од Мурнаовог Носфератуа, па све до Кополиног Дракуле, и поредили вербалне и визуелне представе вампира током векова. Тако да је овај предмет у ствари користио слику о вампиру као својеврсну епистемолошку парадигму и анализирао њене промене од 18. до 21. века, што је и био један од разлога за огромну популарност овог предмета међу студентима мог универзитета. Из овог рада и даљег истраживања је произишла и моја награђивана академска књига, Вампирски Народ, која нажалост још није доживела свој превод на наш језик.   

Где је место постјугословенске књижевне сцене у свету? 

То је заиста тешко питање које захтева једну обимну научну студију како би се у потпуности одговорило на њега... Како ствари стоје, глобално су препознати само они писци чија дела доживе превод, најчешће на енглески, који тренутно представља доминанти идиом глобалне културе, захваљујући пре свега финансијској моћи Сједињених Америчких Држава. Нажалост, данас је потребан негативан политички фокус на неки од светских региона како би издавачи уопште показали занимање за књижевност неког периферног говорног подручја, без обзира на квалитет писаца који раде на том језику. Током ратова деведесетих у бившој Југославији, дошло је до наглог занимања за писце из нашег региона, па је то избацило на површину имена попут Дубравке Угрешић, Давида Албахарија, Славенке Дракулић, Александра Хемона и других. Међутим, по окончању насиља и политичких криза, тај интерес је ослабио, па су се нагло почели преводити писци из Авганистана, Ирака и других кризних жаришта на планети. Данас је место постјугословенске књижевности и даље на маргини јер се преводи све мање дела, укидају се студије овог нашег многоименог језика при катедрама славистике (као што је то случај са катедром на универзитету у Висконсину коју сам водио), па се видљивост ове књижевности, нажалост, све више смањује.   

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: