детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗОРАН ШКИЉЕВИЋ, писац: На ничијој земљи реалног и фиктивног

Зоран Шкиљевић, романсијер и приповедач, већ од свог појављивања на српској књижевној сцени, од 1997. године, заинтригирао је пажњу културне јавности кратким причама. Од 2014. до данас готово наизменично је објавио четири романа и три прозне збирке, наговестивши повезан опус, који би у скоријој будућности, сасвим оправдано, могао да добије и заједнички назив.

Зоран Шкиљевић, писац

Разговарала: Гордана Јеж Лазић, ФокусВести, Београд. јул 2021.

Ваша најновија књига „У свом свету“ објављена је ове године, у издању „Либерланда“. Зашто „Либерланд“? 

Професионализам у раду, одличан уреднички тим. Писац је на првом, а профит на последњем месту. Стога се није чудити што је „Либерланд“ за кратко време окупио толико сјајних аутора.

Протагонисти Ваших прича, свако у „свом свету“, сурово реалном, својеврсни су бајроновски лирски емигранти у свој фиктивни микросвет и готово га цитирају: „Будућност нам се издалека руга. Нити можемо да се угледамо на своје успомене. Нити да прихватимо то што јесмо“. Да ли је генерација коју описујете изгубљена или побуњена? 

Пошто тој генерацији и сам припадам, усудићу се да кажем да је поражена на свим фронтовима, част појединцима, и посрамљена сопственом заслугом. Али, како кажу, не вреди плакати за проливеним млеком. Надам се само да наша деца неће поновити грешке, а богами и грехе својих родитеља.

Да ли смо у апсурду свога доба постали камијевски „странци који ни себе не препознају“?
 

Било би добро да јесмо, али бојим се да није тако. Још је црње. Да бисмо препознали себе, морамо најпре изградити свест о себи, зар не? Опет кажем: част појединцима. Чини се да је преовлађујућа свест у нашем друштву – свест о сопственим потребама. У се, на се, и пода се. Зато се јуриша на тржне центре као на бункер, а у кафиће иде као на ходочашће.

Ваши протагонисти понекад ходају по танкој линији реалног и фиктивног, попут Двојника, да ли је та линија простор на којем граде сопствени микросвет? 

Не могу да замислим свет у којем нема маште. Ликовима који немају никаквих жеља, снова, и не маштају ни о чему, напросто нема места у мојим причама. Замислите певача који отвара уста а из њих не излази никакав глас, коме би то било занимљиво? Задатак писца је, између осталог, и да нам дочара свет у свој његовој шароликости.

Борхесовог Алефа сместили сте у београдски Студењак. Ко су Ваши прозни узори и где су аналогије књижевних архетипова и Ваших јунака?

Узора има заиста много. Гогољ, Еркењ, Сабато, Карвер, Болањо, само су неки од њих. Иначе сам велики љубитељ јапанске књижевности, мајстора приповедања као што су Акутагава, Сосеки, Кавабата, Танизаки…; и то из више разлога, али поменућу само један: чини се да ни у једној другој књижевности, код више генерација писаца, нећемо срести тако срећан спој економије језика и богатства слике. Кад је домаћа књижевност у питању, искористићу ову прилику да поменем Мирослава Поповића, врсног приповедача који је, стицајем околности, за живота објавио само један роман „Судбине“, а две његове збирке приповедака „Тврдо небо“ и „Удри банду“ објављене су постхумно. То кажем јер имам утисак да у нашем друштву постоји нека готово суманута склоности да своје истинске великане скрајне у неки запећак и занемари, а књижевни горостаси попут Поповића напросто не би смели да буду заборављени.

А што се књижевних архетипова тиче, истински заљубљеници у књижевност ће их препознати у мојим причама, стога не бих да их лишим тог задовољства уколико буду читали овај интерјву. 

Ваше приче хумором бацају рукавицу иронији у лице, таман толико колико култура субкултури. Колико је суза у хумору једног писца?

Јако много. Многи од оних најдуховтијих писца које познајемо, заправо су меланхолици, чак и депресивци. Писци умеју да „сакрију“ своју личност од читалаца. Иначе, верујем да је славни амерички приповедач О’Хенри био у праву када је рекао да је добра прича нешто попут горке пилуле у чијој се средини налази мало шећера.

Занимљиво је да је Кјеркегор говорио да је „мислилац без парадокса као љубавник без осећања“. Да ли је у свету замрзнутих осећања несрећно заробљен и јунак „Руске салате“?
 

Јесте. Како се више заљубљује у Драгану, све више постаје „везана врећа“, па никако да предузме „прави корак“. А која ће Драгана, Марина или Гордана, у данашње време, на тако нешто гледати са симапатијама?

Ако је роман „Еротоман“ поставио питање: „Може ли љубав да компензује недостатак правих пријатеља?“, да ли је прозна збирка „У свом свету“ отворила Пандорину кутију страхова да „читавог себе подаримо неком“? 

То сте добро приметили. Та Пандорина кутија о којој говорите је заправо наша несигурност, недостатак вере у себе, и све чешће повалачење у властити микрокосмос уместо да драгим нам бићима подаримо оно најбоље што имамо, будући да је љубав давање, а не узимање.

Колико је претпостављив дијалог између Вашег романа „Врата подземних вода“и ове збирке кратких прича? Да ли праву љубав прво треба потпуно проживети платонски да би одуховљена ушла у своју физичку појавност?

Роман „Врата подземних вода“ осликава кошмаре младих који су из безбрижних осамдесетих забасали у трегичне деведесте прошлог века, док су у основи прича из збирке „У свом свету“ универзалне теме, у зависности од карактера приче, смештене у пригодан временски и просторни контекст. А када је љубав у питању, увек се сетим речи једног песника: „Заљубљени гледају једно у друго, а они који се воле гледају у истом правцу.” И ја збиља верујем у то.

Радња Вашег романа „До обала Гое“ траје седам дана. Чини се да је Богу било лакше да створи свет, него свету данас да живи љубав. Да ли је у савременом, урбаном мушко-женском свету, који описујете, љубав потрага, са упутством предрасуда, или енергија? И да ли је препознајемо у људима или нам је далека као „Теслине струје у пећинама Колорада“?

Својевремено сам чуо кабалистичку легенду која каже да свако од нас долази на свет позван али непотпун и живот му се састоји највећма у трагању за својом другом половином, која би га употпунила. Та сила која нас води ка нашој недостајућој половини је заправо наша страст. И Милан Кундера је једном приликом рекао: „Љубав је чежња за нашом властитом изгубљеном половином“. Рекао бих да има много истине у томе, али да су данас, од свеопште буке и беса што нас окружују, и много очигледније ствари све теже препознатљиве, па и за љубав као да смо постали „слепи код очију“.

Сартр је пред писца постављао захтев „да буде непрестано ангажован и одговоран за судбину овог света“. Како данас и овде уопште постати и како бивати писац?

Сваки стваралачки чин је у неку руку и крик против свеопште дехуманизације живота, и ја бих волео да се тај крик што даље чује, не би ли загушио рику подивљалих авети баналности и примитивизма, које данас чини се више него икад, стреме да културу избришу са лица земље, или је можда сместе у неки музеј, да тамо прави друштво мумијама. Отуд је и одговорност сваког ствараоца, па и нас писаца, утолико већа, да својом мишљу, делом и ангажманом, станемо на пут, а не да ћутимо и да се повијамо пред тим аветима.

Нови наслов Зорана Шкиљевича, У свом свету, у издању издавачке куће ЛИБЕРЛАНД Београд, 2021.

Извор: ФокусВести

Фотографије: приватна архива

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: