MRTVI SNOVI

 

          Svestan sam, draga moja Helga, da će ti ovo što pišem zvučati patetično, ali uistinu mi nedostaje sve vezano za kuću, čak i  nedeljne posete tete Grete, njeno dosadno čavrljanje sa majkom uz čaj i kolačiće. Nedostaju mi tihe, ravnodušne, uređene ulice, odsustvo živosti koje sam ranije toliko prezirao. Sećam se i naših bašta, potkresanih ograda i sređenih živica. Sada bih se radovao i bahatom pijančenju i galami subotom popodne, u nekoj od bečkih pivnica. Razumela bi kako se osećam, kada bi mogla da dođeš ovde. U ovoj ludoj zemlji, sve je divlje, prljavo, neuređeno. Ne postoje putevi ni staze, svugde je blato, zemlja i mulj. Kuće ovdašnjeg naroda su trošne i zapuštene, izgledaju kao da će se svakog časa srušiti. Izgubio sam pojam o vremenu, ne pamtim više datume, a i imena mesta i krajeva mi izmiču. Znam samo da je jesen 1914. godine, da smo prošli Beograd i idemo prema jugu, valjda prema Šumadiji, i da mi mnogo nedostaješ.

 

          Više od zemlje i krajolika, zebnjom me ispunjavaju ljudi. Ludilo im je u očima ljubavi moja, iskre divljine i neobuzdanosti kakve nisam viđao ni kod najgorih bečkih kriminalaca. Smeju se, plešu i pevaju (ako se pevanjem može nazvati to mahnito podvriskivanje koje mi vrti kroz uši i lobanju) šta god da rade, bilo da se žene i udaju, bilo da sahranjuju, jednako trgovci i učitelji, skitnice i lopovi. Ima još nešto iza toga Helga, neka tama koju ne mogu da dokučim, ali koju osećam. Sigurno misliš da umišljam, da sam iscrpljen od borbi i neprekidnih marševa, ali uveravam te da sam potpuno pri zdravom razumu. Iza te vilinske raskalašenosti, slutim nešto sablasno, drevno, trulo i smrtonosno.

         

Nadao sam se da će se rat brzo završiti, i da ću te uskoro ponovo držati u naručju. Ništa nam, međutim, ne ide po planu. Ta neopremljena, neobučena i siromašna seljačka vojska zadaje nam silne probleme. Bore se kao demoni.

 

Teške borbe vodimo nedeljama. Ovo je pravi pakao ljubavi, i samo se molim dragom Bogu da sačuvam razum. Imali smo puno mrtvih. Neki od mojih drugova su to teško podneli. Nisu se časno poneli. Ušli smo u jedno srpsko selo i...Helga, proklinjem dan kada sam odlučio da pristupim vojsci, kajem se što te nisam poslušao i što nismo otišli kod tvojih rođaka u Ameriku. Nisam mogao da prepoznam svoje drugove, ljude koje znam ceo život. Palili su kuće, vešali starce...ubijali decu. Helga, ubijali su decu u kolevci!

 

Nedugo posle tog gnusnog čina, usnio sam strašan san. Mršavo dete, čudnog izgleda, izobličenog lica i tela pokrivenog krznom, posmatralo me je užarenim očima. Očima zveri. Iznenada se pokrenulo i skočilo mi pravo na glavu, dohvatajući mi kosu zubima, dok mi je prstima sa dugačkim kandžama obuhvatilo lice. Probudio sam se sav u znoju , vrišteći.

Helga, kunem ti se da nisam učestvovao ni u kakvom zlodelu. Ti znaš da ja volim decu, da im nikad ne bih naudio? Pokušao sam da zaustavim drugove, ali nisu se obazirali na moje vapaje...

 

Situacija je sve gora. Ne mogu da krijem istinu od tebe, da ti dajem lažnu nadu. Molim te budi jaka. Ako se više ne vidimo, ako ovaj dnevnik nekim čudom dospe do tebe, molim te sačuvaj ga, neka ostane barem neki trag mog postojanja. Ima dva dana kako je moja jedinica potpuno razbijena. Komanda nam nije javila na vreme da se povlačimo, a naši bokovi, sastavljeni od Čeha i Slovaka, izdali su nas. Samo smo Franc i ja pretekli od cele jedinice. Ostali smo odsečeni od naših snaga, svuda oko nas je srpska vojska. Spasila nas je noć, uspeli smo izmaći njihovim patrolama dublje u šumu. Još gajim slabašnu nadu da su ovi neuspesi i strahote samo privremeni, da će uslediti naša kontraofanziva i da ćemo povratiti izgubljene položaje. Pokušaćemo se pritajiti , i sačekati dolazak naše vojske. Ako se on uopšte dogodi.

