detalj slike: KRK Art dizajn

ZORAN ŠKILjEVIĆ, pisac: Na ničijoj zemlji realnog i fiktivnog

Zoran Škiljević, romansijer i pripovedač, već od svog pojavljivanja na srpskoj književnoj sceni, od 1997. godine, zaintrigirao je pažnju kulturne javnosti kratkim pričama. Od 2014. do danas gotovo naizmenično je objavio četiri romana i tri prozne zbirke, nagovestivši povezan opus, koji bi u skorijoj budućnosti, sasvim opravdano, mogao da dobije i zajednički naziv.

Зоран Шкиљевић, писац

Razgovarala: Gordana Jež Lazić, FokusVesti, Beograd. jul 2021.

Vaša najnovija knjiga „U svom svetu“ objavljena je ove godine, u izdanju „Liberlanda“. Zašto „Liberland“? 

Profesionalizam u radu, odličan urednički tim. Pisac je na prvom, a profit na poslednjem mestu. Stoga se nije čuditi što je „Liberland“ za kratko vreme okupio toliko sjajnih autora.

Protagonisti Vaših priča, svako u „svom svetu“, surovo realnom, svojevrsni su bajronovski lirski emigranti u svoj fiktivni mikrosvet i gotovo ga citiraju: „Budućnost nam se izdaleka ruga. Niti možemo da se ugledamo na svoje uspomene. Niti da prihvatimo to što jesmo“. Da li je generacija koju opisujete izgubljena ili pobunjena? 

Pošto toj generaciji i sam pripadam, usudiću se da kažem da je poražena na svim frontovima, čast pojedincima, i posramljena sopstvenom zaslugom. Ali, kako kažu, ne vredi plakati za prolivenim mlekom. Nadam se samo da naša deca neće ponoviti greške, a bogami i grehe svojih roditelja.

Da li smo u apsurdu svoga doba postali kamijevski „stranci koji ni sebe ne prepoznaju“?
 

Bilo bi dobro da jesmo, ali bojim se da nije tako. Još je crnje. Da bismo prepoznali sebe, moramo najpre izgraditi svest o sebi, zar ne? Opet kažem: čast pojedincima. Čini se da je preovlađujuća svest u našem društvu – svest o sopstvenim potrebama. U se, na se, i poda se. Zato se juriša na tržne centre kao na bunker, a u kafiće ide kao na hodočašće.

Vaši protagonisti ponekad hodaju po tankoj liniji realnog i fiktivnog, poput Dvojnika, da li je ta linija prostor na kojem grade sopstveni mikrosvet? 

Ne mogu da zamislim svet u kojem nema mašte. Likovima koji nemaju nikakvih želja, snova, i ne maštaju ni o čemu, naprosto nema mesta u mojim pričama. Zamislite pevača koji otvara usta a iz njih ne izlazi nikakav glas, kome bi to bilo zanimljivo? Zadatak pisca je, između ostalog, i da nam dočara svet u svoj njegovoj šarolikosti.

Borhesovog Alefa smestili ste u beogradski Studenjak. Ko su Vaši prozni uzori i gde su analogije književnih arhetipova i Vaših junaka?

Uzora ima zaista mnogo. Gogolj, Erkenj, Sabato, Karver, Bolanjo, samo su neki od njih. Inače sam veliki ljubitelj japanske književnosti, majstora pripovedanja kao što su Akutagava, Soseki, Kavabata, Tanizaki…; i to iz više razloga, ali pomenuću samo jedan: čini se da ni u jednoj drugoj književnosti, kod više generacija pisaca, nećemo sresti tako srećan spoj ekonomije jezika i bogatstva slike. Kad je domaća književnost u pitanju, iskoristiću ovu priliku da pomenem Miroslava Popovića, vrsnog pripovedača koji je, sticajem okolnosti, za života objavio samo jedan roman „Sudbine“, a dve njegove zbirke pripovedaka „Tvrdo nebo“ i „Udri bandu“ objavljene su posthumno. To kažem jer imam utisak da u našem društvu postoji neka gotovo sumanuta sklonosti da svoje istinske velikane skrajne u neki zapećak i zanemari, a književni gorostasi poput Popovića naprosto ne bi smeli da budu zaboravljeni.

A što se književnih arhetipova tiče, istinski zaljubljenici u književnost će ih prepoznati u mojim pričama, stoga ne bih da ih lišim tog zadovoljstva ukoliko budu čitali ovaj interjvu. 

Vaše priče humorom bacaju rukavicu ironiji u lice, taman toliko koliko kultura subkulturi. Koliko je suza u humoru jednog pisca?

Jako mnogo. Mnogi od onih najduhovtijih pisca koje poznajemo, zapravo su melanholici, čak i depresivci. Pisci umeju da „sakriju“ svoju ličnost od čitalaca. Inače, verujem da je slavni američki pripovedač O’Henri bio u pravu kada je rekao da je dobra priča nešto poput gorke pilule u čijoj se sredini nalazi malo šećera.

Zanimljivo je da je Kjerkegor govorio da je „mislilac bez paradoksa kao ljubavnik bez osećanja“. Da li je u svetu zamrznutih osećanja nesrećno zarobljen i junak „Ruske salate“?
 

Jeste. Kako se više zaljubljuje u Draganu, sve više postaje „vezana vreća“, pa nikako da preduzme „pravi korak“. A koja će Dragana, Marina ili Gordana, u današnje vreme, na tako nešto gledati sa simapatijama?

Ako je roman „Erotoman“ postavio pitanje: „Može li ljubav da kompenzuje nedostatak pravih prijatelja?“, da li je prozna zbirka „U svom svetu“ otvorila Pandorinu kutiju strahova da „čitavog sebe podarimo nekom“? 

To ste dobro primetili. Ta Pandorina kutija o kojoj govorite je zapravo naša nesigurnost, nedostatak vere u sebe, i sve češće povalačenje u vlastiti mikrokosmos umesto da dragim nam bićima podarimo ono najbolje što imamo, budući da je ljubav davanje, a ne uzimanje.

Koliko je pretpostavljiv dijalog između Vašeg romana „Vrata podzemnih voda“i ove zbirke kratkih priča? Da li pravu ljubav prvo treba potpuno proživeti platonski da bi oduhovljena ušla u svoju fizičku pojavnost?

Roman „Vrata podzemnih voda“ oslikava košmare mladih koji su iz bezbrižnih osamdesetih zabasali u tregične devedeste prošlog veka, dok su u osnovi priča iz zbirke „U svom svetu“ univerzalne teme, u zavisnosti od karaktera priče, smeštene u prigodan vremenski i prostorni kontekst. A kada je ljubav u pitanju, uvek se setim reči jednog pesnika: „Zaljubljeni gledaju jedno u drugo, a oni koji se vole gledaju u istom pravcu.” I ja zbilja verujem u to.

Radnja Vašeg romana „Do obala Goe“ traje sedam dana. Čini se da je Bogu bilo lakše da stvori svet, nego svetu danas da živi ljubav. Da li je u savremenom, urbanom muško-ženskom svetu, koji opisujete, ljubav potraga, sa uputstvom predrasuda, ili energija? I da li je prepoznajemo u ljudima ili nam je daleka kao „Tesline struje u pećinama Kolorada“?

Svojevremeno sam čuo kabalističku legendu koja kaže da svako od nas dolazi na svet pozvan ali nepotpun i život mu se sastoji najvećma u traganju za svojom drugom polovinom, koja bi ga upotpunila. Ta sila koja nas vodi ka našoj nedostajućoj polovini je zapravo naša strast. I Milan Kundera je jednom prilikom rekao: „Ljubav je čežnja za našom vlastitom izgubljenom polovinom“. Rekao bih da ima mnogo istine u tome, ali da su danas, od sveopšte buke i besa što nas okružuju, i mnogo očiglednije stvari sve teže prepoznatljive, pa i za ljubav kao da smo postali „slepi kod očiju“.

Sartr je pred pisca postavljao zahtev „da bude neprestano angažovan i odgovoran za sudbinu ovog sveta“. Kako danas i ovde uopšte postati i kako bivati pisac?

Svaki stvaralački čin je u neku ruku i krik protiv sveopšte dehumanizacije života, i ja bih voleo da se taj krik što dalje čuje, ne bi li zagušio riku podivljalih aveti banalnosti i primitivizma, koje danas čini se više nego ikad, streme da kulturu izbrišu sa lica zemlje, ili je možda smeste u neki muzej, da tamo pravi društvo mumijama. Otud je i odgovornost svakog stvaraoca, pa i nas pisaca, utoliko veća, da svojom mišlju, delom i angažmanom, stanemo na put, a ne da ćutimo i da se povijamo pred tim avetima.

Нови наслов Зорана Шкиљевича, У свом свету, у издању издавачке куће ЛИБЕРЛАНД Београд, 2021.

Izvor: FokusVesti

Fotografije: privatna arhiva

PODELITE OVAJ TEKST NA: