LICEMERJE ISKRENOSTI
Skloni smo reći mnogo ni o čemu.
Disati plitko.
Nedovoljno lukavi
da bismo se održali na površini,
dovoljno uplašeni da dosegnemo vrh.
Jer odande se sve vidi...
Čak i dno oblaka.
Između krajnosti pokušavamo
izatkati nit
po kojoj ćemo hodati.
Balansirati,
kao u cirkusu.
Samo dok traje tačka.
Do aplauza
Ili do pada.
KAMENI
Na obali nepotrebnosti
Osoljen kamen
Užaren od sunca
I sopstvenog nemira.
Mi kameni.
Smirenjem bi nas sunce samo grejalo
Bez rizika od opetkotina.
I u podne bi se sve čežnje ostvarile
Svaka želja ispunila
Svaka ćelija regenerisala do celomudrenosti.
A to podne bi trebalo da se desi
Dok smo još uvek u koraku sa zemljom.
JEDNA NOĆ U GRADU KOJEG SU ČUVALI PSI
Na raskrsnici
blato i polomljen putokaz
magla koja pokušava da iskopa oči
noć koja halapljivo pije krv
u daljini lavež pasa
kojeg prekidaju pucnjevi
kamenje koje je podrlo nogavice
polako se gnezdi u kolenima
počinje kiša
mirišu trešnje
još malo i moj je red
na mome potiljku više neće biti
samo rođeni dlanovi