 

Teško je lutati po ovim zabitima. Vreme je sve gore, kišno, hladno, utvarno. Držimo se šuma, gde uspevamo da ulovimo pokoju divljač. Izbegavamo sela i puteve. Ni u šumi, međutim, nemamo mira. Već neko vreme čujemo užasne krikove. Sam sebe ubeđujem da je to vučije zavijanje...ali zvuči suviše ljudski. Nekoliko puta mi se učinilo da nas neka senka prati između drveća, ali prebrza je za moje oči.

 

Zajedno sa senkom, prate me i košmarni snovi. Postali su redovni, i u njima me proganjaju izobličena dečja lica, posmatraju me njihove zverske oči, ujedaju me zubi oštri kao žilet i čupaju mi udove čudovišne kandže. Ali ni to nije najgore ljubavi, najgore je što i Franc sanja potpuno iste snove, kao i ja. Da li obojica ludimo istovremeno?

 

Franc pomalo natuca i srpski. Provodio je ranije vreme sa nekim ovdašnjim ženama...razumeš me. Bunca gluposti o čudnim stvorovima, o mrtvoj, nekrštenoj deci, koja vrebaju ljude po šumama i grobljima...

 

Nešto nas prati, sada sam potpuno siguran, osećam to svakim čulom. Besno je, zna da nismo odavde, da ne pripadamo ovde , i ne želi nas tu.

 

Oprosti što ti nekoliko dana nisam pisao. Trebalo mi je vremena da skupim snagu. Dobri, stari Franc je nastradao. Probudio me je njegov vrisak pred zoru, i teško mi je rečima opisati užas koji sam ugledao. Nakazno dete iz naših najcrnjih košmara, grizlo je Franca i kandžama mu trgalo meso sa kostiju. Dok sam se oporavio od šoka i malo pribrao, posegnuo za puškom, moj drug je već bio mrtav. Pucao sam Helga, sve municije što mi je preostalo ispucao sam u to stvorenje. Svaki  moj metak ga je pogodio, gledao sam kako mu meci kidaju kosti i kožu, a lice i lobanju pretvaraju u krvavu kašu. Stvorenje ipak nije umrlo, ljubavi. Krenulo je prema meni, jezivog cereka raširenog preko krvavog lica. Priznajem, tu sam se slomio. Ne bojim se nijednog živog čoveka, ali  nečemu što je mrtvo, što je moralo biti mrtvo, a hoda i smeje mi se u lice, nisam imao snage da se suprotstavim. Pobegao sam, vrišteći od užasa. Znam da ćeš me ti razumeti, ali molim te, ako ovaj rukopis dođe u tvoje ruke, nemoj da ovo pominješ mojima. Otac bi to teško podneo, znaš da je uvek isticao moju hrabrost i odlučnost.

 

Ne znam koliko dugo već bežim. Danima. Sa tim čudovištem za petama, gubim dah i snagu. Sve mi je teže da nađem hranu. Ne znam koliko ću još izdržati. Možda bi bilo bolje da me pronađe neki srpski vojnik i ubije, nego da me se dočepa onaj užas.

 

Zaspao sam u snegu. Jednostavno sam se srušio i zaspao ljubavi, nisam više mogao da se borim sa glađu i iscrpljenošću. U snovima opet nisam imao mira. Sanjao sam da sam na nekom seoskom groblju, i da čujem ljudski govor. Spazih na zemlji čoveka, izgledao je kao odrpanac, skitnica, a rakijska flaša izmicala mu je između ruku. Nesrećnik, pomislih, verovatno se odvuče na groblje da dovrši pijanstvo i neometan zaspe. Nešto krklja, pokušava da mi kaže, podiže ka meni ruku. Ne znam šta hoće od mene, ali prilazim mu i pokušavam da ga podignem, hvatam ga za ruku. Skitnica tada okreće lice prema meni, i ja vrištim. To je lice nakaznog stvora koji me progoni.

 

Užasne slike se ređaju jedna za drugom. Vezan sam za drvo, gol, u dubokom snegu. Noć je. Na rame mi sleće sova. Tiho se molim samo da mi ne kljuca po očima...sova podiže krila, glava joj se zaokreće i njene oči susreću moje. Njen izgled se menja, i to više nije sova, iako još uvek ima krila. Posmatra me lice ružne, usahle starice, buljavih očiju i otvorenih usta iz kojih dopire neopisiv zadah. Bezube usne spušta na moj vrat, i drhtim dok mi se nepostojeći zubi zarivaju u kožu.

 

Treći, najstrašniji košmar, me je i probudio iz sna. U njemu sam, zajedno sa mojim mrtvim drugovima vezan, i sprovode nas kroz selo. Srpski vojnici udaraju nas i bodu bajonetima. Seljani oko puta nas gađaju blatom i kamenicama, dovikujući nam uvrede. Šapatom pitam Franca šta govore, i on mi odgovara da nas nazivaju koljačima, decoubicama, i da ćemo skupo platiti ono što smo uradili. Ja nisam učestvovao u tome ljubavi, već sam ti rekao? Znam da mi ti bezgranično veruješ, znaš da ne bih ogrešio dušu. Na kraju povorke, čekaju nas stvorenja istovetna onima koje sam ti već opisivao. Jednog po jednog našeg vojnika izvode pred njih. Užasni stvorovi, dečije visine, pokriveni krznom, oštrih zuba i dugih kandži, rastržu i mrcvare moje drugove. Svetina oduševljeno urla. Kada dođe red na mene da poturim vrat pred te demone, Bog mi donosi smirenje-buđenje.

 

Teturam se nekako na nogama , obamro od hladnoće i užasa. Čudim se kako sam još uvek živ. Mora da se stvorenje pogostilo nečim drugim dok sam ja spavao. Ljubavi...kao da u daljini nazirem neku kolibu. Pokušaću se odvući do nje, i ako mi snaga popušta. Samo da se ovaj užas već jednom završi. Ako me se taj stvor dočepa, ljubavi, znaj da je poslednje što ću poneti na onaj svet slika tvog dragog i milog lica. Ljubi te i voli tvoj

Andreas.

Doktor Mladen Despotović sklopi stranice mokrog, raspadnutog dnevnika, i zamišljeno odmeri bledog vojnika šćućurenog u ćošku kolibe. Kakav užas u očima, pomisli. A kosa...tako mlad, a već sed. Prokleti rat.

,,Šta kaže doco, šta je žvrljao tu?’’ grubi, odsečni glas kapetana Stojkovića prekinu tišinu. ,,Ti znaš švapski, učio si te visoke škole!’’

,,Ništa pametno.’’ reče doktor. ,,Spominje nekakvu mrtvu decu što vrište i kolju ljude...nekrštenike. Panika , stres i izolacija su učinili svoje. Bojim se da je jadnik pomerio pameću.’’

 

,,Eh, jadnik!’’ prodera se kapetan. ,,Mnogo si ti, bre, mekog srca, doco. Kakav jadnik! Prokleti Švaba. Pravi se lud. Propevaće on u štabu. Vodite ga!’’ mahnu rukom svojim vojnicima. Despotović ih isprati pogledom. Njihov novi zarobljenik nije pružao nikakav otpor, pognute glave, gotovo oduzet, očiju izgubljenih u nekoj tami.

 

Doktor se u jednom trenu okrenu ka prozoru kolibe, i reči mu zamreše na usnama. Sa prozora ga je posmatralo lice iz košmarnih snova opisanih u dnevniku. U neverici je posmatrao kako se kandže stvorenja pružaju prema njemu...u svakom trenutku može razbiti prozor i...

Nije mogao da izdrži pogled tih sumanutih, neživih očiju, i okrenuo je glavu, moleći se da se to samo njegov um, hladnoća i stres poigravaju sa njim, da to što se događa nije stvarno. Kada je ponovo smogao snage da pogleda u prozor, prikaze više nije bilo tu.

 

On pogleda ka vojnicima, zausti da nešto kaže, a onda po njihovim pogledima i izrazima lica shvati da oni ništa nisu primetili.

 

Tiho uzdahnu, i teškim, sporim koracima krenu za njima u noć.

 

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: