БОГОРОЂЕЊЕ
Свака звезда је
звезда Божићна ,
свака јаслица,
она је – Христова,
сваки мудрац,
пастир је, дародавац,
свака је мајка
као Мајка небеска,
свако дете
је дете Божије
и свака је пећина,
пећина Витлејемска.
Све је на земљи
лице Господње.
ИКОНА У КРОШЊИ
Мати, видех те као дете,
олисталу, у крошњи храста,
иконотворну у крилу с непомичним Христом
тад нисам знала видим ли одежду ил' лисје,
видим ли очи или птице, видим ли руке ил' веверице...
Видим ли Христа или још презреле жирове,
видим ли брата или превремену смрт.
Онда земаљској мајци погледах у очи будућег убице
и анђео кроз мене проказа јој истину
безобличног греха који у снове походи.
Мати, Мати, ти ми малену свест усходи,
као да сам апостол, а не јагње,
као да сам пророк, а не ветропир са житом у коси
и даде ми крила и перје да зрно чувам
и да заједно растемо.
Мати, Мати, сад класје моје више је од мене,
житишта широка ко небеске пољане,
Ти кад дариваш, дариваш из Божијих недара,
Воћњака, окућница, ливада, шума, кукурузишта,
ал' деце, деце су Ти дланови пуни.
Мати, још сањам исти живи сан, лета и лета
крај истих записа стајах и крстих се,
ал' Тебе не видех ни твоје одежде, ни маленог Христа,
А онда летима не ходих путевима Селишта.
И находи ме мисао ка тамо, да
можда ту опет угледам Гетсимански врт
како ме живо гледа из крошњи храстова
и дарује ми јасно сећање на Успење из лисја у икону.
Кад Ти, Мати, с иконе сиђе у лисје.
ВЕТРЕЊАЧА ЗА СНОВЕ
Како сам те уснила,
несном,
недодиром,
на пропланку, негде,
можда у Меленцима,
док су жрвњеви смицали
зрна међу собом,
ко добоши, кад најављују
важан тренутак
Желиш да си витез,
колико и Дон Кихот,
а знаш да нисам она,
нисам Дулсинеја,
и не мичеш ни мач
ка ветрењачама,
већ им желиш
добар ветар
и товаре брашна;
Како сам те снила,
отвараш нам врата
и у куту налазиш
место за коначиште:
стол,
дрвена клупа,
на њој дупла черга,
а побрашњен прозор
тајна пролазнику;
Желиш да си млинар,
да си сав од плеве,
не мариш што тресем
сваки трун са себе,
ћутиш у трен
кад су речи
још за живот важне,
уснама се примакнеш,
ал' ме из сна буде.
САНОХОДЈЕ
Мој сан се пробудио
хода к мени
окупан сунцем
и просипа ми одлуке по плочнику
Мој сан дечијег лица, с пар бора мрштилица
и неколико седих у класју
Кад си се усудила да се вазнесеш у грудобољу
- ово нису времена боемских болести
умиру људи, али још нико умро није од немира,
од онда кад су се душевне боли
именовале психологијом
Није то исти љесак, стварност је суштаствена
разбокорена и чулна као Примавера
радије бих у снове, храброст је неизлечива мана
а ја је носим на реверу као извезени божур
О, класје моје, међу увојцима,
хиљаде макова трну ми пред очима
твоја сенка ми засипа свод
и сад си сунце
које хода к мени
окупано сном
а ја као Прометеј прикован за Кавказ
који не жели да га ослободи нико
од сунчаног сна
