ЛИЦЕМЕРЈЕ ИСКРЕНОСТИ
Склони смо рећи много ни о чему.
Дисати плитко.
Недовољно лукави
да бисмо се одржали на површини,
довољно уплашени да досегнемо врх.
Јер оданде се све види...
Чак и дно облака.
Између крајности покушавамо
изаткати нит
по којој ћемо ходати.
Балансирати,
као у циркусу.
Само док траје тачка.
До аплауза
Или до пада.
КАМЕНИ
На обали непотребности
Осољен камен
Ужарен од сунца
И сопственог немира.
Ми камени.
Смирењем би нас сунце само грејало
Без ризика од опеткотина.
И у подне би се све чежње оствариле
Свака жеља испунила
Свака ћелија регенерисала до целомудрености.
А то подне би требало да се деси
Док смо још увек у кораку са земљом.
ЈЕДНА НОЋ У ГРАДУ КОЈЕГ СУ ЧУВАЛИ ПСИ
На раскрсници
блато и поломљен путоказ
магла која покушава да ископа очи
ноћ која халапљиво пије крв
у даљини лавеж паса
којег прекидају пуцњеви
камење које је подрло ногавице
полако се гнезди у коленима
почиње киша
миришу трешње
још мало и мој је ред
на моме потиљку више неће бити
само рођени дланови
