BOGOROĐENjE
Svaka zvezda je
zvezda Božićna ,
svaka jaslica,
ona je – Hristova,
svaki mudrac,
pastir je, darodavac,
svaka je majka
kao Majka nebeska,
svako dete
je dete Božije
i svaka je pećina,
pećina Vitlejemska.
Sve je na zemlji
lice Gospodnje.
IKONA U KROŠNjI
Mati, videh te kao dete,
olistalu, u krošnji hrasta,
ikonotvornu u krilu s nepomičnim Hristom
tad nisam znala vidim li odeždu il' lisje,
vidim li oči ili ptice, vidim li ruke il' veverice...
Vidim li Hrista ili još prezrele žirove,
vidim li brata ili prevremenu smrt.
Onda zemaljskoj majci pogledah u oči budućeg ubice
i anđeo kroz mene prokaza joj istinu
bezobličnog greha koji u snove pohodi.
Mati, Mati, ti mi malenu svest ushodi,
kao da sam apostol, a ne jagnje,
kao da sam prorok, a ne vetropir sa žitom u kosi
i dade mi krila i perje da zrno čuvam
i da zajedno rastemo.
Mati, Mati, sad klasje moje više je od mene,
žitišta široka ko nebeske poljane,
Ti kad darivaš, darivaš iz Božijih nedara,
Voćnjaka, okućnica, livada, šuma, kukuruzišta,
al' dece, dece su Ti dlanovi puni.
Mati, još sanjam isti živi san, leta i leta
kraj istih zapisa stajah i krstih se,
al' Tebe ne videh ni tvoje odežde, ni malenog Hrista,
A onda letima ne hodih putevima Selišta.
I nahodi me misao ka tamo, da
možda tu opet ugledam Getsimanski vrt
kako me živo gleda iz krošnji hrastova
i daruje mi jasno sećanje na Uspenje iz lisja u ikonu.
Kad Ti, Mati, s ikone siđe u lisje.
VETRENjAČA ZA SNOVE
Kako sam te usnila,
nesnom,
nedodirom,
na proplanku, negde,
možda u Melencima,
dok su žrvnjevi smicali
zrna među sobom,
ko doboši, kad najavljuju
važan trenutak
Želiš da si vitez,
koliko i Don Kihot,
a znaš da nisam ona,
nisam Dulsineja,
i ne mičeš ni mač
ka vetrenjačama,
već im želiš
dobar vetar
i tovare brašna;
Kako sam te snila,
otvaraš nam vrata
i u kutu nalaziš
mesto za konačište:
stol,
drvena klupa,
na njoj dupla čerga,
a pobrašnjen prozor
tajna prolazniku;
Želiš da si mlinar,
da si sav od pleve,
ne mariš što tresem
svaki trun sa sebe,
ćutiš u tren
kad su reči
još za život važne,
usnama se primakneš,
al' me iz sna bude.
SANOHODJE
Moj san se probudio
hoda k meni
okupan suncem
i prosipa mi odluke po pločniku
Moj san dečijeg lica, s par bora mrštilica
i nekoliko sedih u klasju
Kad si se usudila da se vazneseš u grudobolju
- ovo nisu vremena boemskih bolesti
umiru ljudi, ali još niko umro nije od nemira,
od onda kad su se duševne boli
imenovale psihologijom
Nije to isti ljesak, stvarnost je suštastvena
razbokorena i čulna kao Primavera
radije bih u snove, hrabrost je neizlečiva mana
a ja je nosim na reveru kao izvezeni božur
O, klasje moje, među uvojcima,
hiljade makova trnu mi pred očima
tvoja senka mi zasipa svod
i sad si sunce
koje hoda k meni
okupano snom
a ja kao Prometej prikovan za Kavkaz
koji ne želi da ga oslobodi niko
od sunčanog sna
